Миле Латас Мићо
Миле Латас Мићо (Плашки, 8. новембар 1926) био је партизан и самоуки музичар.
Миле Латас Мићо | |
|---|---|
| Датум рођења | 8. новембар 1926. |
| Место рођења | Плашки Краљевина СХС |
Биографија уреди
Рођен је 8. новембра 1926. године у Плашком, где је завршио основну школу, а затим у Огулину нижу гимназију. Кад је почео устанак у Плашчанској долини, као петнаестогодишњак, ступио је у Народноослободилачки покрет, заједно са оцем, два брата и сестром. Био је члан Општинског одбора Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ-а). Затим је у партизанским јединицама био омладински руководилац батаљона и рат је завршио на дужноти бригадног референта за културно-просветни рад. После ослобођења радио је као службеник у срезу Огулин и секретар председника среза. Неколико година је, све до пензионисања, био директор Дома културе у Огулину, где је показао изузетне способности за културне активности и постизао знатне успехе у тој области.
Композитор и хоровођа уреди
Био је врло талентовани самоуки музичар. Компоновао је хорске песме ојкаче и предводио мешовити Хор жељезничара Огулина, који је недавно прославио 120-годишњицу. Гостовао је са хором у земљи и иностранству. Када је под њговим дириговањем Огулински хор у Прагу, на фестивалу жељезничарских хорова победио са његовим композицијама, пришли су му новинари и питали на којем је конзерваторијуму студирао, били су изненађени када им је саопштио да је самоук. Скоро све новине у Чехословачкој су се огласиле текстом и његовом фотографијом.
Нарочито је потресна његова песма (текст и композиција) „Балинка је моја рана љута“, коју је посветио свом брату Бранку, комесару батаљона и младом револуционару, као и његовим друговима: Роберту Домани, Јеврејину, команданту артилеријског дивизиона и капетану Интернационалних бригада, Адолфу Штајнбергеру, такође Јеврејину и шпанском борцу, комесару Плашчанске чете и командиру чете, Стеви Чутурило, предратном комунисти и револуционару. Њих су четнички пучисти у Личкој јасеници првих дана априла 1942. године на превару разоружали и после физичке тортуре стрељали и посмртне остатке бацили у бездан Балинка, дубоку 350 метара. Мешовити хор прозива и оплакује револуционаре стрељане и бачене у јаму Балинка. Публика не може да задржи сузе слушајући извођење ове хорске ојкаче.
Одликовања и јавна признања уреди
Носилац је Партизанске споменице 1941. и још неколико ратних и мирнодопских одликовања, као и добитник неколико јавних признања за развој културсних активности.
После његове смрти хор железничара носио је његово име све до осамостаљења Хрватске, када је му је враћен првобитни назив Клек.
Литература уреди
- Гаћеша, Милош: Борци на Кордуну – Спомен албум. Издавач „Просвета“, Радна заједница за издавачку дјелатност, Загреб 1980.
- Воркапић, Милан – Старјешине Плашчанске долине, ауторско издање 1915.
