Мајда Потокар

Словеначки глумица

Мајда Потокар (Љубљана, 1. март 1930Љубљана, 25. март 2001) била је словеначка и југословенска позоришна и телевизијска глумица.

Мајда Потокар
Лични подаци
Датум рођења(1930-03-01)1. март 1930.
Место рођењаЉубљана, Краљевина Југославија
Датум смрти25. март 2001.(2001-03-25) (71 год.)
Место смртиЉубљана, Словенија
Занимањеглумица
Веза до IMDb-а

Биографија уреди

Рођена је 1. марта 1930. године у Љубљани, Словенија. Отац јој је био глумац, Лојзе Потокар.

Завршила је Академију за позориште, радио, филм и телевизију у Љубљани. Дипломирала је 1952. године и постала члан Словеначког Народног позоришта љубљанске „Драме“.[1] У словеначком позоришту остала је да ради до пензије 1990. године.

Радила је са многим словеначким режисерима. Највише је сарађивала са Францом Штиглицом у чијим је филмовима играла. Глумила је улоге сложених карактера женских судбина класичног и модерног драмског репертоара.

Захваљујући мелодичном гласу, добијала је многобројне улоге у радио драмама.[2]

Умрла је 25. априла 2001. године у Љубљани.

Каријера уреди

Четири деценије била је члан љубљанског Народног позоришта „Драма“. Разноликост улога у којима је играла, импресионирала је публику. Остала је запамћена код различитих генерација захваљујући разноврсноти ликова које је играла. Улоге попут Мицке у „Крањској комедији“, Електре у „Орестијади“, Корделије у „Краља Лира“, Гертруде у „Хамлету“, Ане у „Дневнику Ане Франк“ донеле су јој славу.[3]

Таленат и уметничку креативност доказала је у улогама словеначког филмског стваралаштва 1948. године. Међу напопуларнијим филмовима били су „Не плачи“, „Петар“, „Црвене уши“, „Ово је Виперс“ и „Када су сазреле јагоде“.

Добила је највеће признање за глумачка остварења у Словенији. Због својих индивидуалних и креативних снага изнад просека позоришних остварења, заузимала је једно од првих места позоришних уметника. Таленат Мајде Потокар огледао се бољом глумом у драми него у комедији и трагедији, што се није могло често видети на сцени. Карактеристачна је била по својој префињености, осећају за меру, осетљивости и уметничке одговорности. Била је у стању да „оживи“ чак и мале улоге.

Награде уреди

Најзначајнија награда коју је добила — Борштников прстен 1985.[4]

Филмографија уреди

  • „На својој земљи“ (1948)
  • „Три приче “(1955)
  • „Саморастники“ (1963)
  • „Не плачи, Петре“ (1964)
  • „Лажов“ (1965)
  • „Црвене уши“ (1970)
  • „Последња станица“ (1971)
  • „Бегунац“ (1973)
  • „Ова година“ (1977)
  • „Као зреле јагоде“ (1978)
  • „Истраживања“ (1979)
  • „Наслеђе“ (1984)
  • „Наш човек“ (1985)
  • „Време без бајки“ (1986)
  • „Лето у шкољци“ (1986)
  • „Љубав Бланке Колак“ (1987)
  • „Пролеће у шкољки 2“ (1988)
  • „Вештачки рај“ (1990)
  • Срчна дама“ (1991)
  • „Триангле “(1991)

Извори уреди