Википедија

Психосоматска болест

Психосоматска болест је телесна болест изазвана психичким узроцима, чији се симптоми испољавају на органима и мењају њихову функцију, стварајући прво реверзибилне а затим и иреверзибилне промене. Када је стресно стање продужено, кад су ендокрини и нервни систем сувише дуго изложени хиперфункцији, природно је очекивати да ће се створити услови за настанак поремећаја у организму. Шта је сувише дуго и сувише јако одлучује, у највећој мери, урођена природа организма, као и стање у коме га је стрес (психички узрок) затекао. Сматра се да је дуготрајан стрес одговоран за настанак психосоматске болести, док краткотрајан стрес, па и ако је снажан, не изазива психосоматску болест.[1]

Психосоматска болест
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностПсихосоматска болест, психијатрија, клиничка психологија, abnormal psychology
МКБ-10F40 - F48
МКБ-9-CM300-316

Велика је заблуда потцењивати психосоматске поремећаје сматрајући их имагинарним, по принципу "све је то у нечијем уму". Заправо, физички симптоми изазвани психосоматским стањем су стварни поремећаји, и треба их брзо лечи, као и било коју другу болест[2]. Процењује се да је преко 90% посета лекару последица здравствених проблема на које је барем делимично утицао стрес, те тако и психосоматске болести имају много више заједничког са њим него што то људи схватају! [3]

Историјат уреди

Историјски гледано, мишљење да снажне емоције (бес, страх, жалост) могу изазвати телесна обољења, владало је још код Хипократа, Сократа и других античких лекара и великих мислилаца.[4]

У средњовековном исламу у делима Персијских психолога - лекара Ахмеда Ибн Сахл ал Балкија (Ahmed ibn Sahl al-Balkhi) (934) и Хали Абаса (994) налазимо прва размишљања о настанку болести као последици интеракције ума и тела. Оба лекара су схватила како физиолошке и психолошке функције у телу пацијента могу да имају утицај једна на другу. До ових сазнања они су дошли на основу утврђивања разлике између пацијената који су били физички и ментално здрав и оних који су били физички и ментално болесни.[5]

 
Сократ
Прва анегдота
„... Сократ (470—399. п. н. е.), дошавши из рата, рекао је да Трачани имају бољу медицину од Грка, јер знају да се не може излечити тело уколико се не лечи душа.“
Друга анегдота
„... Младог сиријског краљевића који је патио од бројних телесних сметњи и постепено је пропадао и телесно и психички, лечиле су две групе лекара;
Једна која је припадала школи са Коса, а друга школи у Книду.
Лекари са Коса су имали приступ који данас називамо холистичким и сматрали су да се болест не може лечити уколико се не приступи личности у целини, не узму елементи из животне историје болесника и његови тренутни емоционални проблеми.
Книђанска школа није марила за личност болесника, бавила се искључиво сметњама заузевши оно што бисмо данас назвали механицистички или прагматични приступ болести и болеснику.
Наравно, победили су лекари са Коса, испоставило се да је краљевић патио од нечега сто се данас назива маскирана депресија, чије је порекло било у неузвраћеној љубави“.

Из књиге: др Владимира Адамовића, пионира и доајена психосоматске медицине[6].

Немачки лекар Ј. Хајнрот (Heinroth) био је међу првима који је 1818. употребио нови термин: психосоматски поремећај у објашњењу психогеног удела у настанку инсомније. Он говори о сомато-психичким поремећајима који представљају психичке, пратеће, манифестације телесних обољења.

Од тада требало је да прође више од сто година да се сазнања о овој болести обогате новим истраживањима у медицини, мада су размишљања о психосоматским поремећајима била пристуна и континуирано негован у неким традиционалним медицинским системима (ајурведска медицина).[7]

Франц Александер на почетку 20. века, започео је истраживање динамичке повезаности између ума и тела,[8][9] а Зигмунд Фројд истраживања психосоматске болести, након преписке са Георгом Грудеком (Georg Groddeck) који је, у то време, истраживао могућности лечења физичких поремећаја применом психолошких процедура. Такав приступ подразумевао је размишљање о болести као о континуираној интеракцији психичких и соматских фактора.[10]

Micheale Balint и његове Balint-групе шездесетих година двадесетог века, указале су да је неопходно да лекар приступа целој личности болесника. Сматрали су да око 30% болесника консултује лекара због симптоматологије која у основи има емоционалну дисфункцију [11]

Фландрија Данбар је у првој половини 20. века покушала је да поједине психосоматске болести доведе у везу са психичким особинама личности. Она је развијала концепт постојања коронарне, улкусне или труматофилне личности. Њено учење, осим концепта коронарне личности, односно тзв. А-типа личности, као хипотезе данас је углавном оповргнута. Коронарна личност је окарактерисана претераном амбициозношћу, склоношћу такмичарском духу и нерешеним проблемима према ауторитету, што објашњава амбивалентним односом према родитељима у детињству [12][13].

Од 1970-их, након истраживања нем. Thure von Uexküll и његових колеге у Немачкој и другим земљама, биосемиотичка теорија се све више примењује као теоријска основа у психосоматској медицине.

Значајан допринос проучавању психосоматике дала је психоаналитички оријентисана мађарска психосоматска школа. Sandor Ferenzi, развио је концепт биолошких основа психоанализе, концепт биоанализе, разматрао да ли психосоматска болест има или нема симболичко значење. Такође, говорећи о феномену хистеричне материјализације покушао је да разграничи хистеричну неурозу од психосоматског поремећаја [14].

Данас, психосоматска болест је препозната у свим областима медицине, а на појединим психијатријским, или још чешће и на интернистичким клиникама у свету постоје и посебна одељења за лечење психосоматских болести.[7]

Схватајући велики значај психосоматских болести, због све веће бројности оболелих, у медицини се развија и посебана област, психосоматска медицина, која пре свега има за циљ да нас ослободи ...Картезијанске подела човека на душу и тело и ослободи нас дуалитета тврдње да је увек реч о симултаној реакцији на извесне спољашње или унутрашње надражаје, која се одвија како у психичкој, тако и у соматској области.

Два открића у медицини била су од великог значаја за боље разумевање и схватање како се то психички чиниоци уплићу у телесно реаговање и како се телесно реаговање враћа у своме дејству на психу, стварајући понекад затворени, „зачарани“ круг, лат. Circulus vitiosus, у коме је болесник својом болешћу заробљен. Једно откриће потекло је из области истраживања људске психе, психоаналитичко, док је друго потекло из области физиологије аутономног нервног система. Откриће психоанализе; да оштећење наших функција потиче од несвесних конфликата, (оних које је наше свесно Ја одбацило и потиснуло у несвесно), који су, набијени „енергијом“ и који представљају израз наших основних нагонских тежњи, било је одлучујући допринос у развоју психосоматске медицине.[7]

Иако се Фројд није примарно бавио психосоматским болестима, и у почетку свог истраживања ограничио на испитивање узрока промена тзв. „виших“ функција, (мишљења, говора, моторне и сексуалне функције), ...убрзо му је постало јасно да ове промене, могу настати као последице нерешених а потиснутих унутрашњих конфликата и да задиру много дубље у тело, све до вегетативног и ендокриног система...и да су вегетативне функције најближе несвесном делу личности, коју је Фројд назвао „Оно“. Па као што анималне или вољне моторне функције немају никакав утицај на вегетативне, које се одвијају без учешћа свести, тако ни наше свесно „Ја“ нема директну контролу над несвесним „Оно“ [15].

Психосоматски концепт уреди

И поред бројних истраживања...остало је још врло много нерасветљених проблема из области психосоматике које нисмо могли да додирнемо.
Једно је извесно: човек је биће отворено према животу и свим његовим манифестацијама. Он ову своју отвореност, која је у исто време залог његове слободе, плаћа болестима.
Мање је битно питање примарног утицаја душе на тело или тела на душу, битније је одгонетнути шта тело хоће да нам каже када је болесно.''

Проф. др сци. мед. Владета Јеротић

Одавно је познато мишљење да постоји значајна веза између телесних и психичких чинилаца. Појам психосоматска болест када данас употребљавамо ми желимо да нагласимо да се ради о болести у чијој патогенези емоционални поремећај игра значајну улогу.

Иако су бројна клиничка и експериментална истраживања јединства ума и тела релативно новијег датума у медицини, психосоматски концепт датира још из античких времена, и базира се на интуитивним и филозофским разматрањима античких мислилаца, али је затим дуго занемариван уз посебно фаворизовање медицинског модела болести.

А од када је термин "психосоматски" први пут употребио Ј. Хајнрот (1818), који је тело и душа сматрао једнинственом целином, и да је зато „лудило“ болест целокупног бића, интензивно је започео процес стварања и примене овог концепта.

У 1838. (енгл. Christian Friedrich Nasse) наводи: ... „препознавање, превенција и лечење у условима менталног поремећаја почива на основама истовременог проучавања психичке и соматске активности човека.“ Ови његови ставови касније су добили научну подршку, [16] и поступно постали основни принцип разматрања организма као целине, који је прихваћен као оперативни (писхосоматски) концепт.[17], познат и као психосоматска медицина.

Психосоматски процес је временски и секвенцијални ланац догађаја који се јављају појединачно (индивидуално), а крајњи резултат тог процеса може бити;

  • пролазни функционални, физиолошки и емоционални одговор (психосоматског поремећаја), који не доводи до промене основних органских структура појединца,
  • одређени психосоматски синдром који показује привремене или трајне органске промене (психосоматске болести или органске болести).

У случај психосоматских поремећаја, појам појединачни узрок за сваки поремећај више није одржив, јер у сваког пацијента значајну улогу има дејство многобројних фактора (мултифакторијалност) било да они делују самостално или комбиновано (сумарно). Зато психосоматски концепт има за циљ да идентификује и схвати све ове промене, њихове везе, и њихов специфични утицај у поремећају стања равнотеже (хомеостазе), у организму пацијента.[18]

Последњих неколико деценија говори се о психосоматском приступу, психосоматици и психосоматској медицини. Сви наведени термини требало би да указују на холистички приступ да је човек интегрисано, јединствено психофизичко биће, а његова болест јединствено психофизичко збивање. Савремена психосоматска медицина означава поновно прихватање схватања о интегративном јединству душе и тела које проистиче из савремених научноемпиријских сазнања. У свом холистичком приступу психосоматска медицина иде и даље, акцентуирајући значај социјалних фактора, посматрајући тако човека као биопсихосоцијално интегрисану јединку.

Сам термин психосоматска медицина обухвата два значења:

  • прво, специфичан научни приступ у медицини који је прихватио методологију из природних али и социјалних и хуманистичких наука
  • друго, посебну клиничку специјалност која такав специфини научни приступ примењује у дијагностици и терапији [19].

Међутим, сам термин „психосоматски“, или како се у последње време чешће говори „психофизиолошки“, иако указује на холистички принцип интегрисаности психе и соме, имплицитно подразумева дуалистички концепт по коме су дух и тело ипак одвојени ентитети и независни интегрисани у јединствену јединку, са повременим утицајем једног на друго. Монистичко сагледавање људског бића да су дух и тело два дела исте стварности, све болести су физичке или психичке. Психолошка или физичка објашњења болести била би алтернативни нНачини описивања једног истог догађаја у организму. Развој бихевиоралне медицина, медицинске психологије, односно психофизиологије, базиран на бројним научним доказима, указује на значај утицаја психолошких фактора на здравље, односно њихов утицај на развој и ток многих обољења.

Етиопатогенеза психосоматских поремећаја уреди

Главни чланак: Етиопатогенеза психосоматских поремећаја

Разматрањем етиопатогенезе психосоматских поремећаја, које су основни узрочници развоја психосоматских болести, баве се две велике групе теорија:

Биолошке теорије психосоматских поремећаја уреди

Биолошки приступ, специфичне психосоматске поремећаје тумачи као поремећене активности појединих органских супстрата у реакцији на стрес. У биолошком приступу доминантне су следеће две теорије;

Теорија соматске слабости

Она указује на то да, услед дејства генетичких фактора, начина живота, претходних или хроничних болести, долази до оштећења функције одређеног органског система, који тако постаје подложан на дејство стресогеног фактора.

Теорија специфичне реакције

Ова теорија појаву психосоматских поремећаја тумачи могућим генетички кодираним разликама у начину реаговања организма на стрес.

Наиме, у овим теоријама се истиче да сваки човек има сопствене, идиосинкратске обрасце аутономних реакција на стрес. Органски систем који је укључен у те реакционе обрасце представља подлогу за развој психосоматске болести [20].

Психолошке теорије психосоматских поремећаја уреди

Ова, велика група, обухвата бројне психолошке теорије које разматрају несвесна емоционална стања, карактеристике личности, когнитивни стил и начине превазилажења стреса као значајног, преципитирајуће факторе у настанку психосоматских поремећаја.

Патофизиологија психосоматских болести уреди

Психосоматска болест је телесне болести у чијем је настанку важну улогу одиграо психогени фактор. Знамо да телесни симптоми и невезано за психосоматска обољења могу бити директна реакција на емоције, на пример дрхтање због страха или љутње, црвењење због стида. У психосиматским болестима телесни симптоми могу бити и индиректан резултат емоција; емоције траже излаз заобилазним и компликованим путем до органа. Психички се догађаји уплићу у телесна збивања и могу проузроковати болесна телесна стања. Зато дуготрајна пренадраженост нервног система коначно доведи до оштећења ткива и појаве симптома и знакова болести. Узрок пренадражености одређеног дела аутономног нервног система последица је одређених осећаја, које усвајамо од првих дана живота, а који се могу побудити било када у животу, у одређеној стресној ситуацији.


Психички доживљаји који се формирају у кори великог мозга преносе импулсе у хипоталамус. Зато у стресној ситуацији долази до активације лимбичног система који са хипоталамусом контролише, интегрише и регулише емоција и нагонски живот. Исте структуре (лимбични систем и хипоталамус) каналишу своје утицаје кроз аутономни и ендокрини систем. Свака емоција својом експресијом и ексцитацијом, користи механизме аутономног нервног система и ендокриног система.[21]

У хипофизи као централној жлезди ендокриног система настаје повећана секреција АЦТХ, који преко крвног система изазива повећану секрецију кортизола у надбубрежној жлезди. Кортизол, поред других активности има и лимфоцитолизно дејство. Психички доживљај на тај начин негативно утиче на ћелије имунског система и ремети имунолошки надзор и имунолошку хомеостазу.[21]

Психички доживљај → Слабљење одбрамбених-имунских механизама → Органски и функционални поремећаји (болест)

На ову спрегу, и постојање имуномодулације под дејством психосоцијалних стресора, указују бројни подаци у домену инфективних болести и у процесу зарастања рана. Истраживањима је такође утврђено да се у току стреса појачано луче ендогени опијати као што је бета-ендорфин,[22] као и да таква дуготрајна физиолошка стимулација ослобађања ендогених опијата утиче на слабљење имунског система.[23] Такође, најновија медицинска сазнања указују да започињање и ток многих поремећаја, од кардиоваскуларних болести до слабости и функционалног исцрпљивања организма може бити узроковано проинфламаторним цитокинима а познато је да је њихова продукција под директним утицајима негативних емоција и стресних искустава.

Поред тога доказано је да се аутономни нервни систем лако условљава, и тиме се рђаве, нездраве реакције доста лако учврсте као обрасци понашања. Настаје „лудило органа“, како је то назвао бечки психијатар Менг, у несцентној фази психосоматике.

На сву срећу не развија свака особа са емоционалним потешкоћама психосоматску болест. То зависи од безброј других фактора, као што су; наслеђене особине, стресогени моменти у животу, подршка околине, културолошка обележја интензитет и дужина трајања стреса, модел понашања, начин живота, претходне болести итд. Сматра се да је дуготрајан стрес одговоран за настанак психосоматске болести, док краткотрајан стрес, па и ако је снажан, не изазива психосоматску болест.

Класични психоаналитичари сматрају да сваки оболели орган има одређену симболику, тј другојачију поруку. За особе са психосоматским болестима каже се да имају тешкоће у изражавању својих емоција, да ретко маштају и да имају нарочит начин како успостављају односе са другим људима.

Стари Римљани користили су пословицу: лат. mens sana in corpore sano — „у здравом телу здрав дух“. Међутим психосоматска медицина сматра да је тачнија обрнута верзија ове пословице: „у здравом духу здраво је и тело“.

Дакле, познато је да стрес својим дејством преко неуроендокриног и имунског система, може да доведе до озбиљног нарушавања телесног здравља, али поуздани и егзактни механизми нису разјашњени у потпуности. Из тих разлога, лакше је идентификовати стрес као агравациони фактор већ насталих поремећаја него стрес као етиолошки фактор поремећаја. Такође, уочено је да физиолошке реакције на стрес могу бити ​​до извесне мере више специфичне, односно да зависе од врсте стресора, значења које му особа придаје, као и индивидуалних разлика међу људима.

Предиспозиција уреди

Психосоматским болестима су склоне добро прилагођене особе са великом способношћу савладавања које у тренуцима адаптационог исцрпљивања и попуштања психолошке одбране испољавају телесне реакције. Ове особе су склоне да „пррећуте“ и занемаре свој немир, љутњу, бес, тугу, агресију, или нека друга оптерећујућа осећања. Тешко прихватају промене и проблеме у односима с другима, не подносе конфликтне ситуације или немају капацитет да их разреше, нису склоне креативним и компромисним решењима. Имају изражену потребу за редом, радом и тачношћу. Прагматичне су у решавању сопствених и туђих емоционалних тешкоћа, а своја незадовољства не изражавају, већ су њихова понашања увек у друштвено дозвољеним границама. Преосетљиве су и на физичку трауму или бол.

Психолошки профил особе која је склона психосоматским обољењима обележава недостатак контакта са својим осећањима и немогућност њиховог препознавања. Те особе своје тело доживљавају као да је туђе и дафункционише независно од њихове психе. Склоне су да осећања замењују сталним акцијама и да разна дешавања у себи и око себе схватају крајње практично и отуђено. Савет „ради нешто да не мислиш“ може бити од користи, понекад је и спасоносан, али само и искључиво привремен. Стално затрпавање активностима није добро, јер је то облик бекства од суочавања са собом и оним што нас заиста оптерећује.[24]

Један од значајних предиспонирајућих фактора за развој психосоматске болести и њихов убрзан ток је процес старења. Ово се посебно односи на поремећаје изазване депресијом, која настаје као последица многобројни стресогених догађаја у животу, чија се учесталост непрестано повећава са годинама (старењем). Од посебног значаја су тренуци у животу као што је смрт родитеља или других блиских рођака (деце, мужа или жене), одлазак у пензију, и многи здравствени проблеми који неминовно проистичу из процеса старења.

Став болесника на сазнање да болује од психосоматске болести уреди

Модели понашања болесника у стању соматског обољења могу бити различити, јер соматска болест узрокује различита понашања болесника зависно од усвојених културних образаца понашања и нарочито од прихваћеног породичног модела понашања у болести. На пример познато је да се у неким породицама негује „култ здравља“, тако да и најмањи поремећај здравља изазива неадекватни, често и изражен страх до паничних реакција.

Друштвени став да болеснику припада боловање, код појединих болесник, поведеним искуством ренте од болести, агравира (симулира) знаке болести. Супротно, њима други болесници су склон дисимулацији (прикривању знакова болести), што лекар током прегледа мора имати у виду.

Пацијенти у ситуацији разболевања, од теже соматске болести, најчешће мењају своју ментални скалд, и различито се понашају. Та понашања могу бити: активно сарађујући однос, фајтерски однос, избегавајући однос и капитулирајући однос.

1. Активно сарађујући однос

У овом односу, став болесника према сопственој соматској болести је такав да он разумно прихвата објективно стање и максималну сарађује са лекаром. Лекар пу свом раду треба да увек инсистира на оваквом односу болесника указивањем максималне пажње, јер су такви захвални за лечење због склоности да се стриктно придржавају свих упутстава и активно сарађују са терапеутом.

2. фајтерски однос

Према соматској болести у фајтерском односу болесник има енергичан став према својој болести. Овакав однос је повољан и пожељан за крајњи исход лечења.

3. Избегавајући однос

Болесник са избегавајућим односом, по сазнању да је оболео од соматске болести (која није прогностички повољна), не прихвата сазнање, односно негира болест. Болесник у својој менталној обради одбацује чињенице да постоје знаци болести и самим тим омета излечење, јер се не придржава упутстава лекара, не користи лекове у оквиру прописане терапије, или одлаже и избегава подвргавање дијагностичким процедурама.

4. Капиталирајући однос

Болесник са капитулирајућим односом према својој болести, рецимо унутрашњих органа, увућен је у његову предају и неспремност на сарадњу са лекаром. Овакви болесници имају дефетистички став, одбијају употребу лекова и то често коментаришу речима; „не вреди узимати лекове, или подвргавати се хируршким интервенцијама, јер тако мора да буде, јер је то виша сила“.

Терапија уреди

У лечењу болесника са психосоматским болестима поред основног лечења од стране лекара клиничара-соматичара, помоћ психијатра је драгоцена, јер ће он пацијенту помоћи да повеже психичко стање и телесне сметње или болест, и тиме му у великој мери помогне у његовом психолошком и телесниом опораваку. Лечење се састоји у примени медикамената и различитих психотерапијских техника.

Велики технички напредак науке и примена савремене дијагностичке опреме створиле су од лекара парцијалног посматрача болести и његово „отуђење“ или одвајање од човека (пацијента), па се често у медицинској пракси чује „да лекари не лече болесника већ болест“. Колико је ово погрешан приступ, када се ради о психосоматској болести, најбоље показују радови Waltera Cannona и Hansa Selyea који су у првој половини 20. века, испитујући стресне реакције, доказали да претећи чиниоци по организам, попут хладноће, прекомерне топлоте, претње казном, изазивају патофизиолошке реакције које се манифестују неуро-ендокрино-имунским поремећајима који могу бити тако озбиљни да могу резултовати и смртним исходом.[25][26][27]

Зато психосоматичари у терапији инсистирају на холистичком приступу пацијенту тј сагледавању човека као јединства душе и тела, уз оптималну примену савремене дијагностичке опреме која треба да помогне у разликовању соматског од психичког, при чему то сагледавање несме бити узрок „отуђење“ или одвајање терапеута од човека (пацијента).

Терапијске стратегије уреди

У теоријском и практичном смислу разликује се два основна облика лечење психосоматске болести;

  • Лечење, у акутној фази када се лечи болест
  • Лечење у хроничној фази када се лечи болесник.

Лечење соматских поремећаја и психотерапија у акутној фази болести

У овој фази болести, најважнији је адекватан соматски третман оболеле особе, који сам по себи фаворизује регресију због беспомоћности и зависности. Зато је у акутној фази, лечење медикаментима и другим класичним медицинским методама препуштено лекарима соматске медицине. Зато у акутној фази; астматичне кризе, крварећег улкуса, јаких трбушних болова код улцерозног колита, хипертензивне кризе итд, примарно медикаментозно лечење спроводи клиничар-соматичар.

У овој фази потребно је да се код болесник што пре успоставе нормалне физиолошке функције, санирају соматска оштећења и подржи систем одбрана личности који подразумева толерисање, чак и подржавање негирања страха јер се тиме болесник чува од безнађа.[28]

У овој фази је потребно да прође одређено време да болесник реално сагледа опасности сопствене болести како би се носио са њеним даљим током.
... Болест је ситуација губитка, где се губи здравље, односно идеална слика о себи. Жалост као интрапсихичко процес има свој ток који се може ублажити присуством других са којима се деле осећања, али не може се убрзати или прекинути, јер постоји реална опасност од депресивног реаговања и још већих соматских оштећења.

Психотерапија и наставак лечења соматских поремећаја у хроничној фази болести

У овој фази психотерапијско лечење је важније од медикаментозног и доминира терапијом. Лекови са својом фармаколошком и психолошком акцијом не могу да промене сет моралних норми и образаца, али могу да олакшају иницијацију психотерапије и зато се и у овој фази дају лекови (углавном благи антидепресиви).[29] Психотерапију би, по правилу, требало да спроводи добро едуковани психотерапеут, [30] који код оваквог комбинованог третмана треба да одреди суптилније индивидуално дозирање лекова и стално процењује да ли треба модификовати технике психотерапије.[31]

Површинске методе психотерапије подразумевају пружање подршке и охрабрења, саветовање, сугестију. Психодинамска психотерапија се примењује тек онда када се процени подобност пацијента за тај облик психотерапије. При томе би терапеут требало да уочава различите компоненте савеза у третману, као и начин на који се те компоненте мењају док снага, композиција и стабилност савеза флуктуирају, и има за циљ:

  • Повећање капацитета да се диференцирају осећања о реалности (субјективност) од реалности (објективност), да се одвоји понашање других од унутрашње мотивације и понашања других.
  • Помагање да се повећа капацитет „виђења себе од споља“, из перспективе других.
  • Учење ефикасног ментализирања, и односи се на начин на који приступамо односима, а који подразумева постојање свести о томе да је потребно разумевање и учење о менталним стањима других особа.

Осим психотерапије у којој се подстиче ментализација (индивидуална и групна аналитичка психотерапија, затим когнитивно бихевиорална терапија итд), постоје облици терапије који су врло корисни за ублажавање симптома и подстичу активан односа према себи. На пример у терапије које не покрећу или не увећавају анксиозност спадају;

Проблеми у психотерапији психосоматских болести уреди

Основни проблем психотерапије психосоматских болести

Основни проблем психотерапије је што се терапеут у њој речима супротставља телесној болести. То на први поглед оставља утисак да се он несразмерно слабом силом супротставља снажним, органским променама. Мишљење да се основа за зачетак психосоматских болести налази у периоду пре него што је успостављен говор, још више покреће сумњу да се речима може помоћи, па су зато у једном периоду развоја психотерапије, психосоматски болесници сматрани неподобним за аналитички облик психотерапије.[32]
Зато иако поједини „соматичари“ и психијатри односно психотерапеути истичу потребу за психотерапијом, у пракси је стање сасвим другачије. Поједини лекари и пацијенти показују амбивалентан однос према психотерапији, па чак је уврежен став да психотерапија може да узнемири, чак и погорша основну болест.

Резултати неуро наука новијег датума добијени уз помоћ нове технологије (неуро имиџинга), показали су нешто сасвим супротно;

  • Да дуготрајна психотерапија, ако је успешна, може довести до битне промене понашања мењајући експресију гена, што доводи до нових структурних промена у мозгу.
  • Да психофармакотерапијски третман, као јединство фармаколошких и психотерапијских интервенција може бити веома успешан због потенцијално интерактивног и синергичног, не само адитивног ефекта ових третмана (Кендел, 2005).
Други проблеми у терапији психосоматских болести

Један од проблема је тај да сама оболела особа не види и не жели да разматра да је болест емоционалне природе и радије је третира као органску болест.

Структура личности оболеле особе такође је један од посебаних проблема у терапије психосоматских болести. Проучавањем личности особа које оболевају од психосоматских болести утврђенао је да су то особе које живе одређеним животним стилом који фаворизује прагматизам, техничко мишљење, мању склоност ка имагинативном и фантазматским односу према себи, другима и свету. Такве особе имају неку врсту губитка везе са нагонским изворима, са једном врстом не мишљења, које има функцију да само смирује;

Проблема који се јављају у терапији психосоматских болести захевају одговор на нака питања као што су;

  • Када треба психотерапија да уступи место леку?
  • Када треба додати психотерапијске технике постојећем фармакотерапијске програму?
  • Да ли су неки облици психотерапије кориснији?
  • Да ли је могуће постићи бољи успех са неким обликом психотерапије и адекватном групом лекова?
  • Које су границе које достиже кратак интегративни поступак?

Одговор на ова и друга питања треба да дају бројни едукативни изазови наметнути психотерапеутима и бројна истраживања у психофармакотерапији у будућности.[33]

Последице уреди

Последице које могу настати код психосоматски оболеле личности као реакција личности на соматска обољења изучавају лекари медицинске психологија, и у њиховом лечењу последице су значајно мање присутне. Међутим знатан број лекара овом проблему прилази некритички, па се и према психичким збивањима болесника, најчешће тако односе због недовољног познавања принципа и метода рада медицинске психологије:

Из таквих реакције лекара у контакту са соматским болесником који испољава психичке проблеме, могу проистећи бројне последице које се могу сврстати у неколоко категорија:[35]

Нереалан приступ као последица незнања

Лекар у суштини утвршује психичке реакције оболелог и сматра да су оне значајне, али због недовољног познавања њихове природе он није у стању да психичке поремећаје код болесника реално сагледа, оцени и заузме правилан, стручно организован став. У таквим ситуацијама лекар своју недоумицу, делимично надокнађује повишеном пажњом према соматском болеснику, Тако лекар пренаглашеном пажњом може јатрогенизирати соматског болесника и увести болест у хронични ток.

Омаловажавајући став

Лекар, и поред тога што запажа психичке промене код болесника, он се према њима односи омаловажавајуће, тј. све болеснике тог типа, схвата и тумачи једнобразно: „сви се болесници плаше – када се буду соматски излечили проћи ће и то”

Погрешно тумачење психичких реакција

Лекар, погрешно схвата и тумачи психичке реакције соматских болесника. Он психосоматске реакције тумачи као старе (евентуално актуелизоване) неуротичне манифестације, јер није у стању да препозна и уважи повезаност ових реакција са присутним соматским обољењем.

Свака од ових категорија има негативне последице у лечењу соматских болесника, код којих се као нежељене последице јављају још теже психолошке сметње.


Ставом лекара, међутим, којим се пажња обраћа искључиво телесном стању оболелог, а занемарује његово психичко стање, болесник се деперсонализује и губи вредност субјекта у релацији лекар – пацијент. Таква ситуација отежава рад лекара, јатрогенизује болесника и неповољно утиче на његово лечење. „Негативан стоком” који лекар има за психолошке поремећаје соматског болесника, управо и најчешће, настаје због неразумевања да соматски болесник развија психолошке поремећаје због страха од болести.

Ставови, с друге стране, да су интензивне психичке реакције обавезан израз тешког соматског стања, може навести лекара на хипердијагностичке и хипертерапијске поступке: соматско стање пацијента се прецењује а терапијски програм је

Извори уреди

  1. ^ Десимировић В. Савремена медицинска психологија, Наука, Београд 1994
  2. ^ (језик: енглески) Elizabeth Scott, Psychosomatic About.com Guide, 2006 Архивирано на сајту Wayback Machine (1. децембар 2011), Приступљено 24. 4. 2013.
  3. ^ (језик: енглески) Elizabeth Scott, How Can I Prevent Stress-Related Psychosomatic Illness? Is It In My Head? About.com Guide, 2011 Архивирано на сајту Wayback Machine (30. октобар 2011), Приступљено 24. 4. 2013.
  4. ^ Zorić D, Bjelica AL, Kovačević-Petljanski V. Psihosomatika - koncept, istorijat, savremeni trendovi. Aktuelnosti iz neurologije, psihijatrije i graničnih područja. . 11 (2). 2003: 71—76.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  5. ^ Nurdeen Deuraseh and Mansor Abu Talib (2005), "Mental health in Islamic medical tradition", The International Medical Journal 4 (2), pp. 76–79.
  6. ^ Adamović, V. (1983) Emocije i telesne bolesti. Beograd: Nolit
  7. ^ а б в Pieringer W, Meran JG, Stix P, Fazekas Ch. Psychosomatic medicine-historical models and current theories. Wien Med Wochenschr 2002; 152(19-20):488-94.
  8. ^ Alexander F. Psychosomatic medicine: its principles and applications. New York: Norton, 1950.
  9. ^ Asaad 1996, стр. X, 129–130
  10. ^ Erwin 2002, стр. 245–246.
  11. ^ Balint M. Le medicine, son maladie et la maladie. Paris: P. U. F., 1960.
  12. ^ Dunbar F. Emotion and bodily changes. New York: Columbia Univ, 1950.
  13. ^ Powell RC. Helen Flanders Dunbar (1902-1959) and a holistic approach to psychosomatic problems. I. „The rise and fall of a medical philosophy”. Psychiatr Q. 49 (2): 133—52. 1977. .
  14. ^ Ferenczi S. Phenomenes de materialisation hysterique. Oevres completes III. Paris: Payot, 1979.
  15. ^ Владета Јеротић ЧОВЕК И ЊЕГОВ ИДЕНТИТЕТ, Општи део, ОСНОВИ ПСИХОСОМАТСКЕ МЕДИЦИНЕ Пројекат Растко Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016), Приступљено 24. 4. 2013.
  16. ^ Overholser, Winfred 1948 Psychiatry and General Medicine. Mental Hygiene 32:226-234.
  17. ^ (језик: енглески) Psychosomatic Illness на International Encyclopedia of the Social Sciences, 1968
  18. ^ Deutsch, Felix (editor) 1953 The Psychosomatic Concept in Psychoanalysis. New York: International Universities Press.
  19. ^ Pieringer W, Meran JG, Stix P, Fazekas Ch. Psychosomatic medicine-historical models and current theories. Wien Med Wochenschr 2002;152(19-20):488-94.
  20. ^ Lacey JI. Somatic response patterning and stress: some revision of activation theory. In Appley MH, Trumball R (eds). Psychological stress. New York: McGraw-Hill, 1967.
  21. ^ а б Ристић С. М. Клиничка пропедевтика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990.
  22. ^ Taylor SE. Health Psychology, 3 rd edition. New York: McGraw-Hill, 1995.
  23. ^ Meyerhoff JL, Oleshansky MA, Mougey MS. Psychologic stress increases plasma level of prolactin, cortisol, and POMC-derived peptides in man. Psyshosom Med. . 50 (3). 1988: 295—303.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  24. ^ Из угла психолога, Кад душа пати, тело боли, Војислав Ћурчић, Политика 28/09/2008.
  25. ^ Cannon WB. The Wisdom of the Body. New York: Norton; 1932.
  26. ^ Selye H. The Stress of Life. New York: McGraw-Hill; 1956.
  27. ^ Viner R. Putting Stress in Life: Hans Selye and the Making of Stress Theory. Soc Stud Sci 1999; 29: 391−410.
  28. ^ Jones HM, Pilowski LS. Dopamine and antipsychotic drug action revisted. Br J Psychiatry, 2001; 181:271.
  29. ^ Mavissakalian MR. Combined behavior and pharmacological treatment of anxiety disorders, in American Psychiatric Press Review of Psychiatry, vol 12. Edited by Oldham JM, Riba MB, Tasman A. Washington, DC, American Psychiatric Press. 1993. pp. 565-84
  30. ^ Greenson RR. The Technique and Practice of Psychoanalysis, Vol 1. International Universities Press, New York, 1967
  31. ^ Frank E, Grochocinski VJ, Spanier CA, Buysse DJ, Cherry CR, Houck PR, Stapf DM, Kupfer DJ. Interpersonal psychotherapy and antidepressant medication: evaluation of a sequential treatment strategy in women with recurrent major depression. J Clin Psychiatry 2000; 61:51–7.
  32. ^ Volich, R. M. (2000). Psicossomática (2. ed.). São Paulo, SP: Casa do Psicólogo.
  33. ^ Vasić G, Mihajlović G. Psihoterapija i psihofarmakoterapija - tiho povezivanje. Engrami - časopis za kliničku psihijatriju, psihologiju i granične discipline. 2008; 30(3-4):25-34.
  34. ^ Д. Давидовић Ј. Здравковић Д. Петровић, Психологија соматских болесника, У:Светла и сенке медицине, Параћин (2015), pp. 88–98
  35. ^ Izutkin M.A.Metod. Problemi u Med. Psihologiji, Moskva, 1968

Литература уреди

  • Rolf Adler: Einführung in die biopsychosoziale Medizin. Schattauer, Stuttgart und New York. (2005) ISBN 978-3-7945-2423-5.
  • Walter Bräutigam und Paul Christian und Michael von Rad: Psychosomatische Medizin. Ein kurzgefasstes Lehrbuch. 6. Auflage. Thieme, Stuttgart u. a. (1997) ISBN 978-3-13-498305-0.
  • C. Buddeberg: „Psychosoziale Medizin, Psychosomatik und Psychotherapie in der Schweiz. Entwicklungslinien der letzten 50 Jahre“. In: Zeitschrift für Psychosomatische Medizin und Psychotherapie, Band 50, Heft 4, pp. 346–354.
  • Gerhard Danzer: Eros und Gesundheit. Psychosomatik - die Medizin von morgen. Volk & Welt, Berlin. (1994) ISBN 978-3-353-01014-8.
  • R. Degen: Lexikon der Psycho-Irrtümer. Warum der Mensch sich nicht therapieren, erziehen und beeinflussen läßt. Eichborn, Frankfurt am Main. (2000) ISBN 978-3-8218-1631-9.
  • Michael Ermann (2007). Psychotherapeutische und Psychosomatische Medizin. Ein Lehrbuch auf psychoanalytischer Grundlage. 5., überarb. Aufl. Kohlhammer, Stuttgart. ISBN 978-3-17-019664-3. 
  • Gisa (d.i. Gabriele Sielmann): Der sanfte Weg zur Gesundheit. Ein medizinisches und psychotherapeutisches Nachschlagewerk. Heiden, Hamburg. (2004) ISBN 978-3-937674-99-5.
  • Peter Hahn: „Zur Geschichte der Psychosomatik. Die Entwicklung der Psychosomatischen Medizin“. In: Heinrich Balmer (editors): Geschichte der Psychologie, Bd. 2: Entwicklungslinien zur wissenschaftlichen Psychologie, Beltz, Weinheim u. a. (1982) ISBN 978-3-407-83046-3. стр. 248-268..
  • Paul L. Janssen, Peter Joraschky und Wolfgang Tress (editors): Leitfaden Psychosomatische Medizin und Psychotherapie. Orientiert an den Weiterbildungsrichtlinien der Bundesärztekammer. Deutscher Ärzte-Verlag, Köln. (2005) ISBN 978-3-7691-0452-3.
  • Rudolf Klußmann: Psychosomatische Medizin. Ein Kompendium für alle medizinischen Teilbereiche. 5., korrigierte und aktualisierte Aufl. Springer, Berlin u. a. (2002) ISBN 978-3-540-41717-0.
  • Hans Lieb, Andreas von Pein: Der kranke Gesunde. 4. Auflage. Trias, Stuttgart. (2009) ISBN 978-3-8304-3437-5.
  • Adolf-Ernst Meyer u. a. (editors): Jores praktische Psychosomatik. Einführung in die psychosomatische und psychotherapeutische Medizin. 3., vollst. neue Ausg. Huber, Bern u. a. (1996) ISBN 978-3-456-82104-7.
  • Adolf-Ernst Meyer und Ulrich Lamparter (editors): Pioniere der Psychosomatik. Beiträge zur Entwicklungsgeschichte ganzheitlicher Medizin. Asanger, Heidelberg. (1994) ISBN 978-3-89334-239-6.
  • Johann Caspar Rüegg: Gehirn, Psyche und Körper: Neurobiologie von Psychosomatik und Psychotherapie . 4. Auflage. Schattauer, Stuttgart und New York. (2007) ISBN 978-3-7945-2573-7.
  • Wolfgang Schmidbauer: Die Geheimsprache der Krankheit. Bedeutung und Deutung psychosomatischer Leiden. Rowohlt, Reinbek bei Hamburg. (1998) ISBN 978-3-499-60708-0.
  • Walter Schmidt: Dicker Hals und kalte Füße. Was Redensarten über Körper und Seele verraten. Eine heitere Einführung in die Psychosomatik. Gütersloher Verlagshaus, Gütersloh. (2011) ISBN 978-3-579-06745-2.
  • Manfred Velden: Psychosomatik. V&R Unipress, Göttingen. (2007) ISBN 978-3-89971-318-3. (Rezension)
  • Thure von Uexküll, Rolf H. Adler, Jörg M. Herrmann u. a. (Hrsg): Psychosomatische Medizin. 6., neu bearb. und erw. Aufl. Urban und Fischer, München und Jena. (2003) ISBN 978-3-437-21830-9.
  • Herbert Weiner: „Die Geschichte der psychosomatischen Medizin und das Leib-Seele-Problem in der Medizin“. In: Psychotherapie und medizinische Psychologie Bd.36, 1986. pp. 361–391.
  • Michael Wirsching: Psychosomatische Medizin. Beck, München. (1996) ISBN 978-3-406-40327-9.
  • M. Zaudig: „Fünfzig Jahre psychosomatische Krankenhausbehandlung“. In: Zeitschrift für Psychosomatische Medizin und Psychotherapie, Band 50, Heft 4, pp. 355–357.
  • Adler, Rolf H., Wolfgang Herzog, Peter Joraschky, Karl Köhle, Wolf Langewitz, Wolfgang Söllner, Wolfgang Wesiack, ур. (2011). Uexküll Psychosomatische Medizin. Theoretische Modelle und klinische Praxis. 7., neu bearb. und erw. Aufl., Elsevier GmbH, München. ISBN 978-3-437-21831-6. 
  • Asaad, Ghazi (1996). Psychosomatic Disorders: Theoretical and Clinical Aspects. Brunner-Mazel. стр. X, 129—130. ISBN 978-0-87630-803-5. 
  • Erwin, Edward (2002). The Freud Encyclopedia: Theory, Therapy and Culture. Routledge. стр. 245-246. ISBN 978-0-415-93677-4. 

Спољашње везе уреди



 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Психосоматска_болест&oldid=27558189”