Миодраг Грбић

Миодраг Грбић (Сремски Карловци, 25. децембар 1901 — Сремски Карловци, 30. јун 1969) био је српски археолог прве генерације школованих археолога у Србији, пионир у научним истраживањима наших до тада неоткривених праисторијских и античких налазишта.

Миодраг Грбић
Лични подаци
Датум рођења	(1901-12-25)25. децембар 1901.
Место рођења	Сремски Карловци, Аустроугарска
Датум смрти	30. јун 1969.(1969-06-30) (67 год.)
Место смрти	Сремски Карловци, СФРЈ

Биографија

Преци Миодрага Грбића дошли су у некој од сеоба из околине Призрена и били прво настањени у Инђији, а надгробни споменици поуздано сведоче да су Грбићи у Сремским Карловцима живели у првим деценијама XIX века. Први који се помиње био је Миодрагов прадеда Јован Грбић чији се најмлађи син Срета, Миодрагов деда, бавио виноградарством. Оженио се Јеленом-Јецом Јанковић и са њом добио сина Александра и кћер Кату. Александар Грбић (1868-1947), Миодрагов отац, био је чиновник али се, одржавајући породичну традицију, бавио и виноградарством. Након смрти прве жене Даринке, оженио се Зорком Михајловић. Са њом је добио троје деце: сина Миодрага и кћери Цвету и Виду.

Миодраг је рођен 25.(12) децембра 1901. године у Сремским Карловцима. Детињство је провео у родном граду где је стекао и прво образовање у Српској народној основној школи, коју је завршио јуна 1912. године са врло добрим успехом. Матурирао је на класичној Српској великој гимназији 1920. године, а студије археологије завршио је на Карловом универзитету у Прагу, где је 1925. године докторирао код тада чувеног професора Лубора Нидерлеа. Говорио је немачки и чешки а служио се француским и енглеским језиком.

По повратку из Чешке, постављен је за асистента при катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду, а потом за кустоса приправника Музеја у Скопљу. Од 1927. године ради као кустос Народног музеја у Београду, истражујући неолитска и античка налазишта у Србији и Македонији – Старчево, Басијану, Хераклеју Линкестис и друге.

Додељена су му два одликовања, Орден Светог Саве петог реда, 1934. године и Орден Југословенске круне петог степене, 1938. године.

Током рата постављен је за управника Музеја града Београда, а његовом иницијативом основан је Градски завод за чување старина. Као референт за музеје и старине при Министарству просвете учествовао је у спашавању Светих моштију кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановићa из Фрушкогорских манастира 1942. године.

Због активности током рата, Грбић остаје без службе и бива позиван на саслушање код комисије за ратне злочине. Кратко време је провео у притвору али није кажњаван. У тешким послератним приликама живео је код оца у Карловцима, бавећи се виноградарством. Радио је као покрајински секретар Народних универзитета Војводине у Новом Саду и референт за музеје и старине при Покрајинском повереништву за просвету а 1948. прелази у Музеј Војводине, где је урадио модерну музејску поставку. За научног сарадника Археолошког института САНУ у Београду постављен је 1949. године а десет година касније добио је звање научног саветника. У Институту је радио све до своје изненадне смрти. Др Миодраг Грбић умро је 30. јуна 1969. године. „Смрт га је неправедно узела под своје у тренутку најинтезивније научне делатности и на домаку испуњења давнашњих жеља о мирном животу, у својим карловачким виноградима и спремању животног дела о неолитској земљорадњи“. Његова урна похрањена је у породичној гробници на гробљу у Сремским Карловцима.

Научни рад

Примарна научна делатност др Грбића била је истраживање праисторијских култура на Балкану и настанка неолитских култура. Први је установио основне фазе неолита у нашој земљи и на тај начин поставио темеље релативне хронологије. Открио је и први детерминисао старчевачку културу, као нашу најстарију неолитску културу. Први је вршио истраживања у Плочнику, крај Прокупља откривши насеље које припада најмлађој фази винчанске културе, названој Винча-Плочник.

Предмет његовог научног интересовања била је и античка археологија, посебно грчка и римска пластика. Истражујући римску Басијану (Bassianae) крај Доњих Петроваца и Хераклеју (Heraclea Lyncestis) крај Битоља, Грбић је следио принцип откопавања споменика у целини, на великој површини, како би био приступачан и разумљив не само стручњаку него и широј публици. Његовом иницијативом започета су велика систематска ископавања у Сремској Митровици (Sirmium) и Нишу (Naissus).

Упоредо са истраживачким бавио се и са музеолошким радом, учествујући у оснивању и уређењу музеолошке делатности у Србији, посебно у Војводини, где скоро нема музеја чији оснивач није био.

Библиографија

Извештаје са ископавања, мање прилоге, приказе и расправе објављивао је у домаћим и страним стручним часописима, као што су Старинар, Научни зборник Матице српске, Archaeologia Jugoslavica, American Journal of Archaeology - New York, Чешка мисао, Гласник Историјског друштва у Новом саду, Гласник Земаљског музеја у Сарајеву и др. Есеје и популарне чланке из археологије и историје уметности писао је у Уметничком прегледу, Политици, Ревији, Југословенском туристу, Туристичким новинама, Београдским општинским новинама, Летопису Матице српске, Рашкој. У листу Борба имао је недељну рубрику „Пре много векова“ (1963).

Као посебна дела штампана су:

• Плочник, праисторијско насеље бакарног доба, Народни музеј у Београду. Преисторијски споменици I, Београд 1929. (Pločnik,eine prähistorische Ansiedlung aus der Kupferzeit, Beograd 1929);
• Одабрана грчка и римска пластика у Народном музеју у Београду, посебно издање Археолошког института у Београду, Београд 1958;
• Породин каснонеолитско насеља на тумби код Битоља, Битољ 1961. (са П. Мачкићем, Ш. Нађем, Б. Сталио и Д. Симоском);
• Corpus Vasorum Antiqorum(свеска о Народном музеју у Београду), Народни музеј, Београд 1937. за Међународну унију академија са Николом Вулићем;
• Упознавању словенске цивилизације Грбић је допринео својим преводом са чешког чувеног дела Лубора Нидерлеа: Словенске старине издате у Новом Саду 1954.