Марзбан
Марзбан или Марзпан [1] (средње персијски превод: мрзвпн, изведена из марз "граница, гранични" и суфикса-пан "чувар"; модерни персијски: مرزبان Марзбан) били су класе маркгрофова, управника маршева, и продужених војних команданата,[2] задужених за граничне покрајине Парћанског царства (247 п. н. е.-224 н.е.) и углавном у Сасанидском царству (224-651 н.е.) на простору данашњег Ирана.
Етимологија уреди
Персијска реч марз изведена је из авганистанске мареза "гранични, границе"; пан / паван је сродан са авестанским староперсијским патом "заштитником". Реч је позајмљен из ново-персијског и користи се у арапском језику као مرزبان марзубан (множина مرازبة маразиба). Ал-Марзубани (المرزباني) је коришћен као нисба (породична титула) за неке иранске породице чији је предак био марзбан. Истакнути исламски научник Абу Ханифа, чије је формално име дато у исламским изворима као Ну'ман ибн Табит ибн Зута ибн Марзубан (نعمان بن ثابت بن زوطا بن مرزبان), потиче од марзбана из Кабула, одакле је његов отац дошао. Баванд (651-1349 н.е.) и Саларид (919-1062 н.е.) владари династије такође су користили марзубан у свом имену.
Историја уреди
Традиционална звања (пре свега васпутхан и азадан) могу се пратити од периода Ахеменидског царства (550-330. п. н. е.)[3][4] али због недостатка извора чак и у Парћанском царству (247 п. н. е.-224 н.е.) не постоји одговарајућа класификација звања, [5][6]у поређењу са сасанидским краљевским натписима из 3. века, када је аристократија била подељена на четири или пет чинова;[5][3]шахрдаран (краљеви, земаљски власници), васпухран (кнезови, седам великих племићких породица[3]) ), вузурган (магнати, "сјајни" [3])), ниже племство азадан (феудални племићари, слободни) и кадаг-квадаи (кућепазитељ).[7] Сасандска војна организација била је софистициранија од парћанског система који је наследила.[4] Систем касти није био ригидан као у Индији, али су владини службеници били углавном из вузурган касте.[3][8] Постоји могућност да је касни сасанидски марзбан такође настао од азадана,[9] који су углавном били господари села (диханан), снабдевали коњицу младим јахачима (асбаран), или су били телохранитељи и снаге безбедности са насловима бандаган, ајаран или јанбазан, све што означава асоцијацију са краљем.[10]
Титула марзбан се може датирати у доба Парћанског царства, где су се у граничним подручјима као што су Ниса (1. век пре нове ере[11] ) налазили мрзвпн (марзбан), вероватно службеник задужен за граничне трупе и дизпти, службеник задужен за тврђаву.[12] Неки научници сматрају да су марзбани постојали током владавине Дарија I (550-486 п. н. е.) у Ахеменидском царству.[13] Постоје неке непоузданости у погледу повезаности између титула марзбан, спахбед, канаранг, паигосбан (Парћански птиквспн, Сасанидски паигоспан или падхоспан[12] ) и остандар.[14][15] Историјски извори замагљују разлику између марзбана и спахбена (војни генерал или војни гувернер), подразумевајући да је марзбан био војна титула стриктно ограничена на граничне прелазе и покрајине.[14] Најмања јасна је разлика са канарангом, очигледно источно-иранском изведеником марзбана у провинцији Абаршахр у средњој Азији.[14] Пагосбан, што значи "чувар округа",[15] је неизвесна титула,[12] наизглед све указује да су то били провинцијски војни команданти или гувернери, док је марзбан значио "чувара граница, покрајина.[14][15] Могуће је да пагосбан није имао цивилне дужности.[16]Остандар је био гувернер остана (покрајине или округа унутар покрајине).[14]
Примарни извори подразумевају да је марзбан провинцијска функција која се практикује за једну или више покрајина,[17][18] али нема доказа за "четвртину империје", као што је ел Масуди под насловом Шахрбараз (629 н.е.).[15] Звање марзбана, као и већина у царској администрацији, углавном је био патримонијалан, преносио се кроз једну породицу на сваку наредну генерацију. Марзбанима на највишим положаја било је дозвољено да имају сребрни трон, док је марзбанима сретешки најважнијих покрајина, као што је покрајина Јерменије, дозвољено да имају златни трон.[8] У војним походима обласни марзбани могли су се сматрати теренским заповедницима, док су мањи спахбеди могли да командују пољском војском .[19]
Функција марзбана се током многих година променила, па су мање територијалне јединице постале део цивилне управе.[16] У првим годинама главни марзбан региони били су Јерменија, Бет Арамај, Парс, Кирман, Спахан, Адурбадаган, Табаристан, Нишапур, Тус, Сакастан, Мазун, Харев, Марв и Сарахс,[20] неколико поменутих припадало је Великом Хорасану.[20] Неки региони су уживали значајну аутономију, док су други били војно важнији, на пример Адурбадаган који се опстао заједно са Кавказом и био је посебна војна граница.[21]
Марзбанима је додељена административна управа над пограничним провинцијама и били су одговорни за одржавање безбедности трговачких путева, борећи се против угрожавања од стране номадских племена као што су Бедуини Арапи, Бели Хуни и Турци Огузи и држећи прву линију одбране насеља својих непријатеља као што су Римљани и Кушанско царство.[22] Током владавине Хозроја I (531.79. н.е.) спроведене су војне реформе којима су створене четири граничне области (Кварасан, Кварваран, Немроз, Адурбадаган) за које је био задужен спахбед, који се понекад и даље ословљава као марзбан, али се генерално сматрају централним покрајинама.[23] Такође, претходни властелински ранг дихканан је обликован у утицајну "племенитост службе" и постао је окосница сасанидске државе.[24] Међутим, ове мере централизације проузроковале су пренос моћи на војску (диханан је постепено постао независнији од владе, док су четири велике спахбед територије квази-независна феудална добра) и довели до евентуалне дезинтеграције царства.[25]
Сасанидске друштвене, административне и војне структуре и систем је наследила исламска цивилизација,[16] међутим, марзбани су трајно нестали у зависности од региона, јер се број носилаца титуле у Ираку смањио и заменили су их муслиманским ратницима под називом мукатила, док су у Хорасану још увек имали посебне привилегије.[26]Највећим делом су занмењени титулом дихканан.[26]
Марзбани уреди
| Marzban | location | king |
|---|---|---|
| Адармахан | западне провинције, вероватно Нисибис | |
| Апарвиз од Систана | Сакастан | |
| Азадбех | Ал-Хира | |
| Bahram Chobin | Рај | |
| Бурзин Шах | Нишапур | |
| Махое Сури | Марв | |
| Варскен | Гугарк | |
| Адур Гушнасп | Јерменија | |
| Чихор-Вишнасп | Јерменија | |
| Голон Михран | Јерменија | |
| Muшеg II Мамикониан | Јерменија | |
| Вахан Мамикониан | Јерменија | |
| Вард Мамикониан | Јерменија | |
| Мјеј I Гнуни | Јерменија | |
| Рахзад | Јерменија | |
| Сахак II Багратуни | Јерменија | |
| Шахраплакан | Јерменија | |
| Шапур Михран | Јерменија | |
| Смбат IV Багратуни | Јерменија | |
| Тамхозроје | Јерменија | |
| Тан-Шапур | Јерменија | |
| Вараз Взур | Јерменија | |
| Вараздат | Јерменија | |
| Варазтиротс II Багратуни | Јерменија | |
| Васак од Сјуника | Јерменија | |
| Вех Михр Шапур | Јерменија | |
| Зармихр Хазарвут | Јерменија | |
| Михрзāд | Ал-Хира (Зид Арапа) | Шаpur I[27] |
| Ошаг, од Хагара[27] | Ал-Хира (Зид Арапа) |
Види још уреди
- Марзбан Јерменије
- Сатрап, управник провинције
- Спахбед, идентичан командни ранг код Сасанида
- Бан, племићка титула која се користила јужне Европе тј. у Балканским државама
- Листа иранских титула и звања
- Војска Сасанидског царства
Референце уреди
- ^ Hoyland 2011, стр. 46.
- ^ Pourshariati 2008, стр. 503.
- ^ а б в г д Frye 1984, стр. 316.
- ^ а б Farrokh 2012, стр. 6.
- ^ а б Wiesehöfer 2001, стр. 138-139.
- ^ Frye 1984, стр. 316, 224.
- ^ Tafażżolī, Ahmad (15. 12. 1989). „Bozorgān”. Encyclopaedia Iranica, Online Edition. Приступљено 23. 04. 2015.
- ^ а б Nicolle 1996, стр. 10.
- ^ Zakeri 1995, стр. 30.
- ^ Zakeri 1995, стр. 11, 30-31.
- ^ Shaki, Mansour (21. 10. 2011). „Class System III: In the Parthian and Sasanian Periods”. Encyclopaedia Iranica, Online Edition. Приступљено 23. 04. 2015.
- ^ а б в Frye 1984, стр. 224.
- ^ Briant 2015.
- ^ а б в г д Farrokh 2012, стр. 8.
- ^ а б в г Gyselen 2004.
- ^ а б в Nicolle 1996, стр. 13.
- ^ G. Gropp (1969), Einige neuentdeckte Inschriften aus sasanidischer Zeit, Berlin: W. Hinz, Altiranische Funde und Forschungen, стр. 229—262
- ^ Skjaervo, Prods O. (1983), The Sassanian Inscription of Paikuli III/1-2, Wiesbaden, стр. 38—39
- ^ Nicolle 1996, стр. 14.
- ^ а б Nicolle 1996, стр. 12-13.
- ^ Nicolle 1996, стр. 12.
- ^ Nicolle 1996, стр. 53.
- ^ Nicolle 1996, стр. 51-53.
- ^ Nicolle 1996, стр. 53, 55.
- ^ Nicolle 1996, стр. 55.
- ^ а б Zakeri 1995, стр. 11, 110.
- ^ а б According to Shahrestaniha i Eranshahr, cited in: http://journal.soia.org.ir/download/18_4f07d18c8113847aa683b262b30656e9.html Архивирано на сајту Wayback Machine (10. децембар 2016)
Литература уреди
- Frye, Richard N (1984). The History of Ancient Iran. C.H.Beck. ISBN 9783406093975.
- Zakeri, Mohsen (1995). Sasanid Soldiers in Early Muslim Society: The Origins of 'Ayyārān and Futuwwa. Otto Harrassowitz Verlag. ISBN 9783447036528.
- Nicolle, David (1996). Sassanian Armies: the Iranian Empire Early 3rd to Mid-7th Centuries AD. Stockport: Montvert. ISBN 978-1-874101-08-6.
- Wiesehöfer, Josef (2001). Ancient Persia. I.B. Tauris. ISBN 9781860646751.
- Pourshariati, Parvaneh (2008). Decline and fall of the Sasanian empire: the Sasanian-Parthian confederacy and the Arab conquest of Iran. I.B. Tauris in association with the Iran Heritage Foundation. ISBN 9781845116453.
- Hoyland, Robert G. (2011). Theophilus of Edessa's Chronicle and the Circulation of Historical Knowledge in Late Antiquity and Early Islam. Liverpool University Press. ISBN 9781846316975.
- Farrokh, Kaveh; McBride, Angus (2012). Sassanian Elite Cavalry AD 224-642. Osprey Publishing. ISBN 9781782008484. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 10. 09. 2017.
- Briant, Pierre (2015). Darius in the Shadow of Alexander. Harvard University Press. ISBN 9780674745209.
- Gyselen, Rika (20. 07. 2004). „Spāhbed”. Encyclopaedia Iranica, Online Edition. Приступљено 22. 04. 2015.
Додатна литература уреди
- Greatrex, Geoffrey; Lieu, Samuel N. C. (2005). The Roman Eastern Frontier and the Persian Wars AD 363-628. Routledge. ISBN 9781134756469.