Охридска епархија
Охридска епархија је некадашња епархија Српске православне цркве која је постојала између 1920. и 1931. године. Формирана је преуређењем и преименовањем српског дела дотадашње Преспанско-охридске епархије, која је претходно припадала Цариградској патријаршији (од 1767. до 1920. године). Током старије историје, постојала је древна Охридска епархија која је вековима била првопрестолна епархија Охридске архиепископије (од 1019. до 1767. године).[1]
| Охридска епархија Српска православна црква | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Држава | .svg){kind=small} Краљевина СХС |
| Основана | 1019. |
| Укинута | 1931. |
| Архијереј | |
| Чин архијереја | епископ, претходно архиепископ |
| Титула архијереја | епископ охридски, претходно архиепископ охридски |
Историја уреди
Након укидања Охридске архипеископије (1767) и прикључења њених епархија Цариградској патријаршији, донета је одлука да се у граду Охриду не остави чак ни обична епископска катедра. Стога је овај град потчињен новоствореној Преспанско-охридској епархији. Преспу и Охрид ослободила је 1912. године српска војска и ове области су по слову мировног уговора из 1913. године званично прикључене Краљевини Србији. Тиме је постављена основа за покретање поступка за прикључење ове епархије Београдској митрополији. Преговоре са Цариградском патријаршијом, који су вођени у пролеће 1914. године, омео је Први светски рат. Након рата, преговори су обновљени и успешно закључени током 1920. године, када је Цариградска патријаршија пренела надлежност над Преспанско-охридском епархијом на управо уједињену Српску православну цркву. Српска црква је одмах донела одлуку о обнови архијерејске катедре у Охриду чиме је створена српска Охридска епархија, за чијег је првог епископа изабран Николај Велимировић (1920).
Владика Николај (Велимировић) је из Епархије жичке крајем 1920. премјештен у обновљену Охридску епархију. Управо као епископ охридски он развија своју пуну мисионарску и јеванђелску дјелатност. Иако под тешким условима свакодневно је путовао по епархији, поучавао народ и проповиједао, као некада Свети Сава. Обнављао је ратом порушене цркве и манастире и оснивао сиротишта за незбринуту дјецу. Охрид са својим древним светињама на обалама Охридског језера, сусједна православна Грчка и Света гора, извршили су огроман утицај на Николаја. Он се сав окренуо светим оцима и православној византијској класици и духовности. У овом охридском периоду настају његова сјајна дјела: „Речи о Свечовеку“, „Молитве на језеру“, „Омилије“ и „Охридски пролог“ — чудесна и јединствена књига у цијелом православном и хришћанском свијету.[2]
После доношења првог Устава Српске православне цркве (1931) створена је Охридско-битољска епархија са сједиштем у Битољу. За епископа нове епархије изабран је владика Николај. Подручје ове епархије било је много веће, а Охрид је постао само једно архијерејско намјесништво.[3]
Територија уреди
По просторном осегу, Охридска епархија је била невелика. Обухватала је само подручје око градова Охрида, Струге и Дебра. Имала је један протопрезвитерат (охридски) и два намесништва (струшко и дебарско). На подручју ове епархије постојале су 64 парохије и пет манастира. Укупан број православних верника на подручју Охридске епархије износио је око 46 хиљада.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Грујић 1928, стр. 253-254.
- ^ „Владика Николај у служби Богу и роду“, протођакон Љубомир Ранковић, Глас Цркве — Ваљево, 2003.
- ^ Вечерње новости: За сваког време и срце Архивирано на сајту Wayback Machine (14. октобар 2017), 28. јул 2014.
Литература уреди
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Грујић, Радослав (1928). „Охридска епархија”. Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка. 3. Загреб: Библиографски завод. стр. 253—254.
- Јагодић, Милош (2012). „Православна црква у новим крајевима Србије (1912-1915)” (PDF). Српске студије. 3: 101—135. Архивирано из оригинала 23. 11. 2015. г. Приступљено 27. 07. 2023.
- Пузовић, Предраг (1999). „Раскол у Српској православној цркви - македонско црквено питање”. Вардарски зборник (1): 155—173.
- Slijepčević, Đoko M. (1958). The Macedonian Question: The Struggle for Southern Serbia. Chicago: The American Institute for Balkan Affairs.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1969). Македонско црквено питање. Минхен: Искра.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. 3. Келн: Искра.
