Оптимати (Византија)
Оптимати (грч. ὀπτιμάτοι, од лат. optimates, најбољи, најплеменитији) су с почетка представљали елитни византијски пук. Доцније, средином 8. века деградирани су у интендантске и логистичке корпусе и додељени теми која је названа по њима — Оптимата. Ова је опстала као административна јединица све до турског освајања ових простора у првој половини 14. века.
Историјат уреди
Оптимате је први увео крајем 5. века (отприлике 575) Тиберије II Константин.[1] Према Маврикијевом Стратегикону, они су представљали елитни пук федерата, највероватније готског порекла.[2] Био је то корпус коњаника, који је бројао негде између 1.000-5.000 људи; чинили су део резерних снага, а њихов командант је носио јединствену титулу таксијарха.[3][4] Теофан Исповедник помиње њихове потомке, „Гото-Грке“, у Битинији, који су живели почетком 8. века.[5] У то време корпус је бројао 2.000 људи, што вероватно одговара њиховој првобитној величини, будући да се зна да су тематске трупе у које су улазили претрпеле лакше губитке.[3]
Пошто је угушио устанак стретега теме Опсикија, Артавазда, једну од мера безбедности коју је предузео Константин V била је та да тематским војсковођама смањи моћ, те је деградирао и оптимате. Издвојио их је из теме Оспикија у којој су раније пребивали и доделио их новооснованој теми Оптимата, која је обухватала полуоствро наспрам Константинопоља све до ушћа реке Сангарије, протежући се на обе обале Никомедијског залива. Седиште јој се налазило у Никомедији.[2][6] Први помен о теми Оптимата као засебној административној јединици у изворима датира из 774/775,[7] али нема сумње да њен настанак пада у годинама након сузбијања Артаваздовог устанка;[8] у исто време дошло до је до даљег распрчавања и смањивања некада моћне теме Опсикија оснивањем теме Букеларија.[9]
Тема Оптимата отада за разлику од осталих не пружа више трупе, него корпус од 4.000 мазгара скупа са њиховим животињама. Ови су као интендантска колона снабдевали цариградске тагме.[10] Нису се делили на турме и друнге, што је подвукао Константин VII Порфирогенит као знак њихове подређености.[2][11] Сходно томе, њихов претпостављени доместик носио је најнижи чин од свих провинцијских стратега у царској хијерархији.[2] Као и у осталим темама, доместик је уз себе имао заменика (топотирит), главног финансијског званичника (хартуларије) и секретаријат којим је председавао протоканкеларије.[12]
Тема Оптимата претрпела је пустошење Турака-Селџука након битке код Манцикерта, али се њено седиште Никомедија одржало. За време Алексија I Комнина поново је враћена под окриље Византије.[13][14] Потом су је после Четвртог крсташког рата (1204) заузели Латини, да би се под Јованом III Ватацом обновила (1240)[2] и опстала све док је у већем делу нису покориле Османлије у првој половини 14. века.[14]
Референце уреди
- ^ Haldon 1999, стр. 196.
- ^ а б в г д Kazhdan 1991, стр. 1529.
- ^ а б Treadgold 1995, стр. 96–97
- ^ Kazhdan 1991, стр. 2018.
- ^ Lounghis 1996, стр. 32–33
- ^ Treadgold 1995, стр. 99.
- ^ Theophanes the Confessor & Turtledove 1982, 446–447 (p. 134).
- ^ Haldon 1984, стр. 222–227
- ^ Lounghis 1996, стр. 29–31
- ^ Haldon 1999, стр. 158.
- ^ Lounghis 1996, стр. 34.
- ^ Treadgold 1995, стр. 105.
- ^ Treadgold 1995, стр. 218.
- ^ а б Kazhdan 1991, стр. 1483–484.
Литература уреди
- Haldon, John F. (1984). Byzantine Praetorians: An Αdministrative, Ιnstitutional and Social Survey of the Opsikion and the Tagmata, c. 580-900. 3. Bonn, Germany: R. Habelt. ISBN 978-3-7749-2004-0.
- Haldon, John F. (1999). Warfare, State and Society in the Byzantine World, 565-1204. London, United Kingdom: University College London Press (Taylor & Francis Group). ISBN 978-1-85728-495-9.
- Kazhdan, Alexander Petrovich, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. New York, New York and Oxford, United Kingdom: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Lounghis, T. C. (1996). „The Decline of the Opsikian Domesticates and the Rise of the Domesticate of the Scholae”. Byzantine Symmeikta (10): 27—36. ISSN 1105-1639. Архивирано из оригинала 21. 11. 2015. г. Приступљено 20. 11. 2011.
- Theophanes the Confessor; Turtledove, Harry (1982). The Chronicle of Theophanes: Anni mundi 6095-6305 (A.D. 602-813). Philadelphia, Pennsylavnia: University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0812211283.
- Treadgold, Warren T. (1995). Byzantium and Its Army, 284–1081. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3163-8.