Никола Цоловић
Никола Цоловић (Зајечар, 28. август 1874 — Београд, 13. децембар 1939) био је командант I Коњичке бригаде у Првом светском рату и бригадни генерал југословенске војске. Кум Ђорђа Вајферта.
| Никола Цоловић | |
|---|---|
 Никола Цоловић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 28. август 1874. |
| Место рођења | Зајечар, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 13. децембар 1939. (65 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина Југославија |
| Војна каријера | |
| Служба | 1898 — 1927. |
| Чин |   Коњички бригадни генерал |
| Учешће у ратовима | Први балкански рат Други балкански рат Први светски рат |
| Одликовања | Орден Карађорђеве Звезде са мачевима Орден Белог орла са мачевима |
Биографија уреди
Рођен је 28. августа 1874. године у Зајечару. Завршио је Нижу и Вишу школу војне академије.
У Првом балканском рату, после Кумановске битке као командант коњичког пука Дунавске дивизије I позива Српске војске, гонио је јединице турске Вардарске армије низ Вардар, разбио један батаљон код Демир Капије, заузео Дорјан и Гевгелију, где је заробио 1900 турских војника, па је самоиницијативно избио до Солуна 9. новембра 1912.[1]
У Церској бици, 16. јула са 3. коњичким пуком разбио је први батаљон 21. чешке ландверске дивизије Аустро-угарске војске генерал-мајора Артура Прзуборскија, а следећи дан је гонио и остале делове дивизије преко Дрине. На повратку преко села Прњавор пуковнија је опкољена у предвечерје, али се пробио из обруча и у зору 18. јула улази у састав коњичке дивизије код села Бојића.
У повлачењу Српске војске 1915. године истакао се као командант бригаде у заштитничким борбама код села Крњева 22. и 23. октобра итд. Након пробоја Солунског фронта 1918, у брзом гоњењу I коњичка бригада пробија се у позадину јединица бугарске I армије код Кочана и гони их ка Царевом селу. Потом, на моравском правцу, после умешног маневра код села Лешја 5. октобра, гони јединице немачке IX армије преко Свилајнца све до Дунава.
Пре и после Првог светског рата писао је о коњици у листу „Ратник“, а као поручник превео је „Коњички јуриш код Сомо-Сијера у Шпанији“ од А. К. Пузиревског (Београд, 1901). Од 1903. био је ожењен Љубицом, кћерком санитетског потпуковника Евгенија Брановачког и имао је једног сина Љубомира (1907—2002) коњички мајор; и кћерку Јулијану која се 1929. удала за пешадијског поручника Александра С. Маринковића.[2]
Преминуо је 13. децембра 1939. у Београду[1][3].
Написао је књигу „Са бојних поља 1912-1918. (рукописи генерала)” објављену 2016. године.[4]
Референце уреди
- ^ а б „Политика, бр. 11.239, од четвртка 14. децембра. {{page|1939||pp=7, 8.}}”. Архивирано из оригинала 03. 04. 2016. г. Приступљено 15. 10. 2018.
- ^ Бјелајац 2004, стр. 135.
- ^ "Политика", 14. дец. 1939
- ^ У Зајечару представљена књига: НИКОЛА ЦОЛОВИЋ – СА БОЈНИХ ПОЉА 1912 – 1918. (рукописи генерала) (20. април 2017)
Литература уреди
- Бјелајац, Миле С. (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Институт за новију историју Србије, Београд. стр. 135. ISBN 978-86-7005-039-6.
Спољашње везе уреди
- Биографија на сајту Војска.нет
- Биографија на сајту Туристичке организације града Зајечара
- Избијање Дунавског коњичког пука до линије Ђевђелија – Дојран
- СНИМА СЕ ФИЛМ О НИКОЛИ ЦОЛОВИЋУ: Чувени генерал добиће и улицу у Зајечару („Вечерње новости”, 5. септембар 2021
