Радомир Бабић
Радомир Бабић (Сиге, код Даниловграда, 2. септембар 1909 — Београд, 1. децембар 1996) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.
| радомир бабић | ||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Радомир Бабић | ||||||||||
| Лични подаци | ||||||||||
| Датум рођења | 2. септембар 1909. | |||||||||
| Место рођења | Сиге, код Даниловграда, Књажевина Црна Гора | |||||||||
| Датум смрти | 1. децембар 1996. (87 год.) | |||||||||
| Место смрти | Београд, Србија, СР Југославија | |||||||||
| Професија | војно лице | |||||||||
| Деловање | ||||||||||
| Члан КПЈ од | 1933. | |||||||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1962. | |||||||||
| Чин | генерал-потпуковник | |||||||||
| Херој | ||||||||||
| Народни херој од | 10. јула 1953. | |||||||||
| Одликовања |
| |||||||||
Биографија уреди
Рођен је 2. септембра 1909. године у селу Сиге, код Даниловграда. Потиче из сиромашне сељачке породице Симa Бабића, који је, због лошег материјалног стања, отишао на рад у Сједињене Америчке Државе, а потом се у време Првог светског рата вратио у земљу и као добровољац учествовао на Солунском фронту.[1]
Након основне школе, у Подгорици је завршио нижу гимназију и Трговачку академију, 1931. године, и запослио се у Зетској финансијској дирекцији. Ванредно је студирао у Загребу, на Економско-комерцијалној високој школи. Током одслужења војног рока, завршио је Школу резервних официра.[1] После тога био је државни чиновник у Загребу. Врло рано је приступио револуционарном омладинском покрету. Већ 1931. године постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Активно је учествовао у акцијама које је организовала револуционарна омладина. Године 1933, постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Био је после тога члан Среског комитета КПЈ и секретар Покрајинског комитета „Црвене помоћи“ за Црну Гору, Боку и Санџак, 1938. године.[1]
Народноослободилачка борба уреди
У лето 1941. године активно је учествовао у припремању и организовању оружаног народног устанка у Црној Гори. Већ у првим акцијама црногорских устаника био је командир Подгоричке чете, с којом дејствује у Пиперима, затим командант батаљона на истом подручју и командант одреда „Бијели Павле“, са којим је ослободио територију на потезу Спуж–Даниловград–Острог. У исто време, био је члан Среског комитета КПЈ за Даниловград и помагао је организовање и оснивање народне власти.
Априла 1942. године постаје командант Зетског партизанског одреда, и учествује у борбама око Никшића и Пиве.[1] Касније, јуна 1942. године, постао је политички комесар Пете пролетерске црногорске бригаде. Учествовао је у свим њеним биткама током похода на Босанску крајину. Након формирања првих дивизија и корпуса у оквиру НОВЈ, бива постављен на дужност политичког комесара Треће ударне дивизије НОВЈ, а онда, након Пете непријатељске офанзиве, заменик команданта Друге пролетерске дивизије. Био је исто тако командант Приморске оперативне групе и командант Пете крајишке дивизије, са којом учествује на Сремском фронту и у завршним операцијама за ослобођење земље.
Послератни период уреди
После ослобођења Југославије, био је неко време начелник Кабинета Врховног команданта Оружаних снага ФНРЈ Јосипа Броза Тита, потом начелник Штаба Четврте армије, командант корпуса, а затим и начелник Ратне школе Више војне академије Југословенске народне армије (ЈНА). Завршио је Вишу војну академију ЈНА. Био је биран за посланика Савезне народне скупштине. Пензионисан је у чину генерал-потпуковника ЈНА, 1962. године.
Умро је 1. децембра 1996. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и осталих југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем и Орден за храброст. Од иностраних се истиче Грунвалдов крст другог степена НР Пољске. Орденом народног хероја одликован је 10. јула 1953. године.
Референце уреди
- ^ а б в г Branko N. Filipović: MRTVI NE ZBORE;montenegrina.net
Литература уреди
- Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957. COBISS.SR 4864263
- Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970. COBISS.SR 4897031
- Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982. COBISS.SR 48700167
