Масакр у Бјеловцу 1992.
Покољ у Бјеловцу се десио пред зору 14. децембра 1992. године у селу Бјеловац, општина Братунац, у горњем Подрињу. У покољу на подручју Бјеловца, бошњачке снаге из Сребренице су под командом команданта 28. дивизије муслиманске Армије РБиХ Насера Орића[1] убиле 68 Срба.[2] На подручју Бјеловца заједно са околним селима Сикирић и Лозничка Ријека, муслиманске снаге су убиле 109 Срба, и том приликом спалиле 350 српских кућа и других објеката.[3] Сва покретна имовина, стока, храна и љетина је покрадена. Село је неколико наредних мјесеци остало под контролом Армије РБиХ из Сребренице, и потпуно пусто од локалног становништва. Напад на сусједна села Сикирић и Лозничка Ријека се десио у исто вријеме, у организованој акцији муслиманских снага из Сребренице.[4]
| Покољ у Бјеловцу | |
|---|---|
| Место | Бјеловац, општина Братунац, Република Српска |
| Датум | 14. децембар 1992. године |
| Мета | Срби |
| Убијено | 68 |
| Починиоци | Муслиманске снаге из Сребренице, Армија РБиХ |
| Браниоци | Локално српско цивилно и ненаоружано становништво |
Хронологија дешавања уреди
Муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића[5] су пред зору 14. децембра 1992. извршиле организовани напад на српска села Бјеловац, Сикирић и Лозничка Ријека, која се налазе на обали ријеке Дрине.
Према свједочењима преживјелих свједока, пред зору у Бјеловац је упао велики број муслиманских снага из Сребренице, који су убијали затечене Србе на кућним праговима. Многи становници села су се пробудили када су чули пуцњаву и видјели да куће у селу горе. Муслиманске снаге из Сребренице су овом приликом убиле Србе, међу којима су били и мушкарци и жене. Трећина становника села је убијена за мање од два сата.[тражи се извор]
Најмлађа жртва покоља је био Слободан Петровић који је имао 15 година, а најстарије Достана Матић (80) и Злата Јовановић (81). Достана Матић и Злата Јовановић су убијене на кућном прагу.[тражи се извор]
Када је због пуцњаве из ватреног оружја и пламена запаљених кућа напад на село постао очигледан, способно становништво је почело да се брани, те је дошло до окршаја током одбране кућа појединих становника села.
Мањи дио становника је покушао да се пробије према ријеци Дрини, и да се у чамцима пребаци у Србију. Збјег су дочекале муслиманске засједе и многи Срби су убијени у покушају пребацивања преко ријеке Дрине у чамцима. Муслиманске снаге су преживјело српско становништво заробили и одвели у логор у Сребреницу. Најмлађи који су одведени у логор у Сребреницу су били Немања Филиповић, који је имао седам мјесеци, и његова сестра Оливера Филиповић, која је имала три године. Сви заробљени су злостављани у логору, а након два мјесеца су размијењени за заробљене припаднике Армије РБиХ. Село је неколико наредних месеци остало под контролом муслиманске Армије РБиХ и било потпуно пусто од локалног становништва све док Војска Републике Српске у контраофанзиви није ослободила ова мјеста. Муслиманске снаге РБиХ су током 1992-1995. на подручју Сребренице и Братунца етнички очистили и уништили око 100 српских села.
Симбол страдања покоља у Бјеловцу је Бранислав Брано Вучетић, коме су тог дана убијени отац и старији брат, а мајка три мјесеца раније. Он сам је провео у муслиманском логору за Србе скоро 2 мјесеца.[тражи се извор]
Починиоци злочина уреди
Преживјели свједоци Славка Матић и Славољуб Ранкић су током покоља као командујуће препознали Насера Орића, Зулфу Турсуновића, Ибрахима Манђића, и друге.[5]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Институт за истраживање српских страдања у XX веку (3. 4. 2007). „Бјеловац”. Институт за истраживање српских страдања у XX веку. Приступљено 15. 12. 2010.
- ^ СРНА (14. 12. 2010). „Служен парастос за 109 убијених Срба из Бјеловца”. Радио телевизија Републике Српске. Приступљено 15. 12. 2010.
- ^ Радио телевизија Војводине (14. 12. 2008). „Свеће за сећање на масакр над Србима”. Радио телевизија Војводине. Архивирано из оригинала 10. 9. 2020. г. Приступљено 15. 12. 2010.
- ^ СРНА (14. 12. 2010). „Служен парастос за 109 убијених Срба из Бјеловца”. Радио телевизија Републике Српске. Приступљено 15. 12. 2010.
- ^ а б Институт за истраживање српских страдања у XX веку (3. 4. 2007). „Бјеловац”. Институт за истраживање српских страдања у XX веку. Приступљено 15. 12. 2010.
Литература уреди
- СРЈ: „Меморандум о ратним злочинима и злочинима геноцида у источној Босни (оп. Братунац, Скелани и Сребреница) против српског народа од априла 1992. до априла 1993.“, поднет СБ ОУН 2. јуна 1993.;
- Миливоје Иванишевић: „Хроника Нашег гробља“, Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, Београд, 1994.
- Противтужба СРЈ поднета Међународном суду правде у Хагу за злочине геноцида учињене према Србима у бившој југословенској републици БиХ
- „Српске жртве општине Братунац — претходни резултати“ Центар за истраживање злочина над српским народом, 1998. Београд
- Мирослав Тохољ: „Црна књига“, Светигора, Цетиње, 2000, свеска 2, стр. 225
- Институт за истраживање српских страдања у XX веку: Бјеловац 3. април 2007. (језик: српски)
- Радио телевизија Републике Српске: Служен парастос за 109 убијених Срба из Бјеловца (језик: српски)
- Политика: ОБЕЛЕЖЕНА 16. ГОДИШЊИЦА МАСАКРА НАД 109 СРПСКИХ ЦИВИЛА 14.12.2008. (језик: српски)
- АкадеМедија Србија: ДАНАС ПАРАСТОС ЗА 109 УБИЈЕНИХ СРБА ИЗ БЈЕЛОВЦА 14.12.2010. Архивирано на сајту Wayback Machine (6. март 2016) (језик: српски)
- Радио-телевизија Војводине: Свеће за сећање на масакр над Србима 14. децембар 2008. Архивирано на сајту Wayback Machine (10. септембар 2020) (језик: српски)