Михаило Ристић
Михаило Ристић (Београд, 5. септембар 1864 — 15. август 1925) био је српски дипломата, конзул и посланик на страни.[1] Ристићева главна активност као конзула и дипломате била је помоћ српском народу и цркви у Македонији и Старој Србији, као и њихова заштита од бугарске и грчке пропаганде и оружане акције.[2]
Михаило Ристић | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 5. септембар 1864. |
| Место рођења | Београд Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 15. август 1925. (60 год.) |
Породица уреди
Михаило Ристић је син Гаврила Ристића, београдског трговца и Катарине Ћипрић из породице Ђорђа Ћипре, београдског трговца.
Михаило Ристић је био ожењен (1895) Правдом Јовановић, кћерком Владимира Јовановића, државног саветника, министра и сенатора а сестром Слободана Јовановића.
Михаило и Правда имали су сина Андрију „Андру” Ристића, правника, који је завршио гимназију у Паризу, Правни факултет у Београду, где је и докторирао (1936).
Школовање уреди
У Београду је завршио основну школу, Прву београдску гимназију и правни факултет. Дипломирао је 1886, а након тога годину дана је провео на студијима у Паризу на Слободној школи политичких наука.[3]
Дипломатска служба уреди
Цели радни век провео је у дипломатској служби. Каријеру је започео радом у Министарству иностраних дела Србије 1884. године.[4] Као секретар Министарсва иностраних дела 1892. године пропутовао је Косово укључујући и Приштину и сведочио је да је стање толико лоше и да страхује да за 10 година ту више неће бити Срба.[5] Његов реферат о раду Министарства иностраних дела је објављен.[2] Током 1893. постао је секретар српскога посланства у Цариграду.[1] Ристић је у писму из Цариграда изразио своје недоумице у погледу нове администрације и очувања српских тековина у Турској: „Ми смо на местима с којих можемо видети мало даље неголи други, очима потпуно несебичним и за то нам се ваља и бојати... Може бити да је то с тога што сам научен да у добру отаџбине гледам и своје добро, а ово што се сад тамо дешава, далеко је од тога да јој донесе добра. На против, сад јој тек настају зли дани, и иоле мислен човек треба већ да буде обузет слутњом и за само трајање њено.“[6] Иако је млади краљ Александар Обреновић извршио државни удар јануара 1894. године, а што је довело до пада српске влада, и промене политике, у граду на Босфору остаће до јесени 1895. године. Био је 1896. године привремено секретар у министарство иностраних дела у Београду.[1] Конзул српскога конзулата у Скопљу постао је 1896, а 1898. године, био је постављен за секретара посланства у Бечу.[1] Од 1899. до 1903. године био је српски конзул у Битољу.[1] Био је именован и за дипломатскога агента у Софији, али ту дужност није примио. Поново је постао српски конзул у Скопљу од 1904. до 1906. године.[4] У Букурешту је на служби 1906-1914. године[7], а мада је постављен за посланика у Риму 1907. године,[1] тамо није прешао до 1914. године "због ратних прилика".[8] Током 1913. године потписао је (као конзул у Румунији) заједно са Николом Пашићем Букурешки мир.[1] Кренуо је Ристић за Италију, последњих дана децембра 1914. године. Као конзул Србије у Риму започео је марта 1915. године преговоре са италијанском владом о "Арбанији (Албанији) и о излазу Србије на Јадранско море."[9] Ишао је конзул из Рима на Крф где се крајем августа 1916. године отварало заседање скупштине.[10]
Током 1920. године био је делегат Краљевине СХС у Дунавској комисији. Пензионисан је дипломата Ристић 1924. године, а умро годину дана касније у Београду.
Активност уреди
Ристићева главна активност као конзула и дипломате била је национална пропаганда и буђење националне свести у Македонији и Старој Србији.[1] У министарству је радио у одсеку за пропаганду. У конзулатима је радио на питањима црквене и школске аутономије. Помагао је да се спроводи српска четничка акција у Македонији. Био је као конзул, члан новооснованог четничког "комитета",[11] са још неколико угледних Срба у Скопљу. Као српски конзул у Скопљу током 1904. године координисао је поверљивим људима да морају осигурати и обезбедити прелаз чете Јована Бабунскога преко границе и Вардара за Велешки Азот.[12] Иначе је био против идеје да четници долазе из Србије и да се наоружавају из Србије.[4] Сматрао је да морају да се регрутују међу Србима из Османскога царства, који познају домаћи терен.[4] Сматрао је да је најбоље да спољну политику мора да спроводи Министарство иностраних дела, а не патриотска удружења.[4]
Радови уреди
Под псеудонимом "П. Балкански" написао је "Кроз гробље, путопис по Старој Србији" (1894) и "Српски народ у скопљанској епархији, расправа о црквено-школским приликама" (1899).[1]
Референце уреди
- ^ а б в г д ђ е ж з Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд 1929, књига 3, 950
- ^ а б Вучетић, Биљана (2012). Наша ствар у Османском царству. Београд: Историјски институт.
- ^ Биљана Вучетић: "Наша ствар у Османском царству", Београд 2012. године
- ^ а б в г д Биљана Вучетић, Историјски часопис LIII (2006) 359-374
- ^ Војводић, Михајло (2003). „Путовање Михаила Г.Ристића по Старој Србији и Македонији 1892. године”. Вардарски зборник. 2: 19-30.
- ^ Вучетић, Биљана (2012). Наша ствар у Османском царству. Београд. стр. 14.
- ^ "Просветни гласник", Београд 1909. године
- ^ "Пијемонт", Београд 27. децембар 1914. године
- ^ "Правда", Београд 5. март 1915. године
- ^ "Београдске новине", Београд 18. август 1916. године
- ^ "Београдске општинске новине", Београд 1. април 1939. године
- ^ Биљана Вучетић , Историјски часопис LV(2007)265-277 Архивирано на сајту Wayback Machine (5. октобар 2013), Приступљено 12. 4. 2013.
