Никејско-цариградски симбол вере
Никејско-цариградски симбол вере, Симбол вере или Символ вере, представља кратко и сажето исповедање хришћанске вере. Овај символ је донет на Никејском сабору, где је написано 8 чланова, а допуњен на Цариградском сабору, где су додата још 4 члана.[1] Сада је символ вере састављен од 12 чланова и постао је камен темељац за разумевање верских учења и заједничког идентитета у хришћанском свету.
Данас се у Православној цркви чита на свакој литургији и приликом крштења.
Историја уреди
На Првом васељенском сабору у Никеји 325. године састављен је Никејски симбол вере. На њеној основи је већ, по свему судећи, на Другом васељенском сабору 381. године у Цариграду прочитан други Символ вере, који се формално није поклапао, већ је у идејном смислу само проширен и допуњен – касније познат као Цариград, или Символ вере Другог васељенског сабора, иако га овај сабор није одобрио. На Трећем васељенском сабору 431. године, под председавањем Кирила Александријског, који је био критичан премаКападокијским оцима, састављени су захтевали да се напусти било који симбол вере, осим Никејског. Кирил Александријски и Августин Хипонски сматрани су оцима Четвртог васељенског сабора и тада је одобрен и усвојен не само Халкидонски симбол вере који није коришћен у литургији, већ и Символ вере уведен у широку употребу, данас познат као Никејско-цареградски. У складу са учењем Августина он је у литургији постепено заменио Никејски симбол вере, који је остао у богословљу Православне цркве.[2]
Никејско-Цариградски симбол вере је настао као реакција на различита хришћанска размишљања и контроверзе о природи светог тројства, Оца, Сина и Светог Духа које се појављују у 5. веку.
Символу вере била су посвећена дела многих истакнутих теолога, а најпознатији је трактат Блаженог Августина,[3] касније епископа Хипонског. Иако је описао Никејски симбол вере, са малом модификацијом, усвојен у његовој афричкој цркви, у његовом делу је изложено православно учење о вероисповести уопште.[4] Прва реч латинског текста симбола credo („верујем“) постала је саставни део наратива.
Коришћење уреди
Никејско-цариградски симбол вере се чита (пева) на литургијским службама у православљу (у склопу Литургије верних пре химне „Милосрђе света“ и Евхаристијског канона) и католичанству (у склопу Литургије речи). Симбол је укључен у Књигу заједничких молитава Енглеске цркве. Такође га као једини символ вере који читају у литургији користе готово све цркве, укључујући и оне које не признају Халкидонски сабор, осим Јерменске апостолске цркве, где се и даље чита Никејски симбол вере са неким додацима, а неким данима се чита само Никејско-цареградски символ.
Верзије изворног текста уреди
Изворни текст са сабора уреди
Исповедање вере усвојено на Сабору у Цариграду је следеће:
| Извор на коине грчком[5] | Превод на српски |
|---|---|
| 1. Πιστεύω εἰς ἕνα Θεόν, Πατέρα, παντοκράτορα, ποιητὴν οὐρανοῦ καὶ γῆς, ὁρατῶν τε πάντων καὶ ἀοράτων. 2. Καὶ εἰς ἕνα Κύριον Ἰησοῦν Χριστόν, τὸν Ὑιὸν τοῦ Θεοῦ τὸν μονογενῆ, τὸν ἐκ τοῦ Πατρὸς γεννηθέντα πρὸ πάντων τῶν αἰώνων· φῶς ἐκ φωτός, Θεὸν ἀληθινὸν ἐκ Θεοῦ ἀληθινοῦ, γεννηθέντα, οὐ ποιηθέντα, ὁμοούσιον τῷ Πατρί, δι᾿ οὗ τὰ πάντα ἐγένετο. |
1. Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог
2. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало; |
Савремени католички текст са додатком филиокве уреди
Исповедање вере усвојено на Сабору у Цариграду је следеће према Западној цркви:
| Извор на латинском[6] | Превод на српски |
|---|---|
| 1. Credo in unum Deum. Patrem omnipoténtem, factórem cœli et terræ, visibílium ómnium et invisibílium. 2. Et in unum Dóminum Iesum Christum, Fílium Dei unigénitum. Et ex Patre natum ante ómnia sǽcula. Deum de Deo, lumen de lúmine, Deum verum de Deo vero. Génitum, non factum, consubstantiálem Patri: per quem ómnia facta sunt. |
1. Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог
2. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало; |
Једна од догматских основа раскола Васељенске хришћанске цркве на Западну католичку и Источну православну била је додатак Никејско-цареградском символу вере такозваног филиоквеа.[7]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ „PRAVOSLAVNA VERONAUKA - SIMVOL VERE”. veronauka.tripod.com. Приступљено 2023-07-23.
- ^ Карташёв А. В. Никео-Цареградский символ / Вселенские соборы. II Вселенский собор в Константинополе 381 г.
- ^ Августин. «О Символе веры»
- ^ Символ веры. Его происхождение и краткое содержание. Копија архиве на сајту Wayback Machine / Ред. В. П. Ерохин.
- ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака
<ref>; нема текста за референце под именом:1. - ^ „Catechismus Catholicae Ecclesiae - Credimus”. www.vatican.va. Приступљено 2023-07-24.
- ^ „СИМВОЛ ВЕРЫ • Большая российская энциклопедия - электронная версия”. old.bigenc.ru. Приступљено 2023-07-24.
Литература уреди
- Јевтић, Атанасије (1981). „Други Васељенски сабор” (PDF). Теолошки погледи. 14 (1-3): 81—96.
- Поповић, Радомир В. (2012). Васељенски сабори: Први, Други, Трећи и Четврти: Одабрана документа. Књ. 1. Београд: Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију.