Пнеуматологија

Пнеуматологија (грч. Πνευματολογία) је теолошка дисциплина која се бави проучавањем Светог духа.^[1] Појам је настао од грчких речи πνεῦμα (дух) и λόγος (наука). Једна је од три основне дисциплине у оквиру хришћанске тријадологије, која се бави проучавањем Свете Тројице, односно Оца (патерологија), Сина (христологија) и Светог духа (пнеуматологија).

Историја уреди

Пнеуматологија се заснива на сведочењима Новог завета о Светом духу. Прва пнеуматолошка тумачења појавила су се већ у доба раног хришћанства. Током времена, међу хришћанским теолозима су се појавила различита мишљења о појединим питањима која се односе на Светог духа, што је довело до настанка пнеуматолошких расправа и спорова. Историју хришћанске пнеуматологије обележила су два велика спора: духоборство (пнеуматомахија) и филиоквизам.

Током првог спора, који је вођен у 4. веку, духоборци су покушали да оспоре божанску суштину Светог духа, али њихово учење је 381. године поражено и осуђено као јерес на Другом васељенском сабору, који је одржан у Цариграду.^[2]

Други спор је настао након појаве учења о двоструком исхођењу Светог духа, од Оца и Сина, што је било у супротности са сведочењем Новог завета (Јн. 15:26) о исхођењу Светог духа од Оца. Поборници учења о двоструком исхођењу су извршили уметање израза Филиокве (лат. Filioque) у Никејско-цариградски симбол вере, по чему је њихово учење названо филиоквистичко или двоисходно. Учење о двоструком исхођењу Светог духа је осуђено као јерес на Цариградском сабору који је одржан 867. године.^[3]^[4]

Упоредо са поделама међу хришћанским заједницама настале су и различите пнеуматолошке школе (православна, католичка, лутеранска, калвинистичка, англиканска и друге).

Види још уреди

Референце уреди

^ Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве (3): Учење о Светом Духу у Цркви
^ Јевтић 1981, стр. 81-96.
^ Острогорски 1969, стр. 228-229.
^ Поповић 2007, стр. 331-336.

Литература уреди

Јакшић, Душан Н. (1931). Лично својство Светог Духа по учењу Православне цркве, с обзиром на римски догмат Filioque. Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија.
Јевтић, Атанасије (1973). „Увод у теологију кападокидијских отаца о Светоме Духу” (PDF). Теолошки погледи. 6 (1): 22—36.
Јевтић, Атанасије (1981). „Други Васељенски сабор” (PDF). Теолошки погледи. 14 (1-3): 81—96.
Лурје, Вадим (2010). Историја византијске филозофије: Формативни период. Сремски Карловци-Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. ^{[мртва веза]}
Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press.
Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић.
Матић, Златко, ур. (2012). Filioque: Историјски и теолошки аспекти једног проблема. Пожаревац: Епархија браничевска.
Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.
Поповић, Радомир В. (2012). Васељенски сабори: Први, Други, Трећи и Четврти: Одабрана документа. Књ. 1. Београд: Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију.

Спољашње везе уреди

[1] Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве (3): Учење о Светом Духу у Цркви

[FOOTNOTEЈевтић198181-96-2] Јевтић 1981, стр. 81-96.

[FOOTNOTEОстрогорски1969228-229-3] Острогорски 1969, стр. 228-229.

[FOOTNOTEПоповић2007331-336-4] Поповић 2007, стр. 331-336.

[1]

[2]

[3]

[4]