Морис Равел

Жозеф Морис Равел (франц. Joseph-Maurice Ravel; Сибур, 7. март 1875 — Париз, 28. децембар 1937) био је француско-баскијски композитор и пијаниста из периода импресионизма. Његова музика је суптилна, богата и оштра. Равелова клавирска дела као што су Jeux d'eau, Miroirs и Gaspard de la nuit захтевају знатну вештину од извођача, а његове оркестралне композиције као што су Daphnis & Chloe и његова обрада дела Модеста Мусоргског Слике са изложбе, садрже велики број тонова и инструмената. Широкој публици, Равел је најпознатији по свом оркестарском делу Болеро за које је рекао да је то „дело за оркестар без музике“.

Морис Равел
Морис Равел 1925. године
Лични подаци
Датум рођења	(1875-03-07)7. март 1875.
Место рођења	Сибур, Француска
Датум смрти	28. децембар 1937.(1937-12-28) (62 год.)
Место смрти	Париз, Француска
Композиторски рад
Период	импресионизам
Утицаји од	Ерик Сати
Најважнија дела	Болеро

Биографија

Младост

Равел је рођен у баскијском граду Сибур. Његова мајка, Мари Делуар, баскијског је порекла и одрасла је у Мадриду, док је његов отац, Џозеф Равел, био швајцарски научник из места Горња Савоја. Обоје су били католици и омогућили су својој деци срећно и безбрижно детињство. Неки од Џозефових изума су били од велике важности, укључујући рани мотор са унутрашњим сагоревањем и злогласну циркус машину која је све до смртоносне незгоде у Барнум и Бејли циркусу била веома успешна. Џозеф је водио синове у фабрике да виде најновија открића у индустрији, такође је показивао и интерес за музику и културу. Равел је касније рекао да је као дете био осетљив на сваку врсту музике. Равел је био привржен својој мајци и њено баскијско наслеђе је имало доста утицаја на његов живот и музику. Међу најранијим сећањима су изворне баскијске песме које му је мајка певала. Породица се преселила у Париз три месеца након Морисовог рођења, где је његов млађи брат Едуард рођен. Едуард је постао миљеник оца. У седмој години, Морис је почео да свира клавир код Анрија Гиса и добио је прве инструкције везане за хармонију, контрапункт, и композиције код Чарлса-Ренеа. Његов први јавни наступ је био 1889. у четрнаестој години.

Музички почеци

Пре него што је ступио на конзерваторијум окушао је срећу у слободној композицији пишући варијације на један Шуманов корал, затим једну гротескну серенаду (која је изгубљена) и став једне сонате. Са 14 година је ушао у класу Anthiome-a на Париском конзерваторијуму. Први успех постигао је 1891. освајањем наградне медаље после чега бива примљен у виши одсек професора Шарла де Бериа. У 19. години је већ компоновао La Ballade de la Reine morte d'aimer према поеми Ролана де Мара. Истовремено га је инспирисао Верлен за једну песму уз пратњу клавира названу Un grand sommeil noir. They survive only in fragmentary form. У складу са његовим, онда романтичарским предиспозицијама је и Rapsodie espagnole за оркестар. Док је још био на конзерваторијуму, он је посветио највећи део свог времена студијама хармоније у којима га је руководио Емил Песар, контрапункта и фуге у које га је увео Андре Жедалж. Међутим, у његово дотадашње спокојство марљивог ученика почео је да уноси немир композитор, проглашен за параноика — у ствари један од најсмелијих реформаторских духова новије француске грађанске музике — Ерик Сати.

Утицај Сатија

Морис Равел за клавиром на вечери коју је поводом његовог рођендана 7. марта 1928. организовала Ева Готје. Равел је овде на америчкој турнеји; композитор Џорџ Гершвин стоји сасвим десно.

Утицај који је Сати извршио на Равела потискује интерес за конвенционалне форме и у њему се постепено формира склоност за бизаран израз, за карикатуру и гротеску. У прави час спустила се рука Габријел Фореа на раме младог провинцијалца да га задржи испред екстрема.

Утицај Фореа

Чим је Форе 1896. наименован за професора композиције на Париском конзерваторијуму, Равел је ступио у његову класу. Дирљива наклоност везује од првог тренутка учитеља и ученика који је одмах компоновао једну увертиру за оркестар названу Шехерезада, а затим Pavane pour une Infante defunte, прву од композиција своје младости коју Равел касније признаје:

„Иронијом случаја”, писао је он 1912, „прво дело о коме треба да дам рачуна је моја Паван. Али ни блага умереност Фореа није била довољно моћно оружје да ублажи Равелову страст која сад добија вид супротног екстрема у тежњи за новим.”

Он је изненадио свога учитеља износећи пред њега свој Jeux d'eau, бујицу нових звукова неуобичајених хармонских склопова и рафиновану пијанистичку технику. Међутим, критичар Вили је 1899. године изјавио да је то дело „огромна бујица, али састав идиотски. Почетак колебљив: леви огранак руске школе који онерасположене слушаоце — узнемирене поред осталог агресивним одобравањем једне шачице голобрадих кликаша, гони да протестују и звижде. Чему ово дивљаштво? — То ме жалости због младог Равела, почетника додуше средње надареног, али који ће можда моћи кроз дванаестак година да постане нешто, ако не неко, под условом да се много труди...“

Неразумевање

Овде се очевидно не ради о каквом случајном неразумевању на које Равел наилази, како код публике тако и код критике (а делимично чак и код свога учитеља), већ о принципијелном сукобу између конзервативног укуса једне аристократизоване грађанске публике и реформаторских настојања младог „занесењака“ који стоји у опозицији према њој. Исто тако, нема никакве сумње да је у Равеловом формирању дошло до раскрснице са које је он сагледао перспективу свог уметничког пута. Равелов револт против романтичарског формализма није управљен само према овом схватању уметности, већ добрим делом и против основа на којима то схватање ниче. Он представља уметнички вид оног незадовољства које је ситно грађанство пред крај 19. века испољавало према плутократији, а које се у литератури манифестовало у такозваном малограђанском негаторском реализму названом натурализмом. Угрожено у својој егзистенцији, ово ситно грађанство наглашавало је своју опозицију према друштву у чијем склопу се налазило, задовољавајући се критичком опструкцијом према појавама дневног живота, али избегавајући да зађе у основне сукобе друштва на којима и само почива.

Импресионизам

Да би покрио латентне, живе супротности тога друштва, Равелов импресионизам оживљава мртве ствари и митологизира природу. То је разлог због кога Равел прибегава павани, менуету, валцеру, то је узрок његове неспособности да стварност изрази другачије — чак и онда кад га она притискује и мучи — то је повод оног основног и дубоког сукоба који одражава његово дело Tombeau de Couperin. А тај основни сукоб, односно његово објашњење, уноси светлости и у ону карактеризацију његовог стила која се формулише са Tour de force. Иако је Равел написао концерт за једну руку, написао композицију у којој жонглира са кичом (Tzigane), написао Болеро на једној јединој музичкој фрази коју је цизелирао годинама, дао јединствене примере најаутентичнијег валцера, ипак је „остао Равел”, на висини своје недостижне префињености. Ово упорно пркошење напорима да се победе мртве схеме и папирни задаци које је названо Tour de farce представља само другу форму оног истог настојања да се прикрију латентне супротности друштва, привидном борбом са елементима за освајање истине. И Клод Дебиси је имао своју Кутију играчака, и у његовим композицијама ветар прича о ономе што је видео на Оријенту, а клавирски звук дочарава мирисе мора, живот морских таласа и сунчаних зракова који се у њима купају.

То је особеност Равеловог импресионизма, а истовремено једна од најтипичнијих одлика музичког импресионизма уопште.

Стваралаштво

Ратни другови

Пишући Прелудијум, Фугу, Форлану, Ригодон, Менует и Токату — ставове ове композиције — Равел се одужио сенима својих у рату палих другова чија имена се налазе у зачељу појединих ставова. Ова чињеница несумњиво уноси светлости у карактер уметника. Она је, израз једног посебног, нарочитог сукоба који се у Равеловом идеолошком назирању одиграо. Несумњиво је, композицијом Le Tombeau de Couperin Равел хтео да саопшти комадић свог животног искуства, свог односа према непосредној стварности.

Le Tombeau de Couperin

Le Tombeau de Couperin је адаптација старе музичке форме која је негована у 17. веку, а у којој се низ од неколико музичких комада спаја у целину посвећену једном мајстору, учитељу или умрлом пријатељу. У своме делу он је модерном тонском језику прилагодио и саму унутрашњу архитектонику композиције. Свака од поменутих пијеса из његовог албума открива један страстан интерес према несталим формама, једну пасију према оживљавању мртвог.

Балет

Скица ликова за премијеру опере L'heure espagnole (1911)

У односу на остала Равелова остварења, ова склоност не само што није изузетна, него је напротив редовна појава. Балет Adelaide ou le langage des fleurs има фантастичну фабулу у којој се као актери појављују најразноврснији цветови, учествујући у развоју радње. Форма је инспирисана бечким валцером (оживљавање прошлости садржано и формално). Буфо опера L'Heure espagnole значила је за Равела једну привлачну могућност да у првој сцени прикаже, својственим хумором, живот једне мале сајџинице препуне минијатурних живих организама (оживљавање машина). Форма је реинкарнација опере буфо из 18. века (обнављање нестале форме).

Болеро

У његовом лирском делу L'enfant et les sortileges, наслони софе одвајају се, седишта нестају, а фотеља тромо храмље као каква огромна крастава жаба, удаљује се ... клупа, канабе, столице од трске дижу, ко руку ко ногу, певајући снажно у хору: „Нема више детета” (Оживљавање употребних предмета). У својој јединственој Сонатини из 1905. године, која је и као целина обнављање Клементијевог облика из 18. века, Равел освежава стари француски менует. У балету Ma mere l'Oye, он реинкарнира форму Паване из 16. века. У прослављеном Болеру васкрсава прототип данашње обое, Hautbois d'amoure. У балету који је писао по наруџбини Сергија Дијагљева, обнавља митолошку фабулу о Dafnisu и Cloe, коју Пан, сећајући се нимфе Сиринкс, ослобађа из ропства пирата.

Литература

• Nichols, Roger (2011). Ravel. New Haven, US and London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-10882-8. 
• Orenstein, Arbie (октобар 1967). „Maurice Ravel's Creative Process”. The Musical Quarterly. 53 (4): 467—481. JSTOR 741228. doi:10.1093/mq/liii.4.467. 
• Lesure, François; Jean-Michel Nectoux (1975). Maurice Ravel: Exposition (на језику: француском). Paris: Bibliothèque nationale. ISBN 978-2-7177-1234-6. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Nichols, Roger (1987). Ravel Remembered. London: Faber and Faber. ISBN 978-0-571-14986-5. 
• Kelly, Barbara L (2000). „History and Homage”. Ур.: Mawer, Deborah. The Cambridge Companion to Ravel. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64856-1. 
• Sackville-West, Edward; Desmond Shawe-Taylor (1955). The Record Guide. London: Collins. OCLC 500373060. 
• Goddard, Scott (октобар 1925). „Maurice Ravel: Some Notes on His Orchestral Method”. Music and Letters. 6 (4): 291—303. JSTOR 725957. doi:10.1093/ml/6.4.291. 
• Amaducci, L; Grassi, E; Boller, F (јануар 2002). „Maurice Ravel and right-hemisphere musical creativity: influence of disease on his last musical works?”. European Journal of Neurology. 9 (1): 75—82. PMID 11784380. doi:10.1046/j.1468-1331.2002.00351.x. 
• Anderson, Keith (1989). Notes to Naxos CD Debussy and Ravel String Quartets. Munich: Naxos. OCLC 884172234. 
• Anderson, Keith (1994). Notes to Naxos CD French Piano Trios. Munich: Naxos. OCLC 811255627. 
• Canarina, John (2003). Pierre Monteux, Maître. Pompton Plains, US: Amadeus Press. ISBN 978-1-57467-082-0. 
• De Voto, Mark (2000). „Harmony in the chamber music”. Ур.: Mawer, Deborah. The Cambridge Companion to Ravel. Cambridge Companions to Music. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64856-1. 
• Donnellon, Deirdre (2003). „French Music since Berlioz: Issues and Debates”. Ур.: Richard Langham Smith; Caroline Potter. French Music since Berlioz. Aldershot, UK and Burlington, US: Ashgate. ISBN 978-0-7546-0282-8. 
• Duchen, Jessica (2000). Gabriel Fauré. London: Phaidon. ISBN 978-0-7148-3932-5. 
• Fulcher, Jane F (2001). „Speaking the Truth to Power: The Dialogic Element in Debussy's Wartime Compositions”. Ур.: Fulcher, Jane F. Debussy and his World. Princeton, US: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-09041-2. 
• Fulcher, Jane F (2005). The Composer as Intellectual: Music and Ideology in France 1914–1940. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-534296-3. 
• Goss, Madeleine (1940). Bolero: The Life of Maurice Ravel. New York: Holt. OCLC 2793964. 
• Henson, R A (4. 6. 1988). „Maurice Ravel's Illness: A Tragedy of Lost Creativity”. British Medical Journal. 296 (6636): 1585—1588. JSTOR 29530952. PMC 2545963 . PMID 3135020. doi:10.1136/bmj.296.6636.1585. 
• Hill, Edward Burlingame (јануар 1927). „Maurice Ravel”. The Musical Quarterly. 13: 130—146. JSTOR 738561. doi:10.1093/mq/xiii.1.130. 
• Ivry, Benjamin (2000). Maurice Ravel: A Life. New York: Welcome Rain. ISBN 978-1-56649-152-5. 
• James, Burnett (1987). Ravel. London: Omnibus Press. ISBN 978-0-7119-0987-8. 
• Jankélévitch, Vladimir (1959) [1939]. Ravel. Margaret Crosland (trans). New York and London: Grove Press and John Calder. OCLC 474667514. 
• Jones, J Barrie (1989). Gabriel Fauré: A Life in Letters. London: B T Batsford. ISBN 978-0-7134-5468-0. 
• Kelly, Barbara L (2013). Music and Ultra-modernism In France: A Fragile Consensus, 1913–1939. Woodbridge, UK: Boydell Press. ISBN 978-1-84383-810-4. 
• Kilpatrick, Emily (2009). „The Carbonne Copy: Tracing the première of L'Heure espagnole”. Revue de Musicologie: 97—135. JSTOR 40648547. 
• Landormy, Paul (октобар 1939). „Maurice Ravel (1875–1937)”. The Musical Quarterly. 25 (4): 430—441. JSTOR 738857. doi:10.1093/mq/xxv.4.430. 
• Lanford, Michael (септембар 2011). „Ravel and The Raven: The Realisation of an Inherited Aesthetic in Boléro”. Cambridge Quarterly. 40 (3): 243—265. doi:10.1093/camqtly/bfr022. 
• Larner, Gerald (1996). Maurice Ravel. London: Phaidon. ISBN 978-0-7148-3270-8. 
• Macdonald, Hugh (април 1975). „Ravel and the Prix de Rome”. The Musical Times. 116 (1586): 332—333. JSTOR 960328. doi:10.2307/960328. 
• Marnat, Marcel (1986). „Catalogue chronologique de tous les travaux musicaux ébauchés ou terminés par Ravel”. Maurice Ravel (на језику: French). Paris: Fayard. ISBN 978-2-213-01685-6. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• McAuliffe, Mary (2014). Twilight of the Belle Epoque. Lanham, US: Rowman & Littlefield. ISBN 978-1-4422-2163-5. 
• Morrison, Simon (лето 2004). „The Origins of Daphnis et Chloé (1912)”. 19th-Century Music. 28: 50—76. JSTOR 10.1525/ncm.2004.28.1.50. doi:10.1525/ncm.2004.28.1.50. 
• Murray, David (1997) [1993]. „Maurice Ravel”. Ур.: Holden, Amanda. The Penguin Opera Guide. London: Penguin Books. ISBN 978-0-14-051385-1. 
• Nectoux, Jean-Michel (1991). Gabriel Fauré – A Musical Life. Roger Nichols (trans). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-23524-2. 
• Nichols, Roger (1977). Ravel. Master Musicians. London: Dent. ISBN 978-0-460-03146-2. 
• Nichols, Roger (2000). „Ravel and the critics”. Ур.: Mawer, Deborah. The Cambridge Companion to Ravel. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64856-1. 
• Nichols, Roger; Mawer, Deborah (2000). „Early reception of Ravel's music”. Ур.: Mawer, Deborah. The Cambridge Companion to Ravel. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64856-1. 
• Orenstein, Arbie (1991) [1975]. Ravel: Man and Musician. Mineola, US: Dover. ISBN 978-0-486-26633-6. 
• Orenstein, Arbie (зима 1995). „Maurice Ravel”. The American Scholar. 64: 91—102. JSTOR 41212291. 
• Orenstein, Arbie (2003) [1989]. A Ravel Reader. Mineola, US: Dover. ISBN 978-0-486-43078-2. 
• Orledge, Robert (1982). Debussy and the Theatre. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-22807-7. 
• Pasler, Jann (јун 1982). „Stravinsky and the Apaches”. The Musical Times. 123 (1672): 403—407. JSTOR 964115. doi:10.2307/964115. 
• Perret, Carine (2003). „L'adoption du jazz par Darius Milhaud et Maurice Ravel: L'esprit plus que la lettre”. Revue de Musicologie (на језику: French): 311—347. JSTOR 4494864. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Phillips, Edward R (2011). Gabriel Fauré: A Guide to Research. London: Routledge. ISBN 978-0-415-99885-7. 
• Pollack, Howard (2007). George Gershwin: His Life and Work. Berkeley, US: University of California Press. ISBN 978-0-520-24864-9. 
• Poulenc, Francis; Audel, Stéphane (1963). Moi et mes amis (на језику: French). Paris and Geneva: La Palatine. OCLC 464080687. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Schmidt, Carl B (2001). Entrancing Muse: A Documented Biography of Francis Poulenc. Hillsdale, US: Pendragon Press. ISBN 978-1-57647-026-8. 
• Schonberg, Harold C (1981). The Lives of the Great Composers (second изд.). New York and London: W W Norton. ISBN 978-0-393-01302-3. 
• Schuller, Gunther (1997). The Compleat Conductor. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-506377-6. 
• Strasser, Michael (пролеће 2001). „The Société Nationale and its Adversaries: The Musical Politics of L'Invasion germanique in the 1870s”. 19th-Century Music. 24 (3): 225—251. JSTOR 10.1525/ncm.2001.24.3.225. doi:10.1525/ncm.2001.24.3.225. 
• Taruskin, Richard (2010). Music in the early twentieth century. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-538484-0. 
• Vaughan Williams, Ursula (1964). R.V.W. – A Life of Ralph Vaughan Williams. Oxford and New York: Oxford. ISBN 978-0-19-315411-7. 
• White, Eric Walter (1984) [1966]. Stravinsky: The Composer and his Works (second изд.). Berkeley, US: University of California Press. ISBN 978-0-520-03985-8. 
• Whitesell, Lloyd (2002). „Ravel's Way”. Ур.: Sophie Fuller; Lloyd Whitesell. Queer Episodes in Music and Modern Identity. Urbana, US: University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-02740-6. 
• Woldu, Gail Hilson (1996). „Au-delà du scandale de 1905: Propos sur le Prix de Rome au début du XXe siècle”. Revue de Musicologie (на језику: French). 82 (2): 245—267. JSTOR 947128. doi:10.2307/947128. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Zank, Stephen (2005). Maurice Ravel: A Guide to Research. New York: Routledge. ISBN 978-0-8153-1618-3. 

Спољашње везе

• Maurice Ravel (језик: енглески)
• Информација о његовом гробу
• Maurice Ravel Frontispice
• Морис Равел на сајту WorldCat (језик: енглески)
• Free scores by Maurice Ravel in the Open Music Library