Петар Димић
Петар Д. Димић (чика Пера Димић; Панчево, 16. јун 1837 — Београд, 24. јануар 1898) био је учитељ, хоровођа и композитор. Дао је допринос развоју музичке културе у Срба у 19. веку.
| Петар Димић | |
|---|---|
_muzi%C4%8Dar_i_prosvetnik.jpg) Петар Д. Димић (1837—1898) | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 16. јун 1837. |
| Место рођења | Панчево, Аустријско царство |
| Датум смрти | 24. јануар 1898. (60 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина Србија |
Биографија уреди
Петар Димић рођен је 1837. године у Панчеву од оца Дамјана Димића, кројача војних одела, и мајке Каролине. Радио је као учитељ српских основних школа у Угарској, између осталог у Чакову[1]. По преласку целе породице у Београд радио је у теразијској, палилулској и у дорћолској основној школи, чији је био и управитељ[2][3], а школске 1886-87. године и на Првој београдској гимназији[4]. Такође је предавао почетницима на „Правитељственој школи певања” коју су покренули Милан Миловук и Корнелије Станковић 1863/64. године.[5]
У време настајања првих певачких друштава у Србији, Димић је дириговао неколико хорова: Српско-јеврејско певачко друштво од његовог оснивања 1879. године[6][7], затим 1881. године Београдско певачко друштво, и од исте године, опет као оснивач, Црквену певачку дружину „Корнелије”[8], коју је Бранислав Нушић овековечио у Дарданелима[9] заједно са њеним хоровођом, чика Пером Димићем. Такође је био почасни члан и диригент Академског певачког душтва „Обилић”[10]. Сматра се следбеником националног стила у српској музици и блиско је сарађивао са његовим покретачем Корнелијем Станковићем.[11] Био је ментор младог Стевана Мокрањца који му је посветио шаљиву песму Чика Пера лаже.[12]
Димић је компоновао духовну и световну хорску музику. Најпознатија му је музика за драму у три чина Ајдук Вељко Јована Драгашевића, комад са певањем написан 1861. а први пут изведен 1862. године, који је био врло популаран на српским позорницама тога времена.[13] Поред тога је написао или приредио низ песама за мушки и мешовити хор и збирку дечијих песама.[14]
По њему је названа улица у нишкој општини Црвени крст.[15]
Породица уреди
Петар Димић је са својом женом Персидом имао шест синова од којих су тројица умрла пре 1900. године. Сахрањен је у породичној гробници на Топчидерском гробљу. Иначе, разграната породица Димић води порекло од Диме Путника, Цинцарина који се из Егејске Македоније доселио у Војводину у време сеоба средином XVIII века[16][17], и дала је бројне научно-просветне раднике, укључујући Теофила, Аксентија, Тодора, Ђуру Б., Платона Димића и Емилију Димић, жену Богољуба Јовановића.[18] [19]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Бикицки 1985, стр. 217–
- ^ Просветни гласник, год. I (1880), III (1882), IV (1883)
- ^ Ђорђевић (1940)
- ^ Ђорђевић 1950, стр. 8–
- ^ Перковић Радак (2007), стр.209
- ^ Frühauf 2018, стр. 296–
- ^ Хофман 2004, стр. 25–, 46
- ^ „Музичка школа „Станковић” 1911–2019. Школски развојни план за период 2019-2024. Београд 2019, стр. 7” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 07. 12. 2022. г. Приступљено 23. 03. 2021.
- ^ Нушић: Дарданели
- ^ Хофман 2004, стр. 46–
- ^ Манојловић 1942, стр. 102–, 105
- ^ Манојловић 1923, стр. 45–, 77
- ^ Енциклопедија СНП: Димић Петар Д.
- ^ Ђорђевић 1950, стр. 8
- ^ Службени лист града Ниша, бр. 64/2019 и 3/2020
- ^ Поповић 1937, стр. 356–
- ^ Ердељановић, Јован (1992). Срби у Банату. Нови Сад. стр. 34.
- ^ www.poreklo.rs: види допринос Јована Димића од 21.9.2017. о пореклу породице Димић из Баваништа
- ^ Српски биографски речник (2007) Књига 3, Д-З.
Литература уреди
- Милана Бикицки, Корнелије Станковић у војвођанској штампи. У: Димитрије Стефановић (ур.), Корнелије Станковић и његово доба. Зборник радова, САНУ, Научни скупови, књ. 24, Београд 1985.
- Пера Димић. У: Бранково коло, 1898, бр. 6.
- Пера Димић. У: Бранково коло, 1897, бр. 36.
- Д. Ђермеков, Библиографија српских музичких дела, ЛМС, 1874, књ. 1, бр. 16
- Владимир Р. Ђорђевић, Прилози биографском речнику српских музичара, Београд, 1950.[мртва веза]
- Владимир Р. Ђорђевић, Оглед српске музичке библиографије, Београд, 1969.
- Димитрије Ц. Ђорђевић, публициста. У: Мића Димитријевић, Војислав Стојановић (ур.), Наши Јевреји, Зборник мишљења о јеврејском питању, Београд, 1940.
- Ердељановић, Јован (1992). Срби у Банату. Нови Сад.
- Коста Манојловић, Живот. У: Споменица Стевану Ст. Мокрањцу. Живот и дела Стевана Ст. Мокрањца. Београд 1923.
- Коста Манојловић, Корнелије Станковић. У: Просветни гласник, год. LVIII, бр. 6−7, стр. 95−107, Београд 1942.
- Ивана Перковић Радак, „Образовање је насушни хлеб”: црквено вишегласје, образовни процеси и српски национални идентитет између четврте деценије 19. века и 1914. године. У: Музикологија, бр.7, САНУ – Музиколошки институт, Београд, 2007
- Душан Ј. Поповић: О Цинцарима. Прилози питању постанка нашег грађанског друштва. 2. допуњено изд., Београд, 1937
- Српски биографски речник. Књига 3, Д-З. Нови Сад: Матица Српска, 2007. [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (7. мај 2012)
- Tina Frühauf, Jewish Vestiges on the Banks of the Danube: Synagogue Music in 'Pannonia'. У: Music Cultures in Sounds, Words and Images: Essays in Honor of Zdravko Blazekovic, edited by Antonio Baldassarre and Tatjana Markovic. Vienna: Hollitzer Verlag, 2018.
- Иван Хофман: Српско-јеврејско певачко друштво (Хор „Браћа Барух”), 125 година трајања. Београд 2004.
Спољашње везе уреди
- Енциклопедија Српског народног позоришта
- Бранислав Нушић: Дарданели.
- Српско-јеврејско певачко друштво Архивирано на сајту Wayback Machine (15. април 2019)
