Операција Криваја
Овом чланку потребни су додатни извори због проверљивости. |
Операција Криваја или Операција Криваја 95 је шифровани назив војне операције коју је Војска Републике Српске реализовала током рата у Босни и Херцеговини у периоду од 6. до 25. јула 1995. године.
| Пад Сребренице и Жепе | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део рата у Босни и Херцеговини | |||||||||||
 Ток војних операција приликом заузимања Сребренице (Криваја 95) и Жепе (Ступчаница 95) | |||||||||||
| |||||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||||
 Република СрпскаИндиректни учесници:  СРЈ |
 Република Босна и ХерцеговинаИндиректни учесници: UNPROFOR *  Холандија*  Украјина | ||||||||||
| Команданти и вође | |||||||||||
|
Ратко Младић Радислав Крстић Милорад Пелемиш |
Рамиз Бећировић (Сребреница) Ејуб Голић (пробој до Тузле) Авдо Палић † (Жепа) Том Кареманс | ||||||||||
| Јачина | |||||||||||
|
9.750 војника |
5.500 — 6.200 војника (Сребреница) 1.500 војника (Жепа) 370 мировњака и 2 F-16 (Сребреница) 79 мировњака (Жепа) | ||||||||||
| Жртве и губици | |||||||||||
|
300 — 500 погинулих и рањених |
Око 700 погинулих и рањених (→Србија) 750[1] и 1.500 заробљених (Сребреница и Жепа) | ||||||||||
Пад Сребренице је најпознатији и идеологизовани догађај у грађанском рату у БиХ 1992 — 1995. године. Иако је Савет безбедности Организације уједињених нација 18. априла 1993. године, резолуцијом 819, место Сребреница прогласио за демилитаризовану зону под заштитом УН; ипак је ВРС 11. јула 1995. заузела Сребреницу.
Према првој верзији,[2] 28. дивизија АРБиХ није пружала отпор Србима, све док нису у ноћи између 11. и 12. јула војно способни муслимански мушкарци, од 12.000 — 15.000 људи, напустили енклаве да би извршили пробој према Тузли и Кладњу. Жртава на муслиманској страни је било између 1.800 и 2.000. У Поточарима су мушкарци одвојени од 25.000 жена и дјеце које су аутобусима одведене у правцу Кладња - територије под контролом Армије РБиХ. Више од 50 Бошњака мушкараца су пали као жртва линчовања и крвне освете од стране припаднике ВРС.[3] Од 500 — 700 мушкараца, укључујући и Ибрана Мустафића, су били заробљени да отпуштени из затвора током пролећа 1996. године. Поред тога, осам припадника 10. диверзантског одреда ВРС су учествовали у стрељању 153 Муслимана из Сребренице 16. јула 1995. године на пољопривредном добру Брањево код Пилице.[4]
Према другој верзији, геноцид у Сребреници подразумијева масовна планска убиства око 8.000 бошњачких мушкараца и дјечака између 13 и 77 година. Бивши помагач фашистичког окупатора и припадник дивизија СС-а Ханџар Алија Изетбеговић окарактерисао је масакр у Сребреници као ”највећи геноцид у Европи после Другог светског рата”. Међународни суд правде (МСП) у Хагу је 26. фебруара 2007. у пресуди по тужби БиХ против СРЈ, овај злочин није описао као геноцид.[5][6][7] 11. јул је у Европском парламенту 15. јануара 2009. године проглашен „Даном сећања на сребренички геноцид“.
Пад Жепе (заштићене зоне од 6. маја 1993. године) је мање познати и прећутан догађај. Срби су напали муслиманску енклаву у Жепи 13. јула, да би је коначно освојили тек 25. јула 1995. године. Резултат тог јуриша је био 70 погинулих Жепљака, око 10.000 евакуисаних и 150 — 200 рањених према Кладњу и Сарајеву, као и 1.500 ратних заробљеника. Једина жртва пада Жепе је био пуковник АРБиХ Авдо Палић, који је нестао 27. јула 1995. године током преговора са представницима српске војске о евакуацији цивилног становништва Жепе.
Одмах након пада Сребренице и Жепе, НАТО је изразио спремност да авиони НАТО бомбардују српске положаје у источној Босни, да би спречили пад треће „заштићене зоне“ - Горажде. Тврђења да је након пада Сребренице „нестало“ 7-10 хиљада Бошњака, „сателитски снимци“ „масовних губилишта“ око Сребренице и монтирана експлозија на Маркалама 28. августа 1995. године, били су повод за НАТО интервенцију. НАТО бомбардовање је пружило подршку Хрватима и Бошњацима, што је довело до Дејтонског мировног споразума и краја рата у Босни и Херцеговини.
Циљ операције Криваја уреди
У пресуди коју је изрекао хашки трибунал генералу ВРС Радиславу Крстићу је констатовано да је циљ операције Криваја 95 био да се умањи територија заштићене зона Сребреница, тако да обухвата само урбани центар града.[8]
Референце уреди
- ^ Патрик Барио: „Непосредно уочи догађаја, у ноћи између 11. и 12. јула, у енклави се затекло 40.000 људи, а од тога је 25.000 било жена, деце и старих који ни једног тренутка нису били угрожени. Из те масе издвојено је једино око 750 сумњивих, па је 500 пуштено, а 255 задржано и затворено у Зворнику, и „могуће је да је дошло до погубљења тих људи”, препричао је Барио. Што се тиче преосталог броја од 15.000, то су све били мушкарци под оружјем који су се у околним шумама, током ноћи, сукобили са српском војском и жртава је било много на обе стране, на српској око 500, а на муслиманској између 1.800 и 2.000."
- ^ Анализа посматрача УН-а Филипа Корвина Архивирано на сајту Wayback Machine (22. јул 2010), Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ Александр Ионов „Операции „Кривая-95" и „Ступчаница-95": освобождение Сребреницы и Жепы", Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ Случай Эрдемович и нераскрытая истина о Сребренице, Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ Геноцида није било[мртва веза], М. Лабус, Вечерње новости, 20. март 2007.
- ^ Sud: Srbija nije kriva za genocid
- ^ [1][мртва веза] International Court of Justice, Summary 2007/2
- ^ „Пресуда Судског већа Хашког трибунала изречена 2. августа 2001. године, којом је генерал Крстић осуђен на 46 година затвора” (PDF) (на језику: енглески). Приступљено 16. 7. 2010. „„The Trial Chamber finds that the plan for Krivaja 95 was aimed at reducing the “safe area” of Srebrenica to its urban core and was a step towards the larger VRS goal of plunging the Bosnian Muslim population into humanitarian crisis and, ultimately, eliminating the enclave.“”
