Понцијанијево отварање

Овај чланак користи алгебарску шаховску нотацију како би се описали шаховски потези.


Понцијанијево отварање је шаховско отварање које почиње потезима:

Понцијанијево отварање
abcdefgh
8
a8 black rook
c8 black bishop
d8 black queen
e8 black king
f8 black bishop
g8 black knight
h8 black rook
a7 black pawn
b7 black pawn
c7 black pawn
d7 black pawn
f7 black pawn
g7 black pawn
h7 black pawn
c6 black knight
e5 black pawn
e4 white pawn
c3 white pawn
f3 white knight
a2 white pawn
b2 white pawn
d2 white pawn
f2 white pawn
g2 white pawn
h2 white pawn
a1 white rook
b1 white knight
c1 white bishop
d1 white queen
e1 white king
f1 white bishop
h1 white rook
8
77
66
55
44
33
22
11
abcdefgh
Потези1. е4 е5 2. Сф3 Сц6 3. ц3
ЕХОC44
Порекло1769.
Названо поДоменико Лоренцо Понцијани
ГлавноОтворене игре

1. е4 е5 2. Сф3 Сц6 3. ц3

Карактеристике уреди

Бијели припрема пјешачки наступ, па претходно подупире д-пјешака. Слаба страна му је што запоставља развој, па црни са 3. Сф6 или 3. д5 стиже са противигром у центру.

Историјат уреди

Отварање је названо по Доменику Лоренцу Понцијанију (итал. Domenico Lorenzo Ponziani), италијанском шахисти, свештенику и професору права, који је ово отварање проучавао још 1769. године.

Историја уреди

Понцијани је једно од најстаријх познатих отварања, о коме је у шаховској литератури разговарано најкасније до 1497. Помињано је у најранијим шаховским расправама: Repetición de Amores y Arte de Ajedrez con ci Iuegos de Partido од Луцене [1] и Гетинген манускрипти.[2] Данас отварање носи презиме по Доменику Лоренцу Понцијанију. Иако је Поницијани анализирао отварање у 1769, његов главни допринос је био увођење 3. ф5!?[3] Касније је отварању погодовао Ховард Стаунтон, који је у The Chess-Player's Handbook (1847) назвао " толико пуно интересовања и разноликости да је његово изостављање у многим водећим дјелима на игри заиста неприхватљиво... то заслужује, и ако не гријешимо, ипак ће заузети више мјесто у категорији легитимних отварања него што му је то досад додијељено."[3]

Варијанте уреди

abcdefgh
88
77
66
55
44
33
22
11
abcdefgh
Јенишова варијанта: 3. Сф6 4. д4 С:e4 5. д5
abcdefgh
88
77
66
55
44
33
22
11
abcdefgh
Леонхардт варијанта: 3. д5 4. Дa4 Сф6 5. С:e5
abcdefgh
88
77
66
55
44
33
22
11
abcdefgh
Штајнцова варијанта: 3. д5 4. Дa4 ф6 5. Лб5
abcdefgh
88
77
66
55
44
33
22
11
abcdefgh
Понцијанијев контрагамбит: 3. ф5 4. д4 ф:e4 5. С:e5

Послије 1. e4 e5 2. Сф3 Сц6 3. ц3 главни наставци су:

  • 3. Сф6, Јенишова варијанта сматра се најсигурнијим путем по црнога и вјероватно одвраћа од евентуалних Понцијанијевих посвојитеља јер се постављају положаји у распону од врло хаотичне до досадне пасивности.[4] Бијели наставља са 4. д4, досљедан са 3. ц3.[4]
    • 4. Сxe4 се често наставља са 5. д5 Сe7 (5. Лб8 је такође игриво; црни може да инвестира са скакачем 5. Лц5 6. д:ц6 Л:Ф2+ 7. Ke2 Лб6 8. Дд5 Сф2 9. Тг1 0-0 10. ц:б7 Л:б7 11. Д:б7 Дф6 12. Сa3 e4 13. Сц4 Тaб8 14. Дд5 e:ф3+ 15. г:ф3 Тфe8+ 16. Kд2 Сe4+ 17. ф:e4 Лxг1= [5]) 6. С:e5 Сг6, (не 6. д6 ?? када 7. Лб5+ ! побјеђује материјално[6] а сада или 7. Дд4 Дф6 8. Д:е4 Д:е5, релативно нов покушај 7. Дф3{{#tag:ref|7. Qf3. In M Schäfer vs. S. Van Gisbergen Минстер 1993. игра се наставља 7. Дe7 8. С:г6 х:г6 9. Лe3 Тх5!? (креативан потез који повећава притисак на д5 пјешака) 10. Лд3 Сф6 11. ц4 Дe5 12. Дe2 Лб4+ 13. Сд2 д6 14. 0-0-0 Л:д2+ 15. Д:д2 Kф8 16. Тдe1 (притисак бијелога на е-колону чини његову предност очигледном.) Сг4 17. ф4 Дф6 18. Лг1 г5 19. Тф1 г:ф4 20. Т:ф4 Дх6 21. Лe2 Сe5 22. Л:х5 Д:ф4 (слатка комбинација је смањења, али нажалост за црног, још увијек му остаје тешко играње) 23. Д:ф4 Сд3+ 24. Kд2 С:ф4 25. Лф3 Лф5 26. Лд4 ф6 27. Тф1 Лг6 28. х4 б6 29. г3 Сд3 30. х5 Лх7 31. х6! Сe5 32. Лe2 Тe8 33. a4 ц5 34. д:ц6 С:ц6 35. Л:ф6+ Kг8 38. Лц3 (боље је 35. ц5!) и бијели побјеђује у 52 потеза.[7] или 7. С:г6 х:х6 8. Дe2 Дe7 9. Лф4 д6 10. Сa3 Тх5 11. 0-0-0 Тх5 води до једнакости према MCO-15.[8]
    • 4. e:д4, бијели може играти овај потез водећи у позицију која може прерасти у Герингов гамбит,[4] сусрет са 5. e5 било са 5. Сд5 или 5. Сe4, водећи више до ивичасте игре са 4. С:e4.
  • 3. д5, је агресиван одговор, нападујући у центар. Обично би у отварању краљевог пјешака са д5 црни би изгубио темпо послије e:д5 Д:д5 када бијели игра Сц3 напада црну даму.[9] Међутим, овдје је бијели ускраћен за потез Сц3, јер је поље ц3 заузето од стране пјешака.[9]
    • 4. Лб5 сматра се инфериорним у односу на 4. Да4 [10] али игра постаје оштрија са шансама на обе стране, иако црни се може појавити са предношћу послије 4. д:e4! 5. С:e5 Дг5! 6. Дa4 Д:г2 7. Тф1 Лх3.[11]
    • 4. Дa4, бијели индиректно пријети e5 пјешаку везујући скакача.[1] Црни може изабрати или да одбрани е5 пјешака са 4. ф6, или 4. Дд6, или ће бити припремљен за жртву пјешака или са 4. Лд7, или 4. Сф6.
      • 4. Лд7, Каро вријанта, убједљива варијанта према Евеу[9] послије 5. e:д5 Сд4 6. Дд1 С:ф3 7. Д:ф3 црни је гамбитовао пјешака са нејасном позициом.[10]
      • 4. Дд6, штити e5 без слабљења пјешачке структуре.[11] Батсфорд шаховска отварања 2 даје узвичник[12] али не помиње одговор на 5. д4, главни потез у каснијем Нуновим шаховским отварањима.[10]
      • 4. Сф6, Леонхардт варијанта. бијели сада може да добија на материјалу са 5. С:e5, са теоријским давањем 5. Лд6 6. С:ц6 б:ц6 7. д3 0-0 8. Лe2 Тe8 са позицијом у којој црни има компензацију за пјешака.[10]
      • 4. ф6, the Штајнцова варијанта, заштита централног e5 пјешака сматра се чврстим и најбољим, али неприродном јер одузима црном скакачу ф6.[9] Линија може се наставити са 5. Лб5 Сгe7 6. e:д5 Д:д5 или са 7. д4 Лд7 или 7. 0-0 Лд7 и са једнаком позицијом.[10]
  • 3. ф5, Понцијанијев контрагамбит, агресиван одговор црнога оригинално сугестирано у 18. вијеку од стране италијанског писца, Поницијанија.[4] 1951. Борис Спаски одабира овај контрагамбит против Јакова Естрина.[13] Контрагамбит се сматра бољим за бијелога након 4. д4 ф:е4 5. С:е5 Дф6 6. Сг4 Дг6 7. Лф4[12] или 5. Сф6 6. Лг5.[10]
  • 3. Сгe7, необичну Кмох варијанту заговарао је Ханс Комх. Према Реубен Финеу, цитирајући анализу Кмоха, црни изједначава након 4. д4 е:д4 5. Лц4 д5 6. е:д5 С:д5 7. 0-0 Ле7 8. С:д4 С:д4 9. ц:д4 Ле6.[14]
  • 3. д6, појачава е5 пјешака и нада се да ће показати да је ц3 непотребан; какогод, сматра се пасивним и не представља бијеломе никакве проблеме. Након 4. Лц4, најчешћи одговори црнога су 4. г6, 4. Ле6 и 4. Лг4.[15]

Извори уреди

  1. ^ а б Lane, Gary. „Beauty and the Beast” (PDF). ChessGames.com. Приступљено 8. 8. 2008. 
  2. ^ Brace, Edward R. (1977). An Illustrated Dictionary of Chess. Hamlyn Publishing Group. стр. 225. ISBN 978-1-55521-394-7. 
  3. ^ а б Howard Staunton, The Chess-Player's Handbook, Henry G. Bohn, 1847, p. 182.
  4. ^ а б в г Tim Harding (септембар 2010). „Ponziani Opening: Other Critical Lines” (PDF). The Kibitzer. ChessCafe.com. Приступљено 4. 10. 2012. 
  5. ^ Jeroen Bosch, A Dangerous Piece Sacrifice, New In Chess Yearbook 112. 2014. ISBN 978-90-5691-510-0. стр. 121.
  6. ^ Taylor 2010, стр. 12.
  7. ^ Taylor 2010, стр. 15.
  8. ^ MCO-15, p. 136.
  9. ^ а б в г Euwe, Max; Meiden, Walter (1963). Chess Master vs. Chess Amateur (1994 изд.). Courier Dover Publications. стр. 41—43. ISBN 978-0486279473. 
  10. ^ а б в г д ђ Nunn, John; Graham Burgess; John Emms; Joe Gallagher (1999). Nunn's Chess Openings. London: Everyman Publishers. стр. 306. ISBN 978-1857442212. 
  11. ^ а б Tim Harding (август 2010). „Can the Ponzi Fly Again?” (PDF). The Kibitzer. ChessCafe.com. Приступљено 4. 10. 2012. 
  12. ^ а б Kasparov, Garry; Raymond Keene (1989). Batsford Chess Openings 2. London: B.T. Batsford Ltd. стр. 367. ISBN 978-0713460995. 
  13. ^ „Yakov Estrin vs. Boris Spassky, Riga 1951 · Ponziani Opening: Ponziani Countergambit (C44)”. Chessgames.com. Приступљено 5. 10. 2012. 
  14. ^ Реубен Фине, Practical Chess Openings, David McKay, 1948, p. 141.
  15. ^ Taylor 2010, стр. 250.

Литература уреди

Види још уреди

Спољашње везе уреди