Милорад Милатовић
Милорад Миле Милатовић (Ваљево, 20. јун 1911 — Београд, 21. август 1997) био је учесник Народноослободилачке борбе, правник, друштвено-политички радник Социјалистичке Републике Србије и дипломата СФР Југославије. Од августа 1946. до фебруара 1953. године налазио се на месту начелника Управе државне безбедности (УДБ) за Србију.
| милорад милатовић | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
 Милорад Миле Милатовић | ||||||
| Лични подаци | ||||||
| Датум рођења | 20. јун 1911. | |||||
| Место рођења | Ваљево, Краљевина Србија | |||||
| Датум смрти | 21. август 1997. (86 год.) | |||||
| Место смрти | Београд,  Србија,  СР Југославија | |||||
| Професија | друштвено-политички радник | |||||
| Деловање | ||||||
| Члан КПЈ од | 1934. | |||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије 1941 — 1945. | |||||
| Чин | Генерал-мајор у резерви | |||||
| Начелник Управе државне безбедности за Србију | ||||||
| Период | 1946 — 1953. | |||||
| Претходник | Слободан Пенезић Крцун | |||||
| Наследник | Владан Бојанић | |||||
| Амбасадор ФНРЈ у НР Пољској | ||||||
| Период | 1955 — 1958. | |||||
| Претходник | Раде Прибићевић | |||||
| Наследник | Рато Дугоњић | |||||
| Амбасадор ФНРЈ у Канади | ||||||
| Период | 1958 — 1961. | |||||
| Претходник | Обрад Цицмил | |||||
| Наследник | Димче Беловски | |||||
| Одликовања |
| |||||
Биографија уреди
Рођен је у Ваљеву, 20. јунa 1911. године. Пре Другог светског рата био је адвокатски приправник. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1934. године. Учесник Народноослободилачког рата (НОР) био је од 1941. године и налазио се на дужностима политичког комесара батаљона, заменика команданта Ваљевског партизанског одреда, члана Главног штаба НОВ и ПО Србије и Штаба групе НОП одреда западне Србије, као и на разним партијско-политичким дужностима у Србији.
После рата био је секретар Окружног Народноослободилачког одбора у Ваљеву. Потом је прешао на место помоћника министра унутрашњих послова у Влади Народне Републике Србије, Слободана Пенезића Крцуна, а од 1946. до 1953. године обављао је дужност начелника Управе државне безбедности (УДБ) за Србију.
Обављао је функцију секретара Извршног већа Народне скупштине НР Србије, пре него што је ступио у дипломатску службу, као амбасадор ФНРЈ у НР Пољској, од 1955. до 1958, и Канади, од 1958. до 1961. године.
По повратку у Београд, био је секретар Скупштине СР Србије и Савезне скупштине СФРЈ и др. Био је члан Главног одбора ССРН Србије.
Имао је чин генерал-мајора ЈНА у резерви.
Године 1952. је објавио књигу Случај Андрије Хебранга.
Умро је у Београду, 21. августа 1997. године.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден народног ослобођења, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден за храброст и др.
Литература уреди
- Војна енциклопедија том пети (друго изд.). Београд. 1973. стр. 461.
- Ко је ко у Југославији. Београд. 1970.
