Петар М. Јовановић
Петар М. Јовановић (Ливеровићи, код Никшића, 12. јул 1917 — Босански Петровац, јануар 1943[1]), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
| петар м. јовановић | |
|---|---|
 Петар М. Јовановић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 12. јул 1917. |
| Место рођења | Ливеровићи, код Никшића, Краљевина Црна Гора |
| Датум смрти | јануар 1943. (25 год.) |
| Место смрти | Босански Петровац, НД Хрватска |
| Професија | војно лице |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1941. |
| Учешће у ратовима | Априлски рат Народноослободилачка борба |
| Служба | Југословенска војска НОВ и ПО Југославије |
| Херој | |
| Народни херој од | 20. децембра 1951. |
Биографија уреди
Рођен је 1917. године у селу Ливеровићи, код Никшића. Матуру је завршио у Никшићу, а након тога Војну академију југословенске краљевске војске у Београду.
За време Априлског рата, са својом јединицом се борио против немачких снага, уз повлачење од Суботице до Босне где га је затекла капитулација. Након тога се вратио у свој родни крај, где се укључио у припреме за оружани устанак.
Учесник Народноослободилачке борбе је од 1941. године. Током Тринаестојулског устанка учествовао је у нападу на жандармеријску станицу у Миољу. Учествовао је у бици за Пљевља 1. децембра 1941. године. Након битке је био постављен за команданта Жупског батаљона Никшићког одреда.
У марту 1942. био је постављен за команданта Трећег ударног батаљона Никшићког одреда. Током априла је био тешко рањен у борби против четника. Маја 1942. био је постављен за команданта Омладинског црногорског батаљона „Будо Томовић“. Пре преузимања ове дужности, поновно је био тешко рањен у ногу од артиљеријске гранате. Као тежак рањеник, на носилима је прешао пут преко Голије, Волујка, Маглића и Сутјеске.
По избијању на слободну територију пребачен је на лечење у Централну болницу НОВЈ у Босанском Петровцу. Био је изабран за омладинског делегата на Првом конгресу УСАОЈ-а.
Када се опоравио од рана, био је упућен је за наставника Официрске школе Врховног штаба НОВ и ПОЈ у Бихаћу.
Оболео је од тифуса и у бунилу и подсвесном страху да ће пасти у руке непријатеља, починио је самоубиство током Четврте непријатељске офанзиве, јануара 1943. године у Централној болници у Босанском Петровцу.[1]
Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије, 20. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.
Референце уреди
- ^ а б „Хронологија народноослободилачког рата 1941 - 1945: Јануар 1943”. Знаци.нет. Приступљено 12. 11. 2018.[мртва веза]
Литература уреди
- Народни хероји Југославије. Љубљана - Београд - Титоград: Партизанска књига - Народна књига - Побједа. 1982.
- Српски биографски речник (књига четврта). „Матица српска“ Нови Сад, 2009. година.
 | Овај чланак везан за народне хероје Југославије је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити. |