Петар Краснов
Петар Николајевич Краснов (рус. Пётр Николаевич Краснов, 10. септембар 1869 – 7. јануар 1947) био је руски царски генерал и један од вођа контрареволуције. У Руском грађанском рату (1917–1920) био је атаман козачке Донске армије и један од вођа Беле гарде, док је у Другом светском рату (1941–1945) био вођа руских колаборационистичких јединица у служби Трећег рајха.[1]
Петар Краснов | |
|---|---|
 Петар Николајевич Краснов (1869–1945), генерал руске војске, снимљено пре 1919. | |
| Датум рођења | 10. септембар 1869. |
| Место рођења | Санкт Петербург |
| Датум смрти | 17. јануар 1947. (77 год.) |
| Место смрти | Москва |
Војна служба уреди
Руски грађански рат уреди
У Првом светском рату командовао је козачком бригадом и дивизијом. После Фебруарске револуције, Краснов је постао командант 3. коњичког корпуса. У време Октобарске револуције командовао је трупама упућеним са фронта против револуционарног Петрограда. Његове јединице су код Пулкова разбијене, а он заробљен.[1]
Пуштен је уз обећање да се више неће борити против револуције. Међутим, пребацио се на Дон, где је у мају 1918. изабран за атамана Донске војске. Уз помоћ Немаца образовао је контрареволуционарну козачку војску, с којом је без успеха покушао да изведе поход на Царицин (Волгоград). Због неслагања са генералом Дењикином фебруара 1919. поднео је оставку и емигрирао у Немачку.[1]
Други светски рат уреди
У Другом светском рату сарађивао је са нацистичком Немачком на образовању белогардејских козачких јединица. Одлуком Врховног суда СССР осуђен је на смрт.[1]
Писац уреди
Поред осталог Краснов је написао мемоарско дело На унутрашњем фронту (рус. На внутреннем фронте), објављено у Лењинграду 1927.[1]