Милосава „Мила“ Царичић Стојнић (Беране, 1. фебруар 1924[1]Београд, 22. мај 2003[2]) била је српска и југословенска књижевница, слависта, филолог, преводилац, професор на Филолошком факултету у Београду.[3]

Мила Стојнић
Лични подаци
Пуно имеМилосава Стојнић Царичић
НадимакМила
Датум рођења(1924-02-01)1. фебруар 1924.[1]
Место рођењаБеране, Краљевина СХС
Датум смрти22. мај 2003.(2003-05-22) (79 год.)[2]
Место смртиБеоград, Србија и Црна Гора
НационалностСрпкиња
УниверзитетФилолошки факултет Универзитета у Београду
Занимањекњижевник, слависта, филолог

Раскошна личност Миле Стојнић јасно се истицала у даровитој генерацији слависта којој је припадала. Њен разнострани дух оживљавао је оно чега би се дотакао, била то стара или савремена књижевност, руска или српска књижевност, поетика или лингвистика, лингводидактика или психолингвистика, историја књижевних идеја или историја српско-руских веза, версификација или теорија превођења, фолклор или филозофија.

Бавећи се различитим проблемима, и теоријским и врло конкретним, Мила Стојнић је долазила у додир с различитим људима – од научника највишег светског угледа до почетника у науци и настави, којима је поклањала пажњу и љубав као и познатима, јер је веровала у потенцијалну величину сваког људског бића, и настојала да је пронађе и развије. Људи су то знали, осећали, волели су је и поштовали. Била је средиште у којем су се сустицале многобројне, веома различите животне и професионалне појединачне судбине - и научничке, и уметничке, и наставничке, и духовне, и организационе, и чисто пријатељске.

Биографија уреди

Мила Стојнић се родила у Беранама 1. фебруара 1924. године у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (данашња Црна Гора). Матурирала је 1942. године у Првој женској гимназији у Београду. Дипломирала је 1949. године на Филолошком факултету у Београду, где је и докторирала 1968. године са тезом „Симболистичка доктирина Андреја Белог“ код ментора Сретена Марића.[3]

Каријера уреди

1949. године Мила Стојнић је почела наставно-научну каријеру као асистент у Институту за источне и западне словенске језике и књижевности САНУ и Институту за експерименталну фонетику и патологију говора и изучавање страних језика. Од 1956. године на Вишој педагошкој школи предаје руску књижевност, а од 1971. године до пензионисања предаје руску књижевност и друге предмете на Филолошком факултету у Београду.

Била је директор Више педагошке школе у Београду, управник Катедре за славистику Филолошког факултета у Београду, председник Славистичког друштва Србијe и председник Друштва за стране језике и књижевности Србијe, члан управе многих научних и стручних организацијa и друштава.

Држала је предавања и реферате на научним скуповима у више славистичких центара, као што су, поред Београда и Новог Сада, Москва, Краков, Беч, Рим, Падова, Павија и другим местима.[3]

Руководила је међународним пројектом Матице српске и Института за славистику и балканистику Руске академијe наука "Руско-српске књижевне везе" и била је уредник неколико зборника радова с тог пројекта. Била је један од најактивнијих сарадника Зборника Матице српске за славистику.

Мила Стојнић је била пример личности према каквима се препознају поколења. Код ње су пленили ретка луцидност и широка ерудираност, размах мисли, оштрина запажања, инвентивност и огромна радна енергијa, а посебно потпуна посвећеност ономе што је радила. Било да је писала чланак или књигу, да је припремала или држала предавање, или разговарала с пријатељима, или са студентима, она није штедела својe умне и емотивне снаге него се у све уносила до краја и на најбољи могући начин, дајући пример како треба предано и интензивно живети и радити. Зато радови и предавања Миле Стојнић никога нису остављали равнодушним. Њена жива или написана реч била је упечатљива не само садржајем него и начином излагања – од боје гласа до јарке сликовитости говора, којa надахњујe на слушање или читање, на настављање и на развијање.[3]

Захваљујући многим лепим странама својe природе Мила Стојнић је васпитавала пре свега примером, иако је добро знала и теоријску страну васпитања. Примером – да се на послу мора изгарати, да се у животу мора изгарати, да треба стално тежити вишем и бољем, да се треба стално мењати на бољe, да треба и узимати и давати, и кроз књиге и кроз живот уоpште. Њени многобројни пријатељи и поштоваоци, колеге, ученици и сарадници имају много разлога да буду трајно и искрено благодарни за оно што је Мила Стојнић дала њиховима умовима и душама.[3]

Библиографија уреди

Мила Стојнић је била међу најугледнијим српским славистима, а тај углед стекла је богатим научним опусом, ретко успешним наставним радом и једнако успешним радом у организацији научног и наставног живота. Њене списе поред високе научности одликује и широки хуманизам и интелектуална дубина. Многи њени радови су пионирски и уз то подстицајни, поготову што је она и критику с разлогом схватала и примењивала као стваралачки чин.[3] Поред више од 27 уџбеника и приручника и већег броја чланака и студија, расправа, критика, есеја који доносе нове резултате, осветљавања и оцене, од 1953 до 1999. године преко 180 библиографских јединица, др Стојнић објавила је и следећа крупнија ауторска дела:

  • Руска књижевност 20. века, Сарајево, 1962. године. Књига је оцењена као ретка у свету овога жанра која садржи и анализу естетичких погледа с краја 20. века и руске авангарде.
  • Руски писци 19. и 20. века, књига 1 и 2, Сарајево (19721974). Ово дело је допринело „плурализму естетичких схватања српске русистике”.
  • Руска књижевност, књига 1, 1976, књига 2, 1978, Завод за уџбенике, Сарајево и „Нолит”, Београд. Уредник и коаутор: „Књига је допринела да и наша земља у светским научним круговима постане позната по историјама књижевности“.
  • Симболистичка доктрина Андреја Белог, Београд 1971. Обрада теме има приоритет у светској науци.
  • Превођење књижевног текста, Београд 1980. Компетентно међу првим код нас бави се теоријом превода.
  • Руска цивилизација, Београд 1994. Прва књига ове врсте код нас.
  • Руско-српска књижевна преплитања, Београд 1994. Компаративистичка распарава од средњег века до авангарде и међуратне књижевности, са поглављима о емигрантској књижевности код нас.
  • Руски авангардни роман, Београд 1995.
  • Обзорја руске мисли, Београд 1999. Критичко излагање и оцена мисли шест руских филозофа. Мила Стојнић је била руководилац југословенског дела међународног пројекта Института за славистику и балканистику Руске академије науке и Матице српске „Руско-српске књижевне везе” и уредник неколико зборника радова са тог пројекта. Врло успешан истраживач и на књижевно-историјском пројекту Филолошког факултета у Београду.[3] Највећи део библиографије Миле Стојнић саджран је у њеној библиографији објављеној у књизи Мили Стојнић у част.[4]

У штампи је зборник радова посвећен Мили Стојнић који издаје Институт за књижевност и уметност у Београду.

Награде и признања уреди

За научни и наставни рад Мила Стојнић добила је многа признања у земљи и у иностранству. Међу њима су Плакета Матице српске (1975), Плакета Коларчевог универзитета (1985), Орден рада са црвеном звездом (1988), медаља "Ђуро Даничић" Филолошког факултета (1989), медаља "А.С. Пушкин" Међународне асоцијације професора руског језика и књижевности (1990) поред других признања. Као врстан преводилац Мила Стојнић је била добитник награде Удружења преводилаца Србије (1984).[3]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б РТС :: Времеплов (1. фебруар 2017) Преузето 29. октобра 2017. године
  2. ^ а б РТС :: Времеплов (22. мај 2017) Преузето 29. октобра 2017. године
  3. ^ а б в г д ђ е ж Проф. др Мила Стојнић – Филолошки факултет Преузето 29. октобра 2017. године
  4. ^ Београд: Славистичко друштво Србије, 1999.

Спољашње везе уреди