Операција Вајс I

Четврта непријатељска офанзива подразумева крупне војне операције сила Осовине почетком 1943. године на територији НДХ у циљу уништења Народноослободилачког покрета. Немци су је кодно назвали Случај бело (нем. Fall Weiß), односно Операција Вајс. Подухват је подељен у две операције, Вајс I и Вајс II.

Операција Вајс I
Део Другог светског рата
Време јануар — фебруар 1943. Место Лика, Кордун, Банија, западна Босна Исход Делимичан успех немачких снага
Сукобљене стране
НОВЈ	Трећи рајх Краљевина Италија Независна Држава Хрватска ЈВуО
Команданти и вође
командант 1. хрватског корпуса Иван Гошњак командант 1. босанског корпуса Коста Нађ	командант корпусне групе „Хрватска“ генерал Рудолф Литерс
Укључене јединице
Први хрватски и Први босански корпус НОВЈ	Немачка корпусна група „Хрватска" Италијански 5. армијски корпус Италијански 18. армијски корпус 3 бригаде НДХ 5.000 четника
Јачина
27.000 бораца	90.000 бораца, 100 тенкова, 400 топова и минобацача

Операција Вајс I трајала је од 20. јануара до 15. фебруара 1943. и захватила је подручје Лике, Кордуна, Баније и западне Босне. Иако се операција одвијала знатно спорије и теже него што је планирано, осовинске снаге су на крају успеле да се пробију свим комуникацијама и запоседну све градове на слободној територији, са изузетком једног дела Лике. Ипак, осовинске снаге нису успеле да озбиљније ослабе јединице НОВЈ, које су се, избегавши фронтални окршај, маневром вратиле на своја ранија подручја и ускоро поново запоселе највећи део некадашње слободне територије. Противофанзивом у Лици снаге НОВЈ успеле су чак у великој мери да прошире територију под својом контролом.

Такође, снаге Првог хрватског и Првог босанског корпуса НОВЈ својом еластичном одбраном успеле су да вежу знатне осовинске снаге за себе и обезбеде неопходно време за концентрацију снага Главне оперативне групе и њихов офанзивни удар према долини Неретве.

Контекст операције

Хитлер је током јесени 1942. донео одлуку о чишћењу јадранског залеђа. Показало се да су посадне дивизије и трупе НДХ недовољне да успоставе надмоћ над партизанима, па су команданту трупа у Хрватској додељене још три дивизије. Одлука је имала два основна мотива:

1. У јадранском залеђу партизани су контролисали пространу повезану област названу Бихаћка република, која се простирала од Карловца до Прозора у дужину, и од Санског Моста до Книна у ширину, коју су Немци назвали „Титоланд“ на којој су функционисале њихове институције и на којој је организована војска, НОВЈ, која је осовинским снагама наносила озбиљне штете.
2. У контексту по Осовину неповољног развоја рата у северној Африци, Хитлер је озбиљно рачунао са могућношћу савезничког искрцавања на Балкану, што је представљало разлог за уклањање свих непоузданих група које би могле ометати покрете трупа и које би могле бити језгро и покретач евентуалног масовног устанка. Ово се односило, како на партизане, тако и на Михаиловићеве четнике, који су углавном имали споразуме са италијанским окупационим властима, али су оцењени као потенцијална опасност у случају савезничког искрцавања. Изузетак су били босански четници који су имали споразуме са НДХ и учествовали у немачким операцијама.

Питање разоружавања четника било је деликатно због њихове повезаности са италијанском војском. Стога је Хитлер наметнуо своју концепцију на највишем нивоу, на састанку са највишим италијанским руководством 18. децембра 1942. Након тога Хитлер је у у том духу издао одговарајућа наређења генералу Леру, команданту Групе армија Е и команданту Југоистока. Леров штаб разрадио је план операција и усагласио га са командантом италијанеске Друге армије генералом Роатом 9. јануара 1943. у Загребу. Генерал Литерс, командант немачких трупа у НДХ (након што су му на располагање стављене предвиђене снаге, Литерс се у документима даље назива командантом Корпуса „Хрватска"). Према овом плану, операције је требало да се сукцесивно изведу у три фазе:

1. Вајс I, операција усмерена против партизанске слободне територији у Хрватској јужно од Саве и западној Босни;
2. Вајс II, операција усмерена против партизанске слободне територији од Дрвара до Неретве;
3. Вајс III, операција разоружавања четника источно од Неретве.

План операције Вајс I

Према немачком плану, операција је требало да се састоји из два дела:

1. Снажне моторизоване борбене групе требало је да брзим ударом пресеку партизанску територију по осовини исток-запад и по осовини север-југ, окруже главнину партизанских снага и споје се у њеном центру.
2. Остале снеге требало је синхроно да потискују, разбијају и уништавају окружене партизанске снаге и чисте терен од партизанских база.

Општа замисао види се из заповести генерала Литерса од 12. јануара 1943, у којој је, између осталог, наведено:

... 2.) Налог: у заједничком дејству са 5. италијанским корпусом разбити партизанску државу у простору Карловац - Огулин - Госпић - Книн - Босански Петровац, истребити банде укључујући и све остале непослушне елементе који угрожавају сигурност управљања у тој области...

... 4) Борбени задаци:

а) СС дивизија Принц Еуген свим снагама дана 20. јануара 1943. почиње удар моторизованим одијељенима напред, од Карловца и Петриње у правцу Слуњ-Бихаћ. Навече 20. јануара 1943. моторизованим одељењима долази до Бихаћа... По пристизању у Бихаћ брзопокретним снагама продире према Босанском Петровцу и 21. јануара код Ковиљаче (рејон Врточа), спаја се са предњим деловима 717. дивизије...

б) 717. немачка дивизија, 3.600 усташа и домобрана 2. усташко-домобранског здруга и 2.000 четника са терена Мањаче и Мркоњића, уз подршку 50 тенкова 202. тенковског батаљона, дивизион артиљерије и 30 авиона бомбардера Ју-87, почиње напад 20. јануара 1943, рано ујутро, од Врпоља преко превоја Пауновац и истог дана до подне, избија у Босански Петровац. Одатле одмах упућује једно моторизовано одјељење сјеверозападно уд Врточа до Ковиљаче ради спајања 21. јануара са дијеловима снага СС дивизије Принц Еуген.

ц) 369. Вражја дивизија, ојачана борбеном групом 187. немачке резервне дивизије, јачине 5.000 војника и 4.000 усташа, домобрана 3. горског усташко-домобранског здруга почиње рано ујутро 20. јануара прочешљавање терена од Петриње и Костајнице, преко подручја Баније, Босанске Крупе и Православне Јасенице до Рисовца и највишег врха планине Грмеч, званог Троврх.

д) 714, немачка дивизија, ојачана са 6.000 усташа и домобрана бањалучког усташко-домобранског здруга садејствује снагама 369. дивизије у долини Уне и 717. дивизије у долини Сане, а уједно прочешљава терен од рудника Љубија и Босанског Новог до Лушци-Паланке Бенаковца и православне Јасенице.

е) Авијација: командант авијације Вајс подржава СС дивизију Принц Еуген и 717. дивизију.

5) Италијански корпус наступа 20. јануара 1943. са три дивизије, са опште линије Книн-Огулин до линије Бихаћ-Слуњ...

У циљу пацификације области предвиђено је масовно уништавање средстава за живот да би се партизани лишили базе за снабдевање, интернирање ратно способног становништва и узимање талаца ради ретрибуције.

Немци су припремили логоре за прихват око 60.000 интернираца, а Италијани за око 30.000. У упутству команде 5. италијанског армијског корпуса од 15. јануара 1943. године каже се:

... У поступку према становништву и према власништву придржавати се следећих начелних правила:

— сви они који буду ухваћени с оружјем у рукама или без оружја у зони и у моменту када се води борба, има да буду одмах стрељани;

— сви способни мушкарци преко 15 године биће интернирани, без обзира на расу и веру, службу и запослење; евентуалне разлике у прилог сигурних биће размотрене доцније...

Осовинске снаге спремиле су се за тотални рат.

Ток операције

Дејства НОВЈ пред операцију

Јединице НОВЈ су, користећи иницијативу задобијену Бихаћком операцијом крајем новембра и почетком децембра 1942. предузели нападе на утврђену линију Сански Мост - Босански Нови - Двор на Уни. Упркос знатним успесима против јединица НДХ чија се криза наставила, ови напади завршени су неуспехом јер су Немци учврстили одбрану својим трупама. Примењујући принцип офанзивности, Врховни штаб НОВЈ одлучио је да пренесе борбе на шири простор, развлачећи непријатељске снаге и тражећи слабе тачке за напад. 4. и 13. хрватска бригада прешле су Купу и на Жумберку постигле значајне успехе. Шеста дивизија нападала је утврђења на комуникацији Карловац - Книн. Италијани и четници су 15. јануара 1943. одбили њен напад на Грачац. Друга и Пета крајишка бригада пребациле су се на Козару ради деловања на комуникацији у долини Саве и Врбаса.

Прва пролетерска дивизија развила се између река Врбаса и Босне, постигла значајне успехе у нападима на Теслић и Прњавор и изазвала против себе снаге 718. немачке дивизије. Трећа дивизија напала је на комуникације у горњем току реке Босне, а Друга је, након борби у северној Далмацији, прешла у напад на усташке гарнизоне западне Херцеговине.

Тако су се на правцима планиране операције нашли само Први хрватски (6., 7. и некомплетна 8. дивизија) и Први босански корпус (главнина 4. и 5. дивизије.

Прве измене плана

Пред сам почетак операције, немачко руководство размотрило је деловање 2. и 5. крајишке бригаде северно и Прве пролетерске дивизије источно од Бање Луке, и дошло до закључка да постоји могућност напада на Бању Луку. Услед тога је 714. дивизија преусмерена на одбрамбене задатке и поптуно изузета из активности у оквиру операције Вајс I.

Почетак операција

20. јануара 1943. рано ујутро све предвиђене осовинске јединице прешле су у напад на свим секторима, са изузетком италијанске дивизије „Ре“ која је отпочела напад 23. јануара. Иако су партизани запазили концентрацију трупа и били свесни да предстоји офанзива, нису имали ни приближно тачне податке о времену почетка офанзиве. Стога су се у првим сатима операције осовинске колоне у напредовању сусретале само с патролама, територијалним и заштитним деловима, који су прихватале борбу са искључивим циљем да успоре напредовање нападача и да омогуће концентрацију снага за одбрану. Изузетак су биле Банија и Лика, где су 7. односно 6. дивизија биле у борбеном додиру са непријатељским офанзивним групацијама још у фази њихове концентрације. Према непријатељском плану, за развој операције од кључног значаја било је енергично наступање 7. СС дивизије преко Кордуна и 717. дивизије преко Босанског Петровца. Ове две групације требало је да се састану код Врточа 36 сати након почетка операције.

Напредовање 7. СС дивизије преко Кордуна

7. СС дивизија отпочела је напад из области Карловца 20. јануара у 4 сата ујутро у четири колоне јачине ојачаног пешадијског батаљона. Након преласка моста на Корани, њена десна колона наступајући у правцу Крњака наишла је на два батаљона Кордунашког НОП одреда, који су успели да је задрже до 10 сати пре подне. Двема централним колонама супротставила су се три батаљона 5. кордунашке бригаде са којима су ушле у оштре борбе. Међутим лева нападна колона 7. СС дивизије успела је да избегне директан сукоб и без већих сукоба продре у Војнић истог дана после подне. Због тога су јединице НОВЈ морале да се повуку на нову линију.

Наредних дана дошло је до концентрације снага и до ескалације борбених дејстава. На страни Осовине испољио се и напад италијанске дивизије „Ломбардија“ на десном крилу 7. СС дивизије, а на страни НОВЈ у одбрани су ангажоване 5., 6., 14. и 15. хрватска бригада, 1. батаљон 4. бригаде и Кордунашки НОП одред. Јединице НОВЈ су поседале тактички доминирајуће положаје и браниле их, интервенишући по потреби на угроженим правцима. Немци су напредовали систематски, нападима у више колона тражећи слабу тачку противника и забацујући се у његову позадину. Маневарско напредовање имало је доста успеха, захваљујући већој поктретљивости моторизованих немачких јединица.

Нису се, међутим, устезали ни од решавања нејасних ситуација директним нападом уколико је било потребно. Током 23. јануара немачке јединице покренуле су одлучан напад из Војнића у јужном правцу. Једна колона задржана је од 2. батаљона 5. бригаде, а друга се сукобила са 1. и 2. батаљоном 6. бригаде. Борци ових батаљона пустили су нападача на блиско одстојање (око 100 метара) и јаком пушчаном и митраљеском ватром успели да га одбаце на полазне положаје. Након краћег времена непријатељева формација од 11 бомбардера типа „Штука“ почела је бомбардовање положаја батаљона 6. бригаде, које је трајало сат и 35 минута. Борци су остали на својим положајима, а нападач је, користећи напад својих авиона и јаку артиљеријско-минобацачку припрему кренуо у напад и успео да уђе у њихове положаје, тако да је дошло до борбе прса у прса. Нападач је успео да потисне оба батаљона за неколио километара, на нове положаје на брду Велики Лисац код села Благаја

Источна група 7. СС дивизије, односно његово лево крило, за то време је успело да, избегавајући теже борбе, продре у току 22. јануара у Вргинмост, учинивши тако ове окршаје код Благаја беспредметним и отворивши својој дивизији нападне перспективе према Великој Кладуши, Слуњу и Бихаћу. То је довело до принудног реорганизовања одбране НОВЈ, до извлачење неких јединица 7. банијске дивизије из борбеног додира са 369. легионарском и прабацивања на одбрану Велике Кладуше.

7. СС дивизија је међутим својим моторизованим колонама максимално експлоатисала предност коју је стекла продором унутар распореда одбране, и успевала је да оствари концентрацију снага по дубини пре НОВЈ. Тако је НОВЈ била принуђена да евакуише Слуњ, у који су Немци ушли 24. јануара у 17 часова.

Током 26. јануара 7. СС дивизија вршила је енергичне нападе из Слуња према истоку и југоистоку без одлучујућег успеха. 15. бригада је чак успела да, искористивши успешно одбијање напада, пређе у противнапад и потисне нападача за 15 километара уназад, наносећи му губитке. Овај успех је ипак остао усамљен и без садејства других јединица НОВЈ.

Одлучујући напад Немци су покренули 26. јануара у 22 сата. Преморене и изненађене ноћним нападом, јединице НОВЈ пружиле су слаб отпор, и Немци су успели да продру у Раковицу и Дрежник Град. Овим је била компромитована одбрана на левој страни реке Уне, и партизани су, водећи заштитне борбе, отпочели евакуацију Баније и Кордуна. У ноћи 28./29. јануара последње су се повукле преко моста у Бихаћу јединице 7. банијске дивизије, онеспособивши затим мостове на Уни. Са јединицаме се повукао и збег од око 15.000 цивила.

Јединице 7. СС дивизије током 29. јануара састале су се у Личком Петровом Селу са колоном италијанске дивизије „Ре“ и наставиле према Бихаћу, у који су ушле истог дана у 16:30. Тако је 7. СС дивизија решила први део операцијског задатка, потрошивши за то, уместо планираног једног, десет дана.

Борбе на Банији

7. банијска дивизија ангажовала се у борбама још пре почетка операције, нападајући транспорте на прузи Сисак — Суња — Костајница и ометајући концентрацију нападача. 369. легионарска дивизија морала је да се избори за поседање своје позиције за напад.

Током ноћи 28./29. децембра 1942.7. бригада с једним батаљоном 8. бригаде извела је напад на Костајнички Мајур, где је стигао један батаљон и батерија топова 369. дивизије. Напад је у првој фази био веома успешан, али су нападнутима стигли у помоћ тенкови. Услед неискуства у борби против тенкова, јединице нападача су се неорганизовано повукле. Ипак, нанеле су 369. дивизији губитке од око 120 избачених из строја, а заплењена су између осталог и два противтенковска топа од 47 mm.

У ноћи 4/5. јануара 8. бригада напала је железнички војни транспорт 369. дивизије на прузи Сисак — Суња и нанети су губици од 47 мртвих (међу њима 2 немачка официра и 18 подофицира) и 73 заробљена, и заплењена је знатна количина опреме.

Навече 14. јануара 7. бригада напала је управо пристигли 3. батаљон и „тешку“ чету 370. пука у селима Бијелник и Блиња. Бригада је успела да разбије немачке јединице и нанесе им губитке од око 30 - 40 мртвих и 35 заробљених, заплени 2 топа од 37 mm, 1 тешки бацач, 2 лака бацача, и 3 противтенковске пушке, које су се у каснијим дејствима показале као драгоцене.

20. јануара ујутро 369. дивизија и пук 187. дивизије под њеном командом кренула је у општи напад са основице Костајница — Петриња и Глина — Топуско, остваривши знатну концентрацију снага на релативно малом простору. Ипак, 7. банијска дивизија је смелим борбеним дејствима, сталним контранападима, маневром преносећи тежиште дејстава са једног дела фронта на други, у великој мери паралисала осовинско напредовање. 26. јануара продор 7. СС дивизије преко Кордуна учинио је положаје на Банији неодрживим, па се 7. банијска дивизија ноћу 28./29. јануара пребацила у Бихаћу на десну обалу Уне, преузимајући на себе задатак заустављања 7. СС дивизије.

Напад 717. дивизије

Народ са Баније се повлачи

Напад 717. дивизије био је према плану операције од кључног значаја, јер је представљао источни крак обухватног маневра којим је требало пресећи патртизанску територију преко средине. 717. дивизија требало је другог дана напада да се у области Врточа састане са предњим деловима 7. СС дивизије. За ту сврху дивизији су, као појачање, стављени на располагање Други горски усташко-домобрански здруг (бригада) и 202. оклопни батаљон са 50 тенкова.

Избивши на десну обалу ријеке Сане, на сектору од Санског Моста до села Врхпоље, 717. дивизија са 202. тенковским батаљоном, кренула је у напад 20. јануара у 9.30 часова код села Врхпоља. План и динамика боја детаљно су били разрађени у заповести генерала Бенигнуса Диполда, команданта дивизије, која гласи:

"Чим предњи одреди пређу Сану и л. батаљон 749. гренадирског пука на левој обали Сане створи мостобран, први у напад креће моторизовани одред. Тенкови брзо продиру цестом до Велагића. Ту се кратко задржавају до пристизања 1. батаљона 749. пука, а одмах затим продиру у Босански Петровац, који заузимају до 12.00 часова, и са главнином снага обезбеђују га до пристизања 749. пука, који ће то место и Бравско утврдити и изградити кружну одбрану у облику јежа.

Моторизовани одред без задржавања упућује одмах једну тенковску и једну ојачану пешадијску чету на камионима у Врточе, које мора бити заузето до 15.00 часова и одмах утврђено за кружну одбану у облику јежа.

Иза 749. пука наступа 737. гренадирски пук; поседа и организује за кружну одбрану простор Камичак - Хасићи - Велагићи и простор од Врхпоља пругом до Копљенице. У том простору изграђује одбрану у облику јежа, спреман да одбије све нападе споља. Посебно се добро утврђује и брани правац према Велагићима.

Други горски усташко-домобрански здруг из садашњег рејона Чапље - Сански Мост 20. јануара 1943. чисти ближу околину Санског Моста, а 21. јануара почиње напад у правцу запада, и то:

- једним ојачаним батаљоном дуж и јужно од цесте Побријежје - Лушци-Паланка;

- једним ојачаним батаљоном од Санског Моста, преко Брајића Тавана и Ђедоваче, према Паланци и Јасеници“.

Напад је отпочео према плану. Хаубице, брдски топови минобацачи отворили су ватру на леву обалу Сане у Врхпољу, на фронту широком један километар, а затим су предње јединице форсирале реку. На супротној обали дочекао их је 2. батаљон Прве крајишке бригаде и 3. (омладинска) чета 1. батаљона Седме крајишке бригаде. Први напад је одбијен и Немци су враћени преко Сане, па је уследио нови у 11:00, који је такође паралисан. Затим је ангажована авијација (25 авиона) за бомбардовање партизанских положаја, и након још једне артиљеријске припреме цео 749. пук (познат по учешћу у масакрима у Краљеву и Крагујевцу октобра 1941.) покренут је на јуриш. Упркос оствареној надмоћи у људству од око 15 према 1, Немци нису успели да напредују са мостобрана на Сани, и након првог дана напада налазили су се на почетној позиицији.

Без успеха су окончани и покушаји 1. батаљона 737. пука 20. и 2 горског здруга 21. јануара у правцу запада, према Лушци-Паланци. Делови Прве, Шесте и Седме крајишке бригаде, иако без конкретних података о непријатељским намерама и раштркани на широком простору, врло успешно су паралисали осовинске нападе.

У прва три дана оба пука 717 дивизије, нападајући од Санског Моста према југу и југоистоку, постигла су скромне резултате. 749 пук продро је неколико километара на југ, до села Камичка, где је заустављен од прикупљених батаљона Прве крајишке. 737. пук успео је под борбом 21. јануара да продре неколко километара на југоисток, до села Кијева, где су ухватили 38 мушкараца, жена и деце и одмах их стрељали. Сутрадан је обновио напад и продро још неколико километара, до села Трамошња, где се састао са четничком групом Вукашина Марчетића, о чему командант пука извештава команданта дивизије:

"... Улазак 22. јануара 1943. године 737. гренадирског пука у село Трамошња, југоисточно од Санског Моста, и срдачан сусрет са четницима Марчетића“.

Осетивши да је напад запао у кризу, командант 717. дивизије Диполд одлучио је да покуша да бочним маневром развуче и разбије јединице НОВЈ. Наредио је 737. пуку, ојачаном једним батаљоном 749. пука, 202. тенковском батаљону и 2. горском здругу да 23. јануара ујутро енергично продру од Санског Моста на запад, у правцу Лушци-Паланке.

Овај правац био је за партизане посебно усетљив због тога што су се у тој области налазиле многе позадинске установе, међу којима и 18 болница са 3770 рањеника. Како се на том правцу налазио само 1. батаљон Шесте крајишке бригаде, наступила је криза одбране. Штаб Четврте крајишке дивизије оценио је да је најважнији задатак одбрана Подгрмеча, па је у складу с тим наредио да се усиљеним маршем Друга и Пета крајишка бригада врате из Лијевче Поља. Њихов се повратак међутим могао очекивати тек за неколико дана, па је затражена хитна интервенција Пете крајишке дивизије. Са одбране јужног правца послат у току дана је 3. батаљон Прве крајишке преко Грмеча. Два прикупљена батаљона напали су у току дана немачке колоне у напредовању, унели пометњу и нанели им знатне губитке.

Наредних дана штаб 717. дивизије маневрисао је својим моторизованим снагама, покушавајући да одвуче снаге НОВЈ у једном правцу, да би потом напао на другом. Пребацивање снага Пете дивизије (3. батаљона Прве крајишке) на нападни правац 737. пука немачки штаб је преценио и покушао да искористи концентрацијом тенкова и извођењем напада на правцу 749. пука. Крајњим залагањем, ове снаге ус успеле да до 27. јануара напредују још неколико километара на југ, до превоја Пауновац.

За то време на правцу напада 737. пука ситуација је била још динамичнија. Делови Шесте и батаљон Прве бригаде успешно су сузбијали нападе противника и контранападима их враћали на полазне положаје. 25. јануара штабови партизанских батаљона одлучили су да дозволе противнику да заноћи у близини села Еминовци, да би извели ноћни напад. О резултатима овог напада штаб Првог босанског корпуса писао је у извештају Врховном штабу следеће:

"Наше јединице су са непријатељем 25, јануара водиле жестоке борбе цио дан, а ноћу су га опколиле и потпуно уништиле. Највише ако је побјегло 10-15 посто. остало је све мртво. Убијен је и један пуковник који се зарекао да ће продрети друмом у Паланку. Жеља му се испунила, али мртвом. Заплијењена је читава комора, 40 пушкомитраљеза, 10 митраљеза, 4 немачка брдска топа, већи број ПТ пушака, доста пушчане и артиљеријске муниције, опреме и ратног материјала. Заплијењена је и једна радио-станица..."

док је командант Диполд у свом извештају овако описао исход:

"... Дана 26.. 1. 1943, г. потпуно је разбијена 2. усташко-домобранска бригада. Партизани заробили батерију топова. Уништен 1.. и 3.. батаљон усташко-домобранске бригаде потпуно, а остаци 2. и 4. батаљона једва се спасли бекством“.

Користећи изразиту бројчану и материјално-техничку надмоћ, немачко руководство успело је да среди и попуни јединице и да настави напад, 27. јануара до краја дана. 737. пук доспео је до Мајкић-Јапре и ту се утврдио.

Преокрет на Грмечу

27. јануара Врховни штаб НОВЈ размотрио је ситуацију и донео одлуку да образује Главну оперативну групу под својом непосредном командом, и да са њом крене у продор на исток, у правцу Херцеговине, Црне Горе, Санџака и Србије. У духу те одлуке Први хрватски и Први босански корпус добили су директиве да упорном одбраном задрже немачку офанзивну групацију, обезбеђујући тако потребно време и манњеварску слободу. Главној оперативној групи. Након тога, хрватски и босански корпус требало је да се извуку из фронталног додира са непријатељем и маневром пребаце назад на поново окупирану територију, у позадину осовинских нападних колона, и да тамо наносе непријатељу ударце и поново створе слободну територију.

Немачки штаб је, разматрајћи ситуацију, констатовао кашњење и издао наређења за нове енергичне нападе на свим правцима. Према тим наређењима, 28. јануара ујутро требало је да у напад крену и 737. пук према западу, и 749. пук у према југу. 749. пук је међутим био предухитрен.

Ток операција у области планине Грмеч

На положаје у области Пауновца током 27. јануара пристигла је 4. крајишка бригада са штабом 5. дивизије. Ову концентрацију снага штаб дивизије искористио је за ноћни напад на немачке одбрамбене положаје у селу Рамићи 27. јануара у поноћ. Овај напад изазвао је пометњу и повлачење Немаца који су притом претрпели знатне губитке. Уместо напада, сутрадан је командант 749. пука био принуђен да нареди претраживање терена у околини села Рамића ради проналажења изгубљених војника и опреме.

Након попуне и сређивања, 749. пук био је у стању да обнови напад на Пауновац 31. јануара. Након дневног напредовања од три километра, Немци су се утврдили на достигнутим позицијама за одбрану преко ноћи. Уследио је међутим нови ноћни напад 1. и 4. крајишке бригаде, овај пут са још разорнијим последицама. Према извјештају штаба 5. дивизије од 1. фебруара „избројано је преко 100 швапских лешева“. Након овог пораза, 717. дивизија дефинитивно је одустала од покушаја продора на овом правцу и прешла је у одбрану.

Напад 737. пука на запад, према Босанској Крупи, у почетку је више обећавао. Ојачане тога дана пристиглим „ерзац“ (допунским) батаљоном јачине 1069 војника, јединице 737. пука ојачане оклопним снагама су 28. јануара рано ујутро кренуле у наступање, потискујући делове Шесте бригаде и продирући до Бенаковца. На том месту дошло је међутим до изненадне сусретне борбе. У исто време кад су у Бенаковац избиле немачке колоне са истока, у то место избило је чело колоне 2. и 5. крајишке бригаде на маршу са севера, У тој сусретној борби партизани су се боље снашли и потпуно преузели иницијативу. 737. пук се, претрпевши гобитке у борби, утврдио и бранио у окружењу са два батаљона у Бенаковцу и трећим у селу Фајтовцима. Од тог тренутка поткуно је измењен карактер битке. Уместо напада, Немци су били принуђени на грчевиту одбрану у окружењу и на покушаје деблокирања из правца Санског Моста. Напад 717. дивизије дефинитивно је окончан потпуним неуспехом.

Покушај деблокирања од стране 2. батаљона 749. пука завршио се тиме што је и овај батаљон завршио у тешкој позицији, опкољен и у стању грчевите одбране, претрпевши губитке од 85 погинулих, 163 рањених и 4 нестала војника.

Командант дивизије Диполд се жалио свом команданту Литерсу:

Мере одмазде не можемо предузети, јер је становништво избегло.

Јединице опкољеног 737. пука сабијене су на веома узак простор, прострељиван пешадијском ватром с једног краја на други. Крајњим напором успеле су да одбију неколико напада и избегну комплетно уништење.

Помоћ је стигла у последњи час. 29. јануара 7. СС дивизија ушла је у Бихаћ, а 30. јануара 369. легионарска у Босанску Крупу. Тиме се Четврта крајишка дивизија нашла у веома сложеној ситуацији, принуђена да се бори против покушаја опкољавања. Међутим, пре преласка у активну одбрану, јединице 4. дивизије предузеле су још један покушај ликвидације опкољеног немачког пука у Бенаковцу.

Истуривши 8. крајишку бригаду. као обезбеђење према 369. легионарској дивизији, јединице 4. дивизије су током ноћи 1./2. фебруар напале опкољене Немце. Нападом су немачке снаге пресечене у две групе, од којих је једна покушала пробој из окружења у правцу Мајкић-Јапре, док се друга утврдила на једном брежуљку око укопаних тенкова. Група која је кренула у пробој набасала је на положаје 3. батаљона Прве крајишке бригаде и том приликом, према извештају штаба батаљона, претрпела губитке од 150 погинулих.

Остатке друге групе укопане у близини Бенаковца ослободила је оклопно-моторизована колона 370. пука 369. дивизије која је, одбацивши 8. крајишку бригаду, продрла у Бенаковац 3. фебруара пре подне.

Опкољавање и покушај уништења 4. дивизије

Нашавши се на правцу концентричног напада немачких јединица, 4. крајишка дивизија била је приморана на одбрану на обронцима Грмеча. Тој области немачка команда поклонила је највећу пажњу, верујући да се на Грмечу налазе најважније институције НОВЈ, па и сам Врховни штаб.

1. фебруара 7. СС дивизија успоставила је на линији Бихаћ - Босанска Крупа везу са 369. легионарском дивизијом, и кренула у концентрично наступање на Грмеч.

У првој фази тежиште наступања био је правац према Босанском Петровцу. На том правцу се у одбрани налазила 7. банијска дивизија. Оштре борбе о овој области трајале су до 6. фебруара, кад је 7. СС дивизија успела да збаци банијске јединице са одбрамбених положаја и продре у Врточе. Настављајући наступање, 7. фебруара после подне јединице 7. СС дивизије ушле су у евакуисани Босански Петровац, а сутрадан, након 19 дана интензивних борби од почетка операције, тенковска колона 7. СС дивизије састала се са предњим деловима 749. пука 717. дивизије на Пауновцу. Тиме су јединице 4. крајишке дивизије са збегом од око 15.000 цивила биле опкољене на Грмечу. Пета и Седма дивизија прешле су у одбрану на правцима према Гламочу и Дрвару. Према наређењу Врховног штаба, рањеници и болничко особље су евакуисани у правцу Гламоча, под заштиту Главне оперативне групе, док је требало да збегови избеглица са Кордуна и Баније буду пребачени на слободну територију Лике, одакле би се, након поновног стварања слободне територије, вратили својим кућама. Знатан део избеглица успео је да се врати, док је неколико хиљада продужило одступање на југоисток, у правцу Главне оперативне групе. Многи су на том путу страдали од хладноће, глади, напора и напада из ваздуха. Бранко Ћопић, потресен њиховим патњама, написао је познату песму „На петровачкој цести“.

За то време помоћна колона 7. СС дивизије 6. фебруара покренула је напад од Врточа према врху Грмеча, избијајући у позадину положаја 4. дивизије. Под непосредни ударом Немаца, 8. крајишка бригада и штаб 4. дивизије пробили су се из окружења на запад.

Наредних дана све три немачке дивизије, 7. СС, 369. и 717. предузеле су концентрично наступање на Грмеч, сужавајући бригадама НОВЈ и збегу маневарски простор. Бригаде 4. дивизије браниле су простор еластичном одбраном, успоравајући напредовање нападача и тражећи могућност пробоја из окружења.

Штабови окружених бригада донели су одлуку да изврше пробој из обруча током ноћи 11./12. фебруара. Током те ноћи 2. и 5. крајишка бригада извриле су марш се јужних падина Грмеча преко планинских врхова на север, савладале немачка обезбеђења на цести Сански Мост - Босанска Крупа и запосели претходно напуштена подручја северно од Грмеча. За бригадама се током ноћи кретао и збег од око 15.000 цивила. Током овог напорног марша преко високих планинских превоја у изузетно хладној ноћи, према процени Д. Карасијевића, од смрзавања је умрло око 2.000 људи.

Шеста крајишка бригада препадом је пресекла и прешла цесту Босански Петровац – Сански Мост и поставила се у одбрану на комуникацији Босански Петровац – Дрвар.

Борбе у Лици

Током децембра 1942. и јануара 1943. јединице Шесте личке дивизије нападале су италијанско-четничке пунктове и гарнизоне у Лици и северној Далмацији, ометајући на тај начин концентрацију трупа за предстојећу операцију. Друга личка бригада извршила је 15. јануара 1943. неуспешан напад на гарнизон у Грачацу, који су бранили делови италијанске дивизије „Сасари“ и Летећа бригада херцеговачких четника под командом Петра Баћовића.

Осовинска дејства у склопу операције Вајс I на територији Лике почела су 20. јануара с јужне стране Лике, са линије Грачац—Медак у правцу Брувна и Удбине. Напад је извршило око 300 четника, који су успели да изненаде лево крило 1. личке бригаде, упадну у село Глогово и попале га. После извршене припреме јединица 1. бригаде, напад четника је одбијен. На одсеку 9. бригаде, од Ловинца, нападале су две бојне усташа и три батаљона Италијана са четницима.

Пук дивизије „Сасари“ из Грачаца кренуо је у наступање 21. јануара ујутро, али је 1. бригада током дана успешно одбила овај напад и одбацила нападача на почетне положаје.

22. јануара кренула је у наступање дивизија „Ре“ из области Врховина на положаје Друге личке бригаде у правцу Коренице и Плитвичких Језера. Након осмам дана офанзиве, једна колона ове дивизије успела је да се код Личког Петровог Села састане са левокрилном колоном немачке 7. СС дивизије. Након напуштања одбране Бихаћа, на сектор Плитвичких Језера у борбу против колона дивизије „Ломбардија“ и „Ре“ пребачене су 6. и 14. приморско-горанска бригада, док су 5. и 15. бригада затварале простор између Бихаћа и Лапачке долине.

Први пешадијски пук талијанске дивизије „Ре“ са једном четом тенкова и 2. ловачком усташком бојном ушао је 1. фебруара након жестоких борби у Кореницу, а 31. и 32. усташка бојна у Удбину. На веома смањеној слободној територији у Лици пречника око 25 километара оформила се знатна концентрација снага НОВЈ опкољена 7. СС дивизијом, трима италијанским дивизијама, и јаким усташко-домобранским и четничким снагама.

7. СС дивизија оријентисала се својом главнином према истоку, а испад њене бочне колоне 5. фебруара у правцу Кулен Вакуфа успешно су одбиле 5. и 15. бригада. Том приликом немачке јединице натеране су у бекство, заплењена је пуковска застава и један трофејни тенк од 13 тона. Овај тенк служио је до краја рата у Тенковској чети Главног штаба Хрватске, а данас се налази изложен у Војном музеју на Калемегдану. Након ове борбе наредбама Главног штаба Хрватске од 8. и 20. фебруара 5. и 15. бригада проглашене су ударним.

Након 5. фебруара немачке снаге из области Бихаћа потпуно су се посветиле офанзиви на Грмечу, што је довело до промене оперативне ситуације у Лици. Италијани и њихови савезници испољавали су и даље офанзивност. Њихови напади су међутим по правилу завршавани противударима јрединица НОВЈ уз наношење знатних губитака.

Нападајући на правцу Мазин—Горњи Лапац, италијанске снаге, састава: 2. батаљон 151. пука, 2. батаљон 152. пука, 73. и 44. батаљон Црних кошуља, 1. и 4. ескадрон тенкова и једна чета берсаљера, под командом штаба дивизије „Сасари“, успеле су да у току 13. фебруара одбаце јединице 1. бригаде 6. дивизије и уђу у Горњи Лапац. Истог дана и око 300 – 400 четника ушли су у Срб. Због ситуације настале уласком непријатеља у Горњи Лапац, 9. бригади 6. дивизије је наређено да се са три батаљона пребаци према Горњем Лапцу, где се налазила и 1. бригада исте дивизије, а Штаб 8. дивизије је, према наређењу Главног штаба Хрватске и Штаба 1. корпуса, упутио усиљеним маршем 15. бригаду у Лапачко поље да успостави везу са 1. бригадом 6. дивизије.

Оцењујући овладавање комуникацијом Кулен Вакуф — Горњи Лапац — Удбина кључним за успех операције, италијани су на овај сектор концентрисали и делове делове дивизије „Зара“ и „Бергамо“ и четнике из северне Далмације. 14. фебруара покренуте су у напад све италијанске, усташке и четничке снаге из Коренице, Удбине, Лапачке долине и долине Уне. Групација у Лапачкој долини продрла је 15. фебруара у Доњи Лапац.

Штаб 1. хрватског корпуса уочио је могућност да преузме иницијативу у своје руке. Наредио је 1., 5. 9. и 15. бригади да изолују, опколе и униште групацију у Доњем Лапцу, а осталим јединицама да обезбеђују прилазе Лапачкој долини.

У Горњем и Доњем Лапцу налазили су се италијански 16. берсаљерски батаљон, 26. батаљон црних кошуља, 2. батаљон 151. пешадијског пука дивизије „Сасари“ и 3. батаљон 25. пешадијског пука дивизије „Бергамо“, укупно четири батаљона са артиљеријом и тенковима. Напад на њих почео је 18. фебруара у 7 сати ујутро. Око 11 сати италијанске снаге, помогнуте снажном артиљеријском ватром из Мазина, кренуле су у пробој натраг у правцу Мазина. Њихову колону током извлачења напале су јединице 9. бригаде и пресекле колону на два дела, од којих се један пробио према Мазину, а други вратио у Горњи Лапац.

Под врло тешким условима високог снега и велике хладноће, опсада и напади на италијанске снаге у Горњем Лапцу трајали су до 21. фебруара. Тога дана У 8 сати пробили су с правца Мазина према Горњем Лапцу два батаљона 1. пешадијског пука дивизије „Ре“, 15. батаљон „М“, чета тенкова, батерија топова и четници из састава Динарске четничке дивизије, успевши да деблокирају и обезбеде извлачење снага из Горњег Лапца. Истог дана Прва личка бригада ушла је у Горњи и Доњи Лапац.

У борбама за ослобођење града Италијани су имали око хиљаду мртвих и рањених војника, а јединице НОВЈ заплениле су: 5 исправних камиона, 1 аутомобил, 23 мотоцикла, 2 тенка, 3 топа са 794 граната и много разног оружја и опреме.

Након ових неуспеха и губитака, Италијани су обуставили офанзивне операције и повукли су се у гарнизоне на главним комуникацијама. Зону Грачац — Зрмања — Бендер предали су четницима, а Госпић, Врховине и Оточац усташама. Јединице НОВЈ потпуно су преузеле иницијативу у своје руке и до краја априла ослободиле највећи део Лике, и да крајем априла опколе и припреме напад на Госпић.

Види још

• Битка на Неретви
• Операција Вајс II
• Бихаћка република
• Седам непријатељских офанзива

Спољашње везе

• Axis History Factbook (језик: енглески)
• Vojska.net (језик: хрватски)
• Povijest.net Архивирано на сајту Wayback Machine (28. децембар 2007) (језик: хрватски)
• Пропагандни чланци у "Колу": 27. фебруар, 13. март; у "Српском народу": 27. фебруар