Рафаел Бобан
Рафаел Ранко Бобан (Совићи код Груда, 22. децембар 1907 — нестао 1945) био је хрватски војни командант који је служио у Усташкој војници и Хрватским оружаним снагама током Другог свјетског рата.
Рафаел Бобан | |
|---|---|
 Рафаел Бобан у усташкој униформи | |
| Датум рођења | 22. децембар 1907. |
| Место рођења | Совићи Аустроугарска |
| Датум смрти | Непознато |
| Место смрти | Непознато |
Учествовао је у Велебитском устанку 1932. године, придружио се Италијанској краљевској војсци и вратио се у Хрватску током Априлског рата у априлу 1941. Био је припадник Усташа све до краја рата, када је бјежећи од југословенских партизана стигао до аустријског града Блајбурга.
Није познато шта се десило касније, постоји више теорија, по којима је пребачен и убијен у Подравини 1945, погинуо у борби са Крижарима у Херцеговини 1947, или, мање вјероватно, емигрирао у Сједињене Америчке Државе преко Аргентине, придружио се америчкој војсци и борио се против комуниста у Корејском рату. Анте Павелић га је 1951. године именовао за министра одбране у егзилу.
Младост уреди
Рафаел Бобан је рођен 22. децембра 1907. године у селу Совићи код Груда у тадашњој Аустроугарској.[1] Он је био Хрват католичке вјероисповијести.[2][3] Био је официр у Југословенској војсци, прије него што се придружио Усташама са сједиштем у Италији у љето 1932. године. У септембру 1932, вратио се у Хрватску и учествовао је у усташком Велебитском устанку. Послије тога, отишао је у Задар који је био под италијанском контролом гдје је затражио италијанско држављанство и заштиту. Усташки вођа Анте Павелић у мају 1934. године унаприједио је Бобана у чин водника у Усташама и тиме је постао члан Павелићевог унутрашњег круга. Сљедеће године, Бобан је постао замјеник команданта италијанске чете у Липарима, прије него што је пребачен у Калабрију. Почетком децембра 1937. године, италијанске власти су га ухапсиле заједно са другим Усташама под сумњом да су планирали атентат предсједника Владе Краљевине Југославије Милана Стојадиновића. Сви су убрзо пуштени.[1]
Други свјетски рат уреди
Након настанка Независне Државе Хрватске у априлу 1941, Бобан је дошао у Хрватску гдје се придружио Усташкој војници. Унапријеђен је у чин капетана у новембру,[1] а касније је постао командант Црне легије заједно са Јуром Францетићем. Бобан је преузео пуну команду над Легијом након што су југословенски партизани ухватили и погубили Францетића у децембру 1942. године.[4] Усташка пропаганда га је прогласила природним Францетићевим насљедником.[5] Легија је дјеловала у различитим дијеловима НДХ под његовом командом.[4]
Бобан је постао генерал у децембру 1944. године и шеф подравске пете усташке активне бригаде Хрватских оружаних снага.[1][4] Током те јесени, он је био одговоран за чување политичких затвореника Младена Лорковића и Анте Вокића у Копривници. У априлу 1945. године добио је чин пуковника у Усташкој војници. У мају, повукао се са усташама према Аустрији и пријављено је да је стигао до Блајбурга,[1] заједно са Павелићем и Вјекославом Лубурићем.[6]
Постоји више теорија о томе шта му се десило. Према једној теорији убијен је у Подравини 1945. године, док према другој теорији је погинуо у борби са Крижарима у Херцеговини 1947. године или да је емигрирао у Сједињене Америчке Државе преко Аргентине, придружио се америчкој војсци и да се борио против комуниста у Корејском рату.[1]
Насљеђе уреди
Анте Павелић је Бобана именовао за министра одбране у егзилу 1951. године.[1] Током рата у Босни и Херцеговини, једна бригада Хрватског вијећа одбране носила је његово име.[7] Католичка црква у херцеговачком селу Бобани у својој унутрашњости има његову слику.[8] Поткрај 1995. године власти су у западном, већински хрватском делу Мостара именовале неколицину улица по идеолозима усташког покрета из времена НДХ, међу њима Рафаел Бобан, Миле Будак, Младен Лорковић, Анте Вокић, Ђуро Спужевић, Јуре Францетић и Иво Зеленек. Градско веће Мостара одлучило је у јулу 2022. године да се те улице преименују по Алекси Шантићу, Тину Ујевићу, фра Људевиту Ласти, Исмету Вољевици, Хумскоj и Циглани. Ову је одлуку поздравила Амбасада Сједињених Америчких Држава у Сарајеву.[9]
Референце уреди
- ^ а б в г д ђ е Dizdar et al. 1997, стр. 42.
- ^ Tomasevich 2002, стр. 378–379.
- ^ Pinson 1996, стр. 142.
- ^ а б в Tomasevich 2002, стр. 422.
- ^ Yeomans 2011, стр. 202.
- ^ Dorril 2002, стр. 336.
- ^ Žanić 2007, стр. 489.
- ^ Sells 1998, стр. 106.
- ^ „Ulice u Mostaru nazvane po ustašama menjaju ime”. www.politika.rs. 14. 7. 2022. Приступљено 2. 8. 2022.
Литература уреди
- Dizdar, Zdravko; Grčić, Marko; Ravlić, Slaven; Stuparić, Darko (1997). Tko je tko u NDH (на језику: хрватски). Zagreb: Minerva. ISBN 978-953-6377-03-9.
- Dorril, Stephen (2002). MI6: Inside the Covert World of Her Majesty's Secret Intelligence Service. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-0379-1.
- Pinson, Mark (1996). The Muslims of Bosnia-Herzegovina: Their Historic Development from the Middle Ages to the Dissolution of Yugoslavia (2 изд.). Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0-932885-12-8.
- Sells, Michael A. (1998). The Bridge Betrayed: Religion and Genocide in Bosnia. Berkeley, California: University of California Press. ISBN 978-0-520-92209-9.
- Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2.
- Yeomans, Rory (2011). „'For us, beloved commander, you will never die!': Mourning Jure Francetić, Ustasha Death Squad Leader”. Ур.: Haynes, Rebecca; Rady, Martyn. In the Shadow of Hitler: Personalities of the Right in Central and Eastern Europe. London: I.B.Tauris. ISBN 978-1-84511-697-2.
- Žanić, Ivo (2007). Flag on the Mountain: A Political Anthropology of War in Croatia and Bosnia-Herzegovina, 1990–1995. London: Saqi. ISBN 978-0-86356-815-2.