Муавија I

Муавија I (пуно име Муавија ибн Аби Суфијан) (603, Мека - 6. мај 680, Дамаск), је био први омејадски халиф (661—680), пошто је 656. године постао узурпатор халифа Алије. Муавија је био оснивач династије Омејада.

Муавија I
Лични подаци
Датум рођења	603.
Место рођења	Мека,
Датум смрти	18. април 680.
Место смрти	Дамаск,
Породица
Потомство	Језид I
Родитељи	Abu Sufyan ibn Harb Hind bint Utbah
Династија	Омејадски калифат
Претходник	-
Наследник	Језид I

Младост

Када је халиф постао Осман ибн Афан (644—656 г.), који је припадао веома угледном корејшитском роду Омеја, постављао је свуда по освојеним провинцијама за управнике своје сроднике, а и Муавија је као његов рођак постао намесник Сирије. Свемоћ аристократа из Меке, који су често прибегавали насиљу и изнуђивањима, изазивала је протесте и револт. 656 г. Арабљани из освојених области, подржани од мединског становништва, свргли су и убили Османа и прогласили за халифу Алију, Мухамедовог брата од стрица и зета.

Грађански рат

Муавија је, као рођак убијеног Османа, ослањајући се на племена своје провинције, отпочео оружану борбу против Алије. Та је борба била праћена даљим развитком противречности у арапском друштву и послужила је као један од узрока постанка секте хариџитâ. То су били поборници војне демократије, који су прогласили принцип врховне власти муслиманске заједнице. Полазећи од тог принципа, они су само заједницу признавали за овлашћену да бира и свргава халифе, при чему је врховни избраник заједнице могао бити сваки побожан муслиман. Оба претендента за врховну власт у халифату они су сматрали за узурпаторе, које треба силом уклонити.

Халифат

Муавија постаје халиф

661 г. Алија је у Куфи пао као жртва једног хариџита. Атентат на Муавију није успео. Он се прогласио за халифа и основао. династију Омејада. Присталице и следбеници Алије, чији је број из поколења у покољење брзо растао, постали су познати под именом шиита. Они су представљали активну опозицију према Омејадима.

Династија Омејада

Династија Омејада (661—750 г.), коју је Муавија основао, заступљена својим првим представницима, била је носилац друштвених односа карактеристичних за робовласнички поредак Арабије VI—VII века. Зато је главна провинција халифата под том династијом постала Сирија, где се у VI—VII веку већ развијао феудални начин производње, али где су у исто време још били јаки робовласнички односи. Иран (укључујући и Ирак — Вавилонију), где се још под Сасанидима образовало рано феудално друштво, постао је поприште све јаче експлоатације и борбе. У Сирији, где се налазила престоница омејадског халифата — Дамаск, владала је релативно умерена експлоатација и запажао се знатан пораст производних снага. Од три надлештва која су, по дефиницији Маркса и Енгелса, имале владе на Истоку, под Омејадима су стално функционисала само два — финансијско и војно, која су руководила глобљењем сопственог становништва и, пљачком туђих земаља. Функције пак трећег надлештва — друштвених радова, које је имало да се стара о репродукцији, биле су у потпуности препуштене покореном становништву. Представници дамаске владе мешали су се у ствари локалног становништва само у случају да избије устанак или се смањи прилив дажбина и пореза. У првој половини омејадског периода, као и за владе четири прва халифе, Арабљани нису узели учешћа у друштвеној производњи, већ су били заузети готово искључиво ратом, међуплеменским сукобима и угушивањем устанака.

Али су већ најближи потомци освајача-варвара подлегли утицају више економике и развијенијих друштвених односа, који су владали по освојеним-феудалним земљама. Тим утицајем може се објаснити тежња арапске аристократије да се консолидује у владајућу класу халифата и да стане на чело државне управе.

Ратови са Византијом

Цариград је био у опасности од Муавије, и византијски цар Констанс II, сматрајући да је Исток изгубљен, отишао је на Запад да тамо проведе последње године свога живота (663—668 г.).

То је олакшало подухвате Муавије, чије је ратовање са Византијом достигло широке размере. Отада, сваке године, Арабљани су правили упаде у Малу Азију; 668 г., допрли су до Халкедона (Калкедон) и освојили су Крит. Истовремено су продужили ратовање на Западу и утврдили се у северној Африци, где су основали Кајруан (669 г.) и запретили Сицилији, па чак се и искрцали на њу. Најзад, 673 г., они су предузели крајњи потхват: напали су на Цариград, пошто су узели Кизик на Мраморном Мору. Али је нови цар, Константин IV (668-685 г.), био енергичан владалац. Узалуд су јуришали Арабљани пуних пет година (673-678 г.) на византијску престоницу и са сува и са мора; нису успели да је освоје. Грчка флота, којој је недавни проналазак грчке ватре осигуравао неоспорну надмоћност, натера муслиманске лађе на повлачење и страховито их порази у силејским водама. На копну, халифова војска била је потучена у Азији. Муавија би принуђен да потпише мир (678 г.). То је био први застој ислама. Константин IV могао се поносити својим делом. Углед царства био је тако високо подигнут да су се сви непријатељи монархије приклонили пред њом: "И велики мир, каже хроничар Теофан, владаше на Истоку и на Западу".

Ове нападе Арапа искористили су Бугари, да се пребацују на десну страну Дунава, нешто жељни пљачке, а нешто и из потребе да прошире своје подручје.

Породично стабло

2. Abu Sufyan ibn Harb

1. Муавија I

3. Hind bint Utbah

Литература

• Владимир Ћоровић, „Историја српског народа“, поглавље: Бугари и балкански Словени
• Шарл Дил, „Историја византијског царства“, поглавље III: Ираклијева династија. Арабљанска опасност и преображај царства у VI веку (610-717 г.)., потпоглавље: Арабљанска опасност
• Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века I. Београд. 
• Athamina, Khalil (јул 1994). „The Appointment and Dismissal of Khalid ibn al-Walid from the Supreme Command: A Study of the Political Strategy of the Early Muslim Caliphs in Syria”. Arabica. Brill. 41 (2): 253—272. JSTOR 4057449. doi:10.1163/157005894X00191. 
• Bosworth, C.E. (1991). „Marwān I b. al-Ḥakam (search results)”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VI: Mahk–Mid. Leiden: E. J. Brill. стр. 621—623. ISBN 90-04-08112-7. 
• Bosworth, C. Edmund (јул 1996). „Arab Attacks on Rhodes in the Pre-Ottoman Period”. Journal of the Royal Asiatic Society. 6 (2): 157—164. JSTOR 25183178. doi:10.1017/S1356186300007161. 
• Christides, Vassilios (2000). „ʿUkba b. Nāfiʿ (search results)”. Ур.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume X: T–U. Leiden: E. J. Brill. стр. 789—790. ISBN 90-04-11211-1. 
• Crone, Patricia (1994). „Were the Qays and Yemen of the Umayyad Period Political Parties?”. Der Islam. Berlin: Walter de Gruyter & Co. 71 (1): 1—57. ISSN 0021-1818. doi:10.1515/islm.1994.71.1.1. 
• De Goeje, M. J. (1910). „Caliphate”. The Encyclopaedia Britannica: A Dictionary of Arts, Sciences, Literature and General Information, Volume V: Calhoun to Chatelaine (11th изд.). New York. стр. 35—54. OCLC 62674231. 
• Dixon, 'Abd al-Ameer (август 1969), The Umayyad Caliphate 65–86/684–705: A Political Study, London: University of London SOAS 
• Dixon, A. A. (1978). „Kalb b. Wabara—Islamic Period (search results)”. Ур.: van Donzel, E.; Lewis, B.; Pellat, Ch.; Bosworth, C. E. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume IV: Iran–Kha. Leiden: E. J. Brill. стр. 493—494. OCLC 758278456. 
• Donner, Fred M. (1981). The Early Islamic Conquests. Princeton: Princeton University Press. ISBN 0-691-05327-8. 
• Elad, Amikam (1999). Medieval Jerusalem and Islamic Worship: Holy Places, Ceremonies, Pilgrimage (2nd изд.). Leiden: Brill. ISBN 90-04-10010-5. 
• Grabar, Oleg (1966). „The Earliest Islamic Commemorative Structures, Notes and Documents”. Ars Orientalis. 6: 7—46. JSTOR 4629220. 
• Foss, Clive (2010). „Muʿāwiya's State”. Ур.: Haldon, John. Money, Power and Politics in Early Islamic Syria: A Review of Current Debates. Farnham, Surrey: Ashgate. ISBN 978-0-7546-6849-7. 
• Foss, Clive (2009). „Egypt under Muʿāwiya Part II: Middle Egypt, Fusṭāṭ and Alexandria”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies. 72 (2): 259—278. JSTOR 40379004. doi:10.1017/S0041977X09000512 . 
• Gibb, H. A. R. (1960). „ʿAbd al-Raḥmān b. Khālid b. al-Walīd (search results)”. Ур.: Gibb, H. A. R.; Kramers, J. H.; Lévi-Provençal, E.; Schacht, J.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume I: A–B. Leiden: E. J. Brill. стр. 85. OCLC 495469456. 
• Hasson, Isaac (1982). „Remarques sur l'inscription de l'époque de Mu'āwiya à Ḥammat Gader”. Israel Exploration Journal (на језику: French). 32 (2/3): 97—102. JSTOR 27925830. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Hasson, I. (2002). „Ziyād b. Abīhi (search results)”. Ур.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume XI: W–Z. Leiden: E. J. Brill. стр. 519—522. ISBN 90-04-12756-9. 
• Hawting, G.R., ур. (1996). The History of al-Ṭabarī, Volume XVII: The First Civil War: From the Battle of Siffīn to the Death of ʿAlī, A.D. 656–661/A.H. 36–40. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-2393-6. 
• Hawting, Gerald R. (2000). The First Dynasty of Islam: The Umayyad Caliphate AD 661–750 (Second изд.). London and New York: Routledge. ISBN 0-415-24072-7. 
• Hawting, G. R. (2002). „Yazīd (I) b. Muʿāwiya (search results)”. Ур.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume XI: W–Z. Leiden: E. J. Brill. стр. 309—311. ISBN 90-04-12756-9. 
• Hinds, M. (1991). „Makhzūm (search results)”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VI: Mahk–Mid. Leiden: E. J. Brill. стр. 137—140. ISBN 90-04-08112-7. 
• Hinds, M. (1993). „Muʿāwiya I b. Abī Sufyān (search results)”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VII: Mif–Naz. Leiden: E. J. Brill. стр. 263—268. ISBN 90-04-09419-9. 
• Hirschfeld, Yizhar (1987). „The History and Town-Plan of Ancient Ḥammat Gādẹ̄r”. Zeitschrift des Deutschen Palästina-Vereins. 103: 101—116. JSTOR 27931308. 
• Holland, Tom (2012). In the Shadow of the Sword. UK: Doubleday. ISBN 978-0-385-53135-1. Приступљено 29. 8. 2019. 
• Hoyland, Robert G. (1999). „Jacob of Edessa on Islam”. Ур.: Reinink, G. J.; Klugkist, A. C. After Bardaisan: Studies on Continuity and Change in Syriac Christianity in Honour of Professor Han J. W. Drijvers. Leuven: Peeters Publishers. ISBN 90-429-0735-5. 
• Hoyland, Robert G. (2015). In God's Path: the Arab Conquests and the Creation of an Islamic Empire. Oxford University Press. 
• Humphreys, R. Stephen (2006). Mu'awiya ibn Abi Sufyan: From Arabia to Empire. Oneworld. ISBN 1-85168-402-6. 
• Jandora, J. W. (1986). „Developments in Islamic Warfare: The Early Conquests”. Studia Islamica (64): 101—113. JSTOR 1596048. doi:10.2307/1596048. 
• Jankowiak, Marek (2013). „The First Arab Siege of Constantinople”. Ур.: Zuckerman, Constantin. Travaux et mémoires, Vol. 17: Constructing the Seventh Century. Paris: Association des Amis du Centre d’Histoire et Civilisation de Byzance. стр. 237—320. 
• Kaegi, Walter E. (1992). Byzantium and the Early Islamic Conquests. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-41172-6. 
• Kaegi, Walter E. (2010). Muslim Expansion and Byzantine Collapse in North Africa. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19677-2. 
• Kennedy, Hugh (1998). „Egypt as a Province in the Islamic Caliphate, 641–868”. Ур.: Petry, Carl F. Cambridge History of Egypt, Volume One: Islamic Egypt, 640–1517. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 62—85. ISBN 0-521-47137-0. 
• Kennedy, Hugh (2001). The Armies of the Caliphs: Military and Society in the Early Islamic State. London and New York: Routledge. ISBN 0-415-25093-5. 
• Kennedy, Hugh (2007). The Great Arab Conquests: How the Spread of Islam Changed the World We Live In. Philadelphia, Pennsylvania: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-81740-3. 
• Kennedy, Hugh (2004). The Prophet and the Age of the Caliphates: The Islamic Near East from the 6th to the 11th Century (Second изд.). Harlow: Longman. ISBN 978-0-582-40525-7. 
• Lammens, Henri (1960). „Baḥdal (search results)”. Ур.: Gibb, H. A. R.; Kramers, J. H.; Lévi-Provençal, E.; Schacht, J.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume I: A–B. Leiden: E. J. Brill. стр. 919—920. OCLC 495469456. 
• Lecker, M. (1997). „Ṣiffīn (search results)”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Lecomte, G. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume IX: San–Sze. Leiden: E. J. Brill. стр. 552—556. ISBN 90-04-10422-4. 
• Lilie, Ralph-Johannes (1976). Die byzantinische Reaktion auf die Ausbreitung der Araber. Studien zur Strukturwandlung des byzantinischen Staates im 7. und 8. Jhd. (на језику: German). Munich: Institut für Byzantinistik und Neugriechische Philologie der Universität München. OCLC 797598069. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Lynch, Ryan J. (2016). „Cyprus and Its Legal and Historiographical Significance in Early Islamic History”. Journal of the American Oriental Society. 136 (3): 535—550. JSTOR 10.7817/jameroriesoci.136.3.0535. doi:10.7817/jameroriesoci.136.3.0535. 
• Madelung, Wilferd (1997). The Succession to Muhammad: A Study of the Early Caliphate. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-56181-7. 
• Marsham, Andrew (2013). „The Architecture of Allegiance in Early Islamic Late Antiquity: The Accession of Mu'awiya in Jerusalem, ca. 661 CE”. Ур.: Beihammer, Alexander; Constantinou, Stavroula; Parani, Maria. Court Ceremonies and Rituals of Power in Byzantium and the Medieval Mediterranean. Leiden and Boston: Brill. стр. 87—114. ISBN 978-90-04-25686-6. 
• Miles, George C. (октобар 1948). „Early Islamic Inscriptions Near Ṭāʾif in the Ḥijāz”. Journal of Near Eastern Studies. 7 (4): 236—242. JSTOR 542216. doi:10.1086/370887. 
• Al-Rashid, Saad bin Abdulaziz (2008). „Sadd al-Khanaq: An Early Umayyad Dam near Medina, Saudi Arabia”. Proceedings of the Seminar for Arabian Studies. Archaeopress. 38: 265—275. JSTOR 41223953. 
• Morony, Michael G., ур. (1987). The History of al-Ṭabarī, Volume XVIII: Between Civil Wars: The Caliphate of Muʿāwiyah, 661–680 A.D./A.H. 40–60. SUNY Series in Near Eastern Studies. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-87395-933-9. 
• Shahid, Irfan (2009). Byzantium and the Arabs in the Sixth Century, Volume 2, Part 2. Washington, D. C.: Dumbarton Oaks Research Library and Collection. ISBN 978-0-88402-347-0. 
• Shahid, I. (2000). „Tanūkh (search results)”. Ур.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume X: T–U. Leiden: E. J. Brill. стр. 190—192. ISBN 90-04-11211-1. 
• Shahid, I. (2000). „Ṭayyīʾ (search results)”. Ур.: Bearman, P. J.; Bianquis, Th.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume X: T–U. Leiden: E. J. Brill. стр. 402—403. ISBN 90-04-11211-1. 
• Shahin, Aram A. (2012). „In Defense of Mu’awiya ibn Abi Sufyan: Treatises and Monographs on Mu’awiya from the Eighth to Nineteenth Centuries”. Ур.: Cobb, Paul M. The Lineaments of Islam: Studies in Honor of Fred McGraw Donner. Leiden and Boston: Brill. стр. 177—208. ISBN 978-90-04-21885-7. 
• Sourdel, D. (1965). „Filasṭīn – I. Palestine under Islamic Rule (search results)”. Ур.: Lewis, B.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume II: C–G. Leiden: E. J. Brill. стр. 910—913. OCLC 495469475. 
• Sprengling, Martin (април 1939). „From Persian to Arabic”. The American Journal of Semitic Languages and Literatures. The University of Chicago Press. 56 (2): 175—224. JSTOR 528934. doi:10.1086/370538. 
• Stratos, Andreas N. (1978). Byzantium in the Seventh Century, Volume IV: 668–685. Amsterdam: Adolf M. Hakkert. ISBN 9789025606657. 
• Watt, W. Montgomery (1960). „Abū Sufyān (search results)”. Ур.: Gibb, H. A. R.; Kramers, J. H.; Lévi-Provençal, E.; Schacht, J.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume I: A–B. Leiden: E. J. Brill. стр. 151. OCLC 495469456. 
• Watt, W. Montgomery (1960). „Badr (search results)”. Ур.: Gibb, H. A. R.; Kramers, J. H.; Lévi-Provençal, E.; Schacht, J.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume I: A–B. Leiden: E. J. Brill. стр. 866—867. OCLC 495469456. 
• Wellhausen, Julius (1927). The Arab Kingdom and its Fall. Превод: Margaret Graham Weir. Calcutta: University of Calcutta. OCLC 752790641. 
• Bewley, Aisha Abdurrahman (2002). Mu'awiya: Restorer of the Muslim Faith. Dar Al Taqwa. ISBN 978-1-870582-56-8. 
• El-Cheikh, Nadia Maria, Nadia Maria (2004). Byzantium viewed (2004 изд.). Harvard CMES. ISBN 978-0-932885-30-2. 
• Ismā'īl ibn 'Umar Ibn Kathīr (2012). The Caliphate of Banu Umayyah The First Phase Taken from Al-Bidayah Wan-nihayah. ISBN 9786035000802. 
• Doi, A.R. (1981). Non-Muslims Under Shari'Ah. Kazi Publications. ISBN 978-1-56744-170-3. 

Спољашње везе

• „Surah Al-Ma'idah [5:3]”. Surah Al-Ma'idah [5:3]. Архивирано из оригинала 25. 9. 2013. г. 
• „Surah Al-Hijr [15:9]”. Surah Al-Hijr [15:9]. Архивирано из оригинала 27. 9. 2013. г.