Нежељена дејства хемотерапије

Нежељена дејства хемотерапије је скуп симптома који настају у организму особе оболеле од тумора након примене хемотерапеутика или антитуморских лекова. Примену цитостатика често прате и њихова нежељена дејства. Они не делују селективно само на малигни процес-тумор, већ „уништавају“ и већи или мањи део здравих ћелија што може да резултује бројним нежељеним реакцијама. Зато се у току употребе цитостатика морају добро познавати њихова токсична или нежељена дејства, и строго поштовати прописани протоколи хемотерапије како би непожељне манифестације и последице биле минималне.[1]

Хемотерапија има и нежељена дејства, и зато се у токо примене цитостатика морају добро познавати њихова токсична и нежељена дејства, а у току примене строго поштовати прописани протоколи хемотерапије, чиме се нежељена дејства могу избећи или минимизирати, и у најкраћем времену санирати

Хемотерапија уреди

 
Контраиндикације за хемотерапију

Хемотерапија је системско лечење и контрола, злоћудних болести (тумора) хемијским материјама природног или синтетичког порекла, које се још називају антитуморски лекови, цитотоксични лекови или цитостатици. За ову врсту терапије прихваћен је назив хемотерапија, јер се овом методом лечења раст злоћудних ћелија и туморског ткива контролише хемијским путем. Предност хемотерапије у односу на друге вресте лечења је у томе што цитостатици доспевају и до метастаза тумора, на многим локацијама у телу где други лекови или поступци немају одговарајући приступ. Механизам дејства цитостатика најчешће се огледа у ремећењу синтезе и функције макромолекула (ДНК, РНК, беланчевина) и функције ћелијских органела, које омогућавају нормалну деобу ћелија (митозу).

Врсте хемотерапије уреди

Постоји велики број стратегија у примени хемотерапеутских лекова које су данас у редовној употреби. Хемотерапија се може применити самостално или заједно са другим методама у циљу; излечења, продужетка живота или ублажавање симптома туморског процеса. Данас се у свакодневној онколошкој и другој медицинској пракси примењује следећи облици хемотерапије;

  • Комбинована хемотерапија. која се заснива на комбинованом облику хемотерапије заједно са другим методама, као што су терапија зрачењем или оперативни захват. Већина карцинома се сада третира на овај начин.
  • Адјувантна хемотерапија, (постоперативна терапија), примењује се након хируршког захвата, криотерапије, радиотерапије итд, са циљем да допуни процес лечења или спречи појаву рецидива (уништавањем преосталих заосталих ћелија). Рутински се примењује код тумора дојке и већег броја карцинома.
  • Системска хемотерапија, најчешће се примењује код болесника са метастатским променама, због којих се хируршке или друге врста терапије не могу применити. Она више олакшава симптоме проузроковане тумором, него што лечи сам тумор.
  • Супортивна хемотерапија, („терапија подршке“), има за циљ да болеснику побољша квалитет живота и ограничи нежељена дејстава тумора.
  • Хемопревенција, је облик лечења који треба да буде примењен у будућности. Њена суштина је у; неуништавању туморских ћелија, већ у стварању функција и услова у ћелији који ће спречити развој тумора.

Врсте цитостатика уреди

Како би се постигли што бољи резултати лечења и умањила нежељена дејства, хемотерапија у пракси примењује најчешће комбинацију бројних (различитих) лекова истовремено. Лекови се разликују у механизму дејства али и према нежељеним дејствима, који су могући и нажалост доста чести. Сви хемотерапијски режима захтевају да је болесник у стању да поднесе планирано лечење. Врста обим и јачина дозе хемотерапеутских лекова усклађује се индивидуално према стању сваког појединог болесник, чиме се могу редуковати нежељене последице. Будући да након прве дозе лека, умиру само делови ћелија тумора (енгл. fractional cell kill)[2] свака, поновљена доза мора да буде толика да настави да смањује величину тумора (смањује број туморских ћелија).[3] Цитостатици се деле у следеће групе;[4]

Алкилизирајућа средства уреди

 
Алкилирајући лек ифосфамид

Алкилирајући лекови у хемијској структури имају једну или две алкилне групе које реагују са биолошки важним деловима ћелије. Средства са две алкилне групе много су активнији од оних са једном. Главни учинак ових лекова је у онемогућавању транскрипција и репликација ДНК, ометање метаболизма беланчевина и активности ензима, што њихово дејство поистовећује са дејством јонизујућег зрачења.

Сва алкилирајућа средства супримирају функцију коштане сржи и узрокују гастроинтестиналне поремећаје (мучнину и повраћање). Дужом употребом, (посебно код мушкараца), доводе до стерилитета и повећаног ризика од акутне нелимфоцитне леукемије и других малигнитета. У групу бифункционалних алкилирајућих средстава спадају;

  • Азотни иперит (циклофосфамид, ифосфамид, меклоретамин, мелфалан, клорамбуцил).
  • Етиленимини и метилмеламини (тиотепа).
  • Алкилсулфонати (бусулфан ).
  • Деривати нитрозоуреје (кармустин, ломустин, семустин, стрептозоцин).
  • Триазени (дакарбазин).
  • Лекови са механизмом деловања сличним алкилирајућим агенсима (комплекси платине - цисплатин, карбоплатин те прокарбазин).

Антиметаболити уреди

Један од најчешће коришћених антиметаболита и основни лек из групе антагониста фолата, који се користи у хемиотерапији канцера је метотрексат: Фолат неопходан за синтезу пуринских нуклеотида и тимидин, који су основа за синтезу ДНК и деобу ћелије. Основно дејство антифолата је ремећење синтезе тимидин.

Структурно, фолати се састоје из три елемента: птеридинског прстена, пара-аминобензојеве киселине и глутаминске киселине. Фолате активно преузимају ћелије које се трансформишу у полиглутамате. Да би деловали као коензими, фолати морају да се редукују у тетрахидрофолате. Ову реакцију катаболише дихидрофолат редуктаза и то у две фазе, најпре у дихидрофолат па у тетрахидрофолате. Тетрахидрофолат делује као кофактор у преносу једног угљеника што је потребно да се формира тимилидат, синтетише ДНК и синтетише пурин. Метотрекстат има већи афинитет за дихидрофолат редуктазу од дихидрофолата и на тај начин инхибира ензим и смањује интрацелуларни ниво тетрахидрофолата.

Метотрекстат се обично примењује орално, али се може давати интрамускуларно, интравенски или интратекално. Лек има малу липосолубилност и слабо пролази крвно-мождану баријеру. Резистенција на метотрексат може да настане у туморским ћелијама, а њени механизми су различити. Нежељена дејства се депресија функције костне сржи и оштећење епитела гастроинтестиналног тракта. Може да се појави пнеумонитис. Исто тако, при употреби великих доза, јавља се нефротоксичност, узрокована таложењем лека или метаболита у тубулима бубрега.

Противтуморски антибиотици уреди

 
Хемијска структура молекула доксорубицина и епирубицина.

Противтуморски антибиотици су лекови из групе инхибитора ћелијског раста. У ову групу спадају:

Средства биљног порекла уреди

Биљни алкалоиди;

У средства биљног порекла за лечење злоћудних тумора спадају биљни алкалоиди (винбластин, винкристин, винорелбин, паклитаксел). Ови се лекови вежу за деобно вретено и заустављају деобу ћелија у метафази, митозамитозе и проузрокују њену смрт. Зато се се у литератури ови лекови још називају и метафазни отрови или отрови деобеног вретена. Они такође инхибишу све остале функције ћелије везане за микротубуле, као што је фагоцитоза леукоцита, хемотакса и спровођење нервних импулса.

Винка алкалоиди

Најважнији винка алкалоиди су винкристин, винбластин и виндезин. Новији винка алкалоид је винорелбин. Њихово деловање је могуће искључиво у току митозе туморске ћелије. Они такође инхибишу све остале функције ћелије везане за микротубуле, као што је фагоцитоза леукоцита, хемотакса и спровођење нервних импулса.[5]

Винка алкалоиди су релативно нетоксични. Винкристин је благо мијелотоксичан, али често узрокује парестезије и слабост мишића. Винбластин је мање неуротоксичан, али узрокује леукопенију, док је виндезин средње мијелотоксичан и неуротоксичан.

Таксани

Таксани палитаксел и доцетаксел делују на микротубуле, тако што их стабилизују у полимеризованом стању. Оба лека су корисна у лечењу карцинома дојке. Паклитаксел је у комбинацији са карбоплатином терапија избора за карцином дојке.

Подофилотоксини;

Подофилотоксини су полусинтетски лекови изоловани из из корена биљке мандрагоре (лат. Padophylum pellatum). У ову групу лекова припадају етопозид и тенипозид. Они оштећују ДНК изазивајући њено уздужно цепање.

Начин примене цитостатика уреди

Лекови (цитостатици) који се користе у хемотерапији могу се применити;

  • Интрамускуларно (апликацијом у мишић).
  • Интраплеурално (апликацијом у шупљину плућне марамице)
  • Локално (наношењем на туморски процес)
  • Интравенски (апликацијом у вену), што представља уједно и најчешћи начин примене цитостатика.

Тренутни режими хемотерапије примењују лекове у циклусима, чија је учесталост и трајање терапије ограничена токсичним последицама (нежељеним дејствима) хемотерапеутског лека по пацијента [6].

Примена хемотерапије подразумева читав низ мера, поступака и интервенција медицинског и немедицинског особља (чланова породице итд.) које се морају спровести по тачно утврђеном редоследу;

  • Едукација и здравствено васпитни рад се болесником и особама које брину о болеснику.
  • Припрема болесника и породице за примену цитостатика, која обухвата и непосредну психичку и физичку припрему болесника и породице.
  • Упознавање медицинског особља са врстом, особинама, токсичним дејствима и начином примене цитостатика.
  • Припрема простор и осталог потребног материјал за непосредну примену лека.
  • Непосредна примена цитостатика и праћење болесника током хемотерапије.
  • Збрињавање болесника, након евентуалних нежељених последица у току хемотерапије.
  • Правилно уклањање преосталих цитостатика и другог материјала (медицинског отпада) после хемитерапије.

Дужина трајања нежељеног дејства уреди

Већина нежељених дејстава хемотерапије постепено нестаје са завршетком њене примене. Здраве ћелије се током времена опорављају. Време потребно да се нека нежељена дејства хемотерапије отклоне и поврати нормална функција организма варира од особе до особе и зависи од многих фактора, укључујући и опште здравствено стање болесника, врсту примењених лекова итд.[7]

Многа нежељена дејства се повлаче релативно брзо, али нека могу да потрају неколико месеци или година пре него што потпуно нестану. Понекад нежељена дејства могу трајати и доживотно, ако на пример хемотерапија изазове трајно оштећења срца, плућа, бубрега, репродуктивне органе итд. Одређене врсте хемотерапија, понекад могу испољити нежељена дејства са закашњењем, која се код неких облика тумора могу да појаве много година касније.[7]

Болесници често постају обесхрабрени дужином трајања њиховог лечења или нежељеним дејствима хемотерапије. Зато болесници морају непрестано да разговарају са својим лекаром. Можда ће лекар моћи да им промени лек или план терапије. Ако је потребно, лекар ће бити увек у стању да болеснику предложи начине за смање бола и и других нелагодности који прате хемотерапију [8].

Најчешћа нежељена дејства и компликације уреди

 
Перика може послужити за ублажавање психичких поремећаја, код израженог опадања косе у току хемотерапије

Хемотерапија је ефикасан метод симптоматског лечења болесника са постојећим, а понекад и по живот опасним поремећајем хомеостазе у организму особе оболеле од малигног тумора. Међутим, због садржаја бројних антигена и разноврсних биоактивних супстанци и многих других медијатора сложених процеса у организму, који у свом саставу садрже цитостатици, оне могу изазивати и бројне неповољне реакције у току хемотерапије. Неке од тих нежељених дејстава и компликација су; [9][1][10]

Депресија имунског система уреди

Нарушена хомеостаза имунског система може довести до потенцијално фаталних инфекција. Иако болесници редовно перу своје руке, одржавају хигијену тела, избегавају болесне људе, и предузимају друге мере заштите, око 85% инфекција се спонтано јавља и изазван је микроорганизамима из стомака или коже болесника [11] Ове инфекције се могу манифестовати као системске инфекције (попут сепсе), или као локализована инфекција (као што је херпес зостер). Понекад, се хемотерапија мора одложити због тога што је имунски систем потиснути и на критично ниском нивоу.

Супресија коштане сржи уреди

Нежељено дејство свих цитостатика осим винкристина и блеомицина је супресија костне сржи. Анемија се испољава тек после неколико циклуса хемиотерапије, због дугог живота еритроцита у периферној крви (око 120 дана). Насупрот томе, леукопенија достиже максимум од 7 до 10 дана после примене цитостатика, и потребно је да прође око 20 дана да дође до опоравка беле крвне лозе.[12]

Неки цитостатици (мелфалан, кармустин и ломустин) имају одложени леукопенични ефекат, тако да се најмањи број леукоцита региструје после око 11-14 дана.

Ако број леукоцита падне испод 1x109/L и појави се повишена температура код болесника, онда је највероватније дошло до инфекције, па се саветује примена антибиотика са широким спектром деловања. Код лакших инфекција примењује се комбинација ципрофлоксацина (орално) и амоксицилина са клавуланском киселином (орално), а код тежих се дају парентерално цефалоспорини треће или четврте генерације. Код тежих неутропенија опоравак се може убрзати применом фактора стимулације гранулоцитно-макрофагних колонија или фактора стимулације гранулоцитних колонија. Ови фактори стимулишу пролиферацију и диференцијацију ћелија костне сржи у гранулоците и макрофаге. Филграстим такође поспешује функционисање зрелих гранулоцита. Нежељено дејство ових фактора раста је бол у костима, због нагле пролиферације ћелија коштане сржи.[13]

Умор уреди

Умор је један од најчешћих споредних ефеката хемотерапије тумора, и може да варира од благе летаргије до осећаја потпуне неспособности. Он се разликује од осећаја умора после дугог и напорног дана и не губи се након одмора и спавања. Свакодневни (физиолошки) умор је најчешће краткотрајан и пролазан, док умор изазван тумором изазива дуготрајне тегобе. Умор у току хемотерапије има тенденцију да буде најизраженији на почетку и на крају циклуса терапије, и као и већина других споредних ефеката, хемотерапије, она обично нестаје када се хемотерапија заврши. Умор може бити узрокован хемотерапијом али и другим факторима, који потичу од самог туморозног процеса. Код неких људи умор након хемотерапије може да изазове израженије тегобе него бол, мучнина, повраћање, или депресија. На основу спроведених истраживања, између 70% до 100% оболелих од тумора у току терапије испољавају знаке умора а око 30% до 50% оболелих који су преживели карцином (врста тумора) наводе да су имали знаке умора месецима или чак годинама након завршетка лечења.[14][15] Најчешће карактеристике умора у току хемотерапије су; [16][17]

  • доживљај умора се разликује се од једног до другог дана
  • ограничава нормалне активности, укључујући одлазак на посао
  • често његов интензитет прати ток процеса лечења хемотерапијом
  • умор обично има различито време трајања које је тешко предвидети у даљем току терапије.

Умор у току хемотерапије, терапије зрачењем, трансплантације коштане сржи, и имунотерапије, најчешће је последица недостатка довољне количине енергије у организму, што се може објаснити овим механизмима;

  • Као последица хемотерапије долази до разарања (поред туморозних ћелија) и здравих ћелија, нарочито ћелије коштане сржи, које су одговорне за нормалну продукцију и функцију крви. Услед поремећаја крвне слике, а посебно црвених крвних ћелија (анемија), које преносе кисеоник и снабдевају ћелије организма, потребном енергијом у организму се јавља мањак енергије потребне да задовољи све потребе тела.[16][9]
  • Такође због учесталијег изумирања нормалних ћелија и ћелија тумора, долази до стварања и нагомилавања отпадних продуката из разорених ћелија, тако да је телу потребна додатна енергије за чишћење овог „отпада“ и опоравак оштећених ткива.<ref="ref3"/>

Зато се паралелно са хемотерапијом примењује и терапија која ублажава анемију укључује терапију која повећава производњу крвих ћелија као што су, еритропоетин, препарати гвожђа, витамини и трансфузија крви.[16][18]

Крварење уреди

 
Крварење из носа у току хемотерапије је најчешће последица тромбоцитопеније

Лекови који ремете брзу поделу ћелија, чине то и са крвним ћелијама, што може изазвати, веома често смањење броја тромбоцита у крви, што може изазвати појаву модрица и крварења у кожи и слузокожи. Мањак тромбоцита се назива тромбоцитопенија, а у току хемотерапије могу се појавити следећи знаци и симптоми;[7]

Екстремно низак број тромбоцита (који је понекад и на критично ниском нивоу), може бити привремено нормализован применом трансфузије тромбоцита, или се хемотерапијски третмани одлажу, док се број тромбоцита не поправи (повећа).[9]

Опадање косе уреди

 
Опадање косе (алопеција), честа настаје у току хемотерапије.

Опадање косе (алопеција) је делимични или потпуни губитак косе који може настати као последица хемотерапије. Под утицајем цитостатика долази до атрофије фоликула длака па коса постаје тања, крта, лако ломљива и испада из фоликула. Након окончања хемотерапије коса се обнавља, што је строго индивидуална карактеристика сваког организма. Губитак косе обично је највећи извор стреса за болесника на хемотерапији, јер алопеција код болесника изазива депресију, јер значајно угрожава његов естетски изглед и представља препреку у нормалним међуљудским односима и активностима. Код појаве оваквих психичких поремећаја, потребно је болеснику детаљно објаснити ток, стадијуме и приближно трајање губитка косе и помоћи му да схвати да је алопеција само привремено стање.[7] Болеснике треба упутити и у правилан начин неге косе, како би се ублажиле нежељене последице алопеције;

  • Косу пре почетка хемотерапије треба ошишати што краће.
  • У току прања косе, болесник треба да користи благе, неутралне шампоне.
  • Косу треба сушити на собном ваздуху, а не употребом врелог ваздуха (применом фена за косу)
  • У току чешљања треба применити меке четке за косу, а само чешљање вршити нежним покретима руке.
  • Естетски недостаци могу се прикрити капом, марамом, или према потреби и периком (која се прописује и као протетско помагало)

Изливање цитостатика уреди

Изливање или екстравазација односно инфилтрације је продор цитостатика у поткожно ткиво на месту или у околину убода. Према реакцији коју изазивају на кожи цитостатике можемо поделити на;

Ако се у току примене цитостатика појави било који знак екстравазације са даљом применом лека се прекида и поступа по упутствима која се истичу на видном месту у свакој здравственој организацији која лечи болеснике хемотерапијом, а која у начелу предвиђа;

  • Аспирацију (усисавање) целокупног цитостатика који је остао у вени односно у игли,
  • Примену антидота за ту врсту цитостатика.
  • Место екстравазације се према потреби може третирати кортикостероидном кремом и стерилним завојем у циљу превенције инфекција,
  • На место излива лека стављају се хладне облоге (може и лед) како би се процес локализовао и смањила апсорпција цитостатика у околно ткиво,
  • Све време прати се стање повређеног места, а у историји болести евидентирају промене.

Како би болесник правовремено упозорио медицинско особље, ако осети било какву непријатност, у виду напетости, бола или неких других сличних симптома, он мора бити упућен у могуће знаке екстравазације како би их препознао.

Како би се смањио ризик екстравазације лека (ако је то могуће) лек се убризгава у вену ширег лумена, уз проверу њене проходност и претходну проверу убризгавањем физиолошког раствора пре хемотерапије. Када се терапија даје у болусу обавезно се проверава враћањем крви на свака 2 ml и врши испирање вене физиолошким расвором.

Кожне реакције уреди

 
Руке болесника након 10 дана лечења хемотерапијом (знаци средње тешког еритема са перутањем дерма) (енгл. hand-foot syndrome)

Рекције које могу настати на кожи или ноктима, као последица хемотерапије могу бити;

  • Опште - као последица разарања основних ћелија епидермиса.
  • Локалне - које настају на месту примене цитостатика или на венама у које се убризгава лек.

Пролазно црвенило уреди

Обим и интензитет црвенила или уртикарије (копривњаче) углавном зависи од врсте хемотерапије која се користи али и од индивидуалних реакција организма. Промене у уртикарији могу бити опште (генерализоване) или локалне (на појединим деловима тела), и могу их пратити следеће реакције; грозница, температура, хипотонија итд. Ако се ради о јако израженој уртикарији терапија се прекида. Уртикарије су обично слабијег интензитета и најчешће након неког времена постепено нестају.[19]

Хиперпигментација уреди

Ако се јави у току хемотерапије локализована је на ноктима, на слузокожи усне шупљине и дуж вена на којима се примењује хемотерапија. Хиперпигментација може бити генерализована (општа) са пропратним реакцијама као што су умор, слабост, ослабљен апетит, мучнина и губитак телесне тежине. Хиперпигментација се обично јаваља 2-3 недеље након хемотерапије и траје око 10-12 недеља. Пацијента код кога се очекује појава хиперпигментације, треба упозорити на њену појаву, као и на чињеницу да ће она после одређеног времена нестати.

Телангиектазија уреди

Последице хемотерапије која се манифестују проширењем крајњих грана капилара крвних судова су телангинектазије. Ова промена је обично трајна мада ће конфигурација вена временом постати мање изражена.

Фото-осетљивост уреди

Промене на кожи у виду препланулости и акутних опекотина јављају се након кратке излагања сунцу или након примене хемотерапије непосредно након сунчања. Како би се избегле реакције фото-осетљивости потребно је да се болесник који добијају хемотерапију (а склон је оваквим последицама) придржавају следећих мера; [20]

  • Пре и након одласка на хемотерапију морају избегавати излагање сунцу (укључујући и излагања сунцу кроз прозорска стакла итд...)
  • Да носе затамњене наочаре, капе се широким ободом и светлу, памучну и другу заштитну одећу
  • Да при употреби заштитних крема за сунчање имају у виду да већина њих штити од ултравиолетног зрачења али не и од реакције фото-осетљивости

Хиперкератоза и акне уреди

Појава задебљања коже на рукама, стопалима, лицу и местима на којима је оштећена кожа. Промене сличне акнама обично се јављају након фазе еритема и напредују све до пришта и промене које подсећај на акне. Болеснику треба скренути пажњу на редовну хигијену лица, које увек мора да буде чисто и суво.

Чиреви уреди

На површини коже у току хемотерапије могу се појавити чиреви (улцерације), које захтевају редовно одржавање хигијене и евентуалну симптоматску терапију против инфекције.[19]

Нервно мишићни поремећаји уреди

У току одређене вресте хемотерапије може доћи и до појаве периферне неуропатије,(нервни поремећаји) у облику пецкања, осећаја убода иглама, осећаја паљење и жарења, слабост и/или укочености у ногама и рукама, али и појаве следећих неуролошких симптома;[19]

  • Губитак равнотеже
  • Неспретност
  • Проблеми са ношењем и држањем предмета и облачењем одеће и обуће
  • Поремећаји хода
  • Болови у вилици
  • Поремећај слуха
  • Визуелни поремећаји
  • Бол у стомаку
  • Опстипација (затвор).

Поред утицаја на нервни систем (нерве), хемотерапија може да утиче и на мишиће, изазивајући у њима слабост, умор, и болове.

Нервно-мишићне промене су обично краткотрајне и стање се поправља по завршеној хемотерапији. О свим евентуалним нервно-мишићним, болесник треба одмах да обавести свог лекара.

Мучнина и повраћање уреди

Преваленца мучнине и повраћања [21] је разнолика, због различитих дефиниција и метода приступа њиховој процени.[22] Бројна истраживања потврђују, да се мучнина јавља у око 29% болесника на хемотерапији или код једног, од три болесника, а повраћање у 11% болесника, или код једног од десет болесника. Са увођењем нових фармаколошких лекова (блокатора 5-ХТ3 рецептора), предвиђало се смањење преваленце мучнине и повраћања. Међутим бројне студије, показују различите резултате. Док једна студија износи податке о нижој инциденци мучнине и повраћања, [23], друге три, наводе да је инциденца повраћања након примена 5-ХТ3 лекова у хемотерапији, нижа, али не и инциденца постхемотерапијских мучнина.[24][25]

Хемотерапеутски агенси повезани са повраћањем
Повезаност са повраћањем Примери
Високо еметогени (>90%) интравенски агенси Цисплатин, мехлоретамин, стрептозотоцин, циклофосфамид >1500 мг/м², кармустин, дакарбазин, антрациклин
Високо еметогена (>90%) орална средства хексаметилмеламин, прокарбазин
Умерено еметогени (30-90%) интравенски агенси Оксалиплатин, цитарабин >1г/м², карбоплатин, ифосфамид, циклофосфамид <1500 мг/м², доксорубицин, даунорубицин, епирубицин, идарубицин, иринотекан, бендамус иринотекан, А Клофарабин, Алемтузумаб
Умерено еметогена (30-90%) орална средства Циклофосфамид, Темозоломид, Винорелбин, Иматиниб

Мучнина и повраћање се често јављају у исто време, у току хемотерапије али то могу бити и два различита проблема која се јављају независно. [26][27]
Мучнина је непријатан осећај гађења у грлу и стомак који може довести до повраћања. Остали симптоми који могу да прате мучнину и повећање су појачано лучење пљувачке, вртоглавица, светлуцање пред очима, тешко гутање, промена температуре коже, и убрзано лупање срца.

 
Појава мучнине и повраћања у току хемотерапије зависи од много различитих фактора

Повраћање контролише део мозга, који се назива центар за повраћање. Мање је познат механизам који изазва мучнину. У току хемотерапије неки од састојака лека изазивају;

  • активирање одређених области мозга (највероватније центра за повраћање) и
  • активирање одређених области једњака, желуца, танког и дебелог црева, и на тај начин покрећу механизме мучнине и повраћања.

Појава мучнине и повраћања у току хемотерапије зависи од много различитих фактора, укључујући и;

  • Врста лека
  • Доза лека (високе дозе много чешће изазивају мучнину и повраћање)
  • Учесталост хемотерапије, (на пример, ако између две дозе лека организам нема довољно времена да се опорави од мучнине и повраћања пре него што се примени следећа терапија)
  • Начин примене лека, (хемотерапија која се даје у вену (интравенски ) може изазвати мучнину и повраћање много брже него лек који се пије, јер се лек дат интравенски апсорбују брже)
  • Индивидуалне разлике, (свака особа нема исту реакцију на дозу или врсту хемотерапије. Неки од индивидуалних фактора ризика који код појединих особа потенцирају појаву мучнине и повраћање су;
  • Пол, (код жена је појава мучнине и повраћања чешћа)
  • Животна доб, (код млађих од 50 појава муке и повраћања је чешћа)
  • Појава болести током трудноће
  • Психичко стање
  • Раније присутна склоност мучнини у току вожње
  • Склоност повраћању у току појаве болести
  • Злоупотреба алкохола (алкохоличари)

Постоје различите врсте мучнина и повраћања у току хемотерапије а најзаступљенији облици су;

  • Акутна мучнина и повраћање, која се обично дешава неколико минута до сати након примена хемотерапије, и то најчешће унутар првих 24 сата. Најгори облик повраћања најчешће се дешава након 5 до 6 сати после хемотерапије.
  • Одложена мучнина и повраћање, почиње након више од 24 часа након хемотерапије, и вероватно је последица дејства одређених лекова који се користе у хемотерапији, као што су цисплатин, царбоплатин, циклофосфамид и доксорубицин. На пример, цисплатин изазива мучнина и повраћање од 48 до 72 сати након хемотерапије и његово дејство може трајати од 6 до 7 дана.
  • Упозоравајућа мучнина и повраћање, настају пре почетка хемотерапије и обично су резултат претходних непријатних искустава са хемотерапијом, која је била праћена повраћањем. Почиње у фази спремања за следећи третман - чак и пре него што болесник прими хемотерапију, јер већина особа очекујете да ће се десити мучнина и повраћање као што је раније имала у току хемотерапије Већина људи са овим проблемом само осећам мучнину, али неки и повраћају.
  • Незаустављива мучнина и повраћање, јавља се иако је примењена терапија да то спречи. Када се то деси, потребно је да болесник примени више различитих лекова против повраћања, пре почетка и све време током хемотерапије како би спречио даље мучнина и повраћање.
  • Упорно (рецидивирајуће) повраћање, се може десити после једне или неколико хемотерапија. У овом случају, чак и ако се терапијом покушава да се спречи или контролише мучнина и повраћање, лечења више не даје резултате. Код овог облика потребна је примена више врста лекова против повраћања.

Неки облици хемотерапије (лекови) имају већу вероватноћу да изазову мучнину и повраћање од других, и медицинска пракса их према могућем ризику настанка ових тегоба дели у 4 групе;

  • Минимални ризик повраћања: у току хемотерапије ови лекови узрокују повраћања у мање од 10% људи који не добију ефикасне лекове против мучнине и повраћања
  • Низак ризик повраћања: у току хемотерапије, ови лекови узрокују повраћања у 10% до 30% људи који не добију ефикасне лекове против мучнина и повраћање
  • Умерен ризик повраћања: у току хемотерапије ови лекови узрокују повраћања у 30% до 90% људи који не добију ефикасне лекове против мучнина и повраћања. Већина ових лекова може изазвати мучнину и повраћање најмање 4 дана после последње дозе.
  • Повраћање високог ризика: у току хемотерапије, ови лекови узрокују повраћања у више од 90% људи који не добију ефикасне лекове против мучнина и повраћања. Већина лекова може изазвати мучнину и повраћање најмање 4 дана после последње дозе.

Треба имати у виду да ови проценти важе само ако је примењена терапија против повраћања и мучнине. У том случају већина ових лекова чешће изазва мучнину него повраћање. На пример, 40% људи у току хемотерапије могу да осете мучнину, али само 20% повраћа.

Листа хемотерапеутика који изазивају мучнину и повраћање
Хемотерапеутски лекова по називу и њиховом ризику за појаву мучнине и повраћања[28]
Лекови са минималним ризиком повраћања (до 10%) Лекови са ниским ризиком повраћања (од 10% - 30%) Лекови са умереним ризиком повраћања (од 30% - 90%) Лекови са високим ризиком повраћања (већим од 90%)

Сексуални поремећаји уреди

У току хемотерапије цитостатици изазивају значајне психолошке поремећаје и губитак, самопоуздања што се може изазвати сексуалне поремећаје. Цитостатици могу изазвати и значајна органска оштећења на полним органима и на тај начин нарушити нормално сексуално функционисање у мушкарца и жене.

Сексуално нежељена дејства у току хемотерапије се разликују међу мушкарцима и женама. Неке уобичајене нуспојаве код мушкараца су;

Хемотерапија мања и број ћелија сперматозоида и њихову покретљивост, што може имати за последицу привремену или трајну неплодност код мушкараца.

Код жена поред сексуалних поремећаја, нежељени учинци су;

...„Један важан споредни ефекат хемотерапије је измењен осећај о сексуалности. Док неки пацијенти доживљавају повећану жељу за сексуалним активностима, други су са озбиљно смањеним сексуалним жељама. Најважнији разлог за то је физички и емоционални стрес кроз који особа пролази у току хемотерапије. Хормоналне промене такође играју важну улогу у изазивају психолошке сметње према сексуалности. Трудноће није препоручљива, за време хемотерапије јер многи лекови против рака могу да изазову оштећења у развоју ембриона.[29]...“

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ а б Radovic M. Adverse effects of haemotherapy. Beograd:Udruzenje ART Jugoslavije; 1994
  2. ^ Berenbaum, M. C. . "In vivo determination of the fractional kill of human tumor cells by chemotherapeutic agents." Cancer Chemother Rep. . 56 (5). 1972: 563—71.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  3. ^ Skeel, R. T. (2003). Handbook of Cancer Chemotherapy, Lippincott Williams & Wilkins.
  4. ^ kemoterapija на www.medicina.hr Архивирано на сајту Wayback Machine (30. април 2009) Посећно 19. фебруара 2010.(језик: хрватски)
  5. ^ (језик: српски)Biljni alkaloidi Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јун 2013), Приступљено 20. 2. 2010.
  6. ^ Chabner, B. and D. L. Longo (2006). Cancer Chemotherapy and Biotherapy: Principles and Practice. Philadelphia, Lippincott Willians & Wilkins.
  7. ^ а б в г Što očekivati za vrijeme kemoterapije? Архивирано на сајту Wayback Machine (11. јануар 2010), Приступљено 08. 2. 2010.(језик: хрватски)
  8. ^ Managing Side Effects, Приступљено 08. 2. 2010.(језик: енглески)
  9. ^ а б в HEMOTERAPIJA, PROBLEMI KOJI SE JAVLjAJU U VEZI SA HEMOTERAPIJOM I KOMPLIKACIJE[мртва веза]Посећено:04. фебруара 2010.(језик: српски)
  10. ^ What are Common Side Effects? Архивирано на сајту Wayback Machine (31. децембар 2008) from the American Cancer Society
  11. ^ Huang, Elbert S. (2000). Internal medicine: handbook for clinicians, resident survival guide. Arlington, VA: Scrub Hill Press. стр. 130. ISBN 978-0-9645467-5-2. 
  12. ^ Јанковић СМ, Простран М, Тодоровић З. Фармакологија и токсикологија, 2. изд., Медицински факултет Крагујевац, 2007.
  13. ^ Thierry A, Quinaux E, Berger C, et al. Comparison of LV5FU2 with monthly 5FUleucovorin for 24 or 36 weeks, as adjuvant chemotherapy for patients with Dukes B2 and C colon cancer. A randomized trial. Program and abstracts of the 27th Congress of the European Society for Medical Oncology; October 18-22, 2002; Nice, France. Abstract 256
  14. ^ Rao, A. V.; Cohen, H. J. (децембар 2008). „Fatigue in older cancer patients: etiology, assessment, and treatment”. Semin Oncol. 35 (6): 633—642. PMID 19027467. doi:10.1053/j.seminoncol.2008.08.005. .
  15. ^ National Comprehensive Cancer Network. NCCN Clinical Practice Guidelines in Oncology. Cancer-Related Fatigue – V.1.2009., Приступљено 06. 2. 2010.(језик: енглески)
  16. ^ а б в Fatigue in People with Cancer Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јануар 2010), Приступљено 03. 2. 2010
  17. ^ Díaz, N.; Menjón, S.; Rolfo, C.; García-Alonso, P.; Carulla, J.; Magro, A.; Miramón, J.; Rodríguez, C. A.; De Castellar, R.; Gasquet, J. A. (новембар 2008). „Patients' perception of cancer-related fatigue: Results of a survey to assess the impact on their everyday life”. Clin Transl Oncol. 10 (11): 753—757. PMID 19015072. S2CID 38305877. doi:10.1007/s12094-008-0282-x. 
  18. ^ Breitbart W, Alici Y. Pharmacologic treatment options for cancer-related fatigue: current state of clinical research. Clin J Oncol Nurs. 2008 Oct;12(5 Suppl):27-36
  19. ^ а б в Nuspojave kemoterapije Архивирано на сајту Wayback Machine (17. март 2010), Приступљено 21. 2. 2010. (језик: хрватски)
  20. ^ Kobata T. Ikeda H. Ohnishi Y. Urushibara N, Nakata SO, Takahashi TA, et al. Ultraviolet irradiation inhibits killer-target cell interaction. Vox Sang 1993; 65(1):: 25-31.
  21. ^ Anticipatory Nausea and Vomiting, Приступљено 06. 2. 2010. (језик: енглески)
  22. ^ Andrykowski, M. A. (1988). „Defining anticipatory nausea and vomiting: Differences among cancer chemotherapy patients who report pretreatment nausea”. Journal of Behavioral Medicine. 11 (1): 59—69. PMID 3367372. S2CID 22349700. doi:10.1007/BF00846169. 
  23. ^ Aapro, M. S.; Kirchner, V.; Terrey, J. P. (1994). „The incidence of anticipatory nausea and vomiting after repeat cycle chemotherapy: The effect of granisetron”. British Journal of Cancer. 69 (5): 957—60. PMC 1968891 . PMID 8180031. doi:10.1038/bjc.1994.185. 
  24. ^ Morrow, G. R.; Roscoe, J. A.; Kirshner, J. J.; Hynes, H. E.; Rosenbluth, R. J. (1998). „Anticipatory nausea and vomiting in the era of 5-HT3 antiemetics”. Supportive Care in Cancer : Official Journal of the Multinational Association of Supportive Care in Cancer. 6 (3): 244—7. PMID 9629877. S2CID 20398517. doi:10.1007/s005200050161. 
  25. ^ Fernández-Marcos, A.; Martín, M.; Sanchez, J. J.; Rodriguez-Lescure, A.; Casado, A.; López Martin, J. A.; Diaz-Rubio, E. (1996). „Acute and anticipatory emesis in breast cancer patients”. Supportive Care in Cancer : Official Journal of the Multinational Association of Supportive Care in Cancer. 4 (5): 370—7. PMID 8883231. S2CID 185610. doi:10.1007/BF01788844. 
  26. ^ Schwartzberg LS. Chemotherapy-induced nausea and vomiting: clinician and patient perspectives. J Support Oncol. 2007;5(2 Suppl 1):5-12.
  27. ^ on September 10, 2009 National Cancer Institute. Nausea and Vomiting PDQ®.Посећено, 6. фебруара 2010.
  28. ^ Nausea and Vomiting на American Cancer Society Архивирано на сајту Wayback Machine (18. март 2010), Приступљено 06. 2. 2010. (језик: енглески)
  29. ^ Сексуално Нежељени ефекти од хемотерапије[мртва веза], Приступљено 21. 2. 2010. (језик: српски)

Литература уреди

  • Warr DG, Grunberg SM, Gralla RJ; et al. (2005). „The oral NK1 antagonist aprepitant for the prevention of acute and delayed chemotherapy-induced nausea and vomiting: pooled data from 2 randomised, double-blind, placebo controlled trials.”. Eur J Cancer. 41 (9): 1278—85. PMID 15939263. doi:10.1016/j.ejca.2005.01.024. .
  • Wood GJ, Shega JW, Lynch B, Von Roenn JH. (2007). „Management of intractable nausea and vomiting in patients at the end of life: "I was feeling nauseous all of the time ... nothing was working.”. JAMA. 298 (10): 1196—207. PMID 17848654. doi:10.1001/jama.298.10.1196. .
  • Sanger GJ, Andrews PL. (2006). „Treatment of nausea and vomiting: gaps in our knowledge”. Auton Neurosci. 129 (1–2): 3—16. PMID 16934536. S2CID 43126613. doi:10.1016/j.autneu.2006.07.009. .
  • Hickok, J. T.; Roscoe, J. A.; Morrow, G. R.; King, D. K.; Atkins, J. N.; Fitch, T. R. (2003). „Wilmot Cancer Center Community Clinical Oncology Program Study of 360 cancer patients treated in the community”. Cancer. 97 (11): 2880—6. PMID 12767103. S2CID 33404436. doi:10.1002/cncr.11408. .
  • Stephenson J, Davies A. (2006). „An assessment of aetiology-based guidelines for the management of nausea and vomiting in patients with advanced cancer”. Support Care Cancer. 14 (4): 348—53. PMID 16228185. S2CID 19371385. doi:10.1007/s00520-005-0897-1. .
  • Glare P, Pereira G, Kristjanson LJ, Stockler M, Tattersall M. (2004). „Systematic review of the efficacy of antiemetics in the treatment of nausea in patients with far-advanced cancer.”. Support Care Cancer. 12 (6): 432—40. PMID 15108099. S2CID 23647148. doi:10.1007/s00520-004-0629-y. hdl:20.500.11937/20479. .
  • Laval G, Girardier J, Lassauniere JM, Leduc B, Haond C, Schaerer R. (2000). „The use of steroids in the management of inoperable intestinal obstruction in terminal cancer patients: do they remove the obstruction?”. Palliat Med. 14 (1): 3—10. PMID 10717717. S2CID 33454698. doi:10.1191/026921600669298725. .
  • Mystakidou K, Tsilika E, Kalaidopoulou O, Chondros K, Georgaki S, Papadimitriou L. (2002). „Comparison of octreotide administration vs conservative treatment in the management of inoperable bowel obstruction in patients with far advanced cancer: a randomized, double-blind, controlled clinical trial.”. Anticancer Res. 22 (2B): 1187—92. PMID 12168923. .
  • Stewart DJ, Dahrouge S, Coyle D, Evans WK. (1999). „Costs of treating and preventing nausea and vomiting in patients receiving chemotherapy.”. J Clin Oncol. 17 (1): 344—51. PMID 10458253. doi:10.1200/JCO.1999.17.1.344. .
  • Warr DG, Hesketh PJ, Gralla RJ; et al. (2005). „Efficacy and tolerability of aprepitant for the prevention of chemotherapy-induced nausea and vomiting in patients with breast cancer after moderately emetogenic chemotherapy.”. J Clin Oncol. 23 (12): 2822—30. PMID 15837996. S2CID 35605742. doi:10.1200/JCO.2005.09.050. hdl:10722/251816. .

Спољашње везе уреди


 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).