Папа Кај
Папа Кај (преминуо 22. априла 296.) назива се још и Гај, био је папа од 17. децембра 283. до смрти 296. године.[1] Према хришћанској традицији рођен је у Далмацији у гради Салона, данашњи Солин у близини Сплита, син човека по имену Кај, био је припадник племићке породице у роду са царом Диоклецијаном.[2] Био је Илир.[3]
| Кај | |
|---|---|
 Папа Свети Кај | |
| Лични подаци | |
| Место рођења | Далмација, |
| Датум смрти | 22. април 296 |
| Место смрти | Рим, Римско царство |
| Папа | |
| Понтификат | 17. децембар 283 — 22. април 296. |
| Претходник | Еутицијан |
| Наследник | Папа Марцелин |
Располаже се са мало информација о Кају, осим што даје Liber pontificalis, која се ослања на легендарно мучеништво Свете Сузане за информације. Према легенди, Кај је крстио мушкарце и жене које је преобратио Свети Тибуртије (који је поштован са Св. Сузаном) и Свети Кастул.[4] Легенда каже да се Кај склонио у катакомбама Рима и умро смрћу мученика.[5]
Кућа Каја уреди
Око 280, ранохришћански храм основан је на месту Свете Сузане, који, као и многи од најранијих хришћанских места састанка био у кући. Дом је припадао, према акту из шестог века, браћи по имену Кај и Габинус, угледним хришћанима. Кај може бити овај папа, или Кај Презвитер. Габинус је име дато оцу Свете Сузане. Стога, извори тврде да је Кај стриц Свете Сузане.[6]
Понтификат уреди
Као папа, он је објавио да пре приступања на место бискупа морају пре тога бити портири, лектори, егзорцисти, олтарски помагачи, декани и сештеници. Он је поделио Римске дистрикте деканима.[5][7] Током његовог понтификата хришћанофобија је у порасту иако је грађење цркава и гробља у порасту. Свети Кај можда није био мученик јер је Деоклецијаново протеривање хришћана почело 303. године, после Кајеве наводне смрти, а Деоклецијан ије био насилан према хришћанима одмах по крунисању.[2][5]
Гробница и погреб уреди
Кај се помиње у Depositio Episcoporum (не као мученик): X kl maii Caii in Callisti из четвртог века.[8]
Кајева гробница, са оригиналним епитафом, откривена је у катакомбама Калиста и у њој прстен са којим је он користио за заптивање његових писама (види Arringhi, Roma subterr., 1. iv. c. xlviii ст. 426.). Године 1631, његова наводна кућа у којој је боравио у Риму је претворена у цркву. Међутим, она је срушена 1880. како би направили место за Министарство рата, током заузиманја Рима, а његове мошти су пренете у капелу породице Барберини.[2]
Канонизација уреди
Празник Светог Каја слави се 22. априла, заједно са Светим Сотером. Они су се заједно славили у Тридентинском календару и у наредним верзијама Општег римског календара све до 1969. године, од када су изостављени. Оба су поменута под 22. априлом у римском Мартирологију, званичној листе признатих светаца. Унос за Светог Каја гласи: "У Риму, на гробљу Каликста на Апијском путу, сахрањен је Свети Кај, папе, који је, бежећи од прогона Диоклецијана, умро као исповедник вере"[9]
Свети Кај је приказан у уметности носећи папску круну заједно са Светим Нером. Он је поштован у Далмацији и Венецији. У Фиренци, Црква Сан Гађио на Сенесенском путу посвећена је њему.[10]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Chapman, John (1908). "Caius and Soter, Saints and Popes" in The Catholic Encyclopedia. Vol. 3. Њујорк: Robert Appleton Company.
- ^ а б в Свети Кај у Санти и Беати
- ^ Hefele, C.J.; Clark, W.R. (2007). A History of the Councils of the Church: from the Original Documents, to the close of the Second Council of Nicaea A.D. 787. Wipf & Stock. стр. 1—251. ISBN 9781556352478. Приступљено 16. 8. 2015.
- ^ „San Castulo, Mártir | ACI Prensa – Santos”. aciprensa.com. Приступљено 10. 10. 2015.
- ^ а б в „Св. Кај”. Архивирано из оригинала 01. 11. 2007. г. Приступљено 10. 10. 2015.
- ^ „Santa Susanna”. santasusanna.org. Архивирано из оригинала 28. 07. 2015. г. Приступљено 10. 10. 2015.
- ^ Светац дана 22. априла: Свети Кај Архивирано на сајту Wayback Machine (28. октобар 2013) SaintPatrickDC.org. Приступљено 2015-10-10.
- ^
Herbermann, Charles, ур. (1913). „Caius and Soter, Saints and Popes”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.
- ^ Martyrologium Romanum (Libreria Editrice Vaticana 2001 ISBN 978-88-209-7210-3)
- ^ „Firenze la città nuova – Галерија”. Архивирано из оригинала 24. 03. 2007. г. Приступљено 10. 10. 2015.
Литература уреди
- Hefele, C.J.; Clark, W.R. (2007). A History of the Councils of the Church: from the Original Documents, to the close of the Second Council of Nicaea A.D. 787. Wipf & Stock. стр. 1—251. ISBN 9781556352478. Приступљено 16. 8. 2015.
- Hefele, C.J.; Clark, W.R. (2007). A History of the Councils of the Church: from the Original Documents, to the close of the Second Council of Nicaea A.D. 787. Wipf & Stock. стр. 1—251. ISBN 9781556352478. Приступљено 16. 8. 2015.
