Википедија

Родољуб Чолаковић

Родољуб Чолаковић Роћко (Бијељина, 7. јун 1900 — Београд, 30. март 1983) био је комунистички револуционар и књижевник, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Босне и Херцеговине, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

родољуб чолаковић
Родољуб Чолаковић Роћко
Лични подаци
Датум рођења(1900-06-07)7. јун 1900.
Место рођењаБијељина, Аустроугарска
Датум смрти30. март 1983.(1983-03-30) (82 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Породица
СупружникМилица Зорић Чолаковић
Деловање
Члан КПЈ од1919.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Народноослободилачка борба
СлужбаИнтернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
1937.
1941 — 1945.
Чингенерал-мајор у резерви
Председник Владе
НР Босне и Херцеговине
Период1945 — 1948.
ПретходникФункција установљена
НаследникЂуро Пуцар Стари
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада Орден народног ослобођења Орден југословенске заставе с лентом
Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
међународна одликовања:
Орден Кутузова првог степена
Орден Кутузова првог степена
Орден обнове Пољске другог реда
Орден обнове Пољске другог реда

Биографија уреди

Рођен је 7. јуна 1900. године у Бијељини. Потиче из једне од најбогатијих бијељинских грађанских породица тог доба. Основну и Нижу трговачку школу завршио је у Бијељини, а Трговачку академију у Сарајеву. Потом је студирао на Високој комерцијалној школи у Загребу. [1]

Партијски и револуционарни рад уреди

У револуционарни омладински покрет укључио се у раној младости. Марта 1919. године, постао је члан Социјалдемократске партије Босне и Херцеговине, а када је формирана Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста) (касније КПЈ) постао је и њен члан. Тад се упознао са Алијом Алијагићем, с којим је радио на оснивању организација Комунистичке партије и учествовао у радничким штрајковима.

Када је децембра 1920. године, власт Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца донела „Обзнану“, којом је забрањен рад КП Југославије и почео прогон комунистичких и радничких бораца, Чолаковић је с Алијом Алијагићем и другим младим комунистима основао организацију „Црвена правда“. [1]Огорчени на „Обзнану“ као акт безакоња и насиља, они су сматрали да на терор треба одговарати терором, па су у свој програм унели и индивидуални терор као средство класне борбе, иако званична политика КПЈ никада није одобравала такав став. Они су 21. јула 1921. године у Делницама извели атентат на министра унутрашњих послова Милорада Драшковића. Атентат је извршио Алија Алијагић, а у њему је учествовао и Родољуб Чолаковић. Они су одмах потом ухапшени. Алија Алијагић је осуђен на смрт, а Чолаковић је на 12 година робије.[1] Затворску казну је издржавао у Лепоглави, Сремској Митровици и Марибору.

У тешким условима затворског живота, заједно са осталим осуђеним комунистима, организовао је борбу за боље услове живота политичких робијаша. На робији су организовали илегални „Црвени универзитет“, на којем се учило и преводило. Чолаковић је превео неколико дела класичног научног социјализма, међу којима и Лењинову „Државу и револуцију“, а заједно са Мошом Пијаде и Први том Марксовог „Капитала“. У Мариборском затвору се упознао са Јосипом Брозом, тада металским радником. Заједно са Брозом био је члан затворског комитета КПЈ и радио на идеолошком образовању робијаша-комуниста, као и на побољшавању веза између затворског комитета и партијске организације на терену.

После изласка с робије, октобра 1932. године, обављајући задатке, које је преузео у договору с Јосипом Брозом и Радом Вујовићем, извесно време је боравио у Бијељини, а затим у Загребу и Београду. Почетком 1933. године, био је присиљен да емигрира, јер му је због сталног надзора полиције било онемогућено да обавља партијске задатке.

По налогу ЦК КПЈ отишао је у Совјетски Савез, и у Москви завршио „Међународну лењинску школу“. Касније је био укључен и у партијски рад у Москви, који су сачињавали истакнути југословенски комунисти. Приликом одржавања Седмог конгреса Коминтерне, по налогу ЦК КПЈ, био је одређен да помогне члановима делегације КПЈ, са којима је учествовао у раду Конгреса, јула и августа 1935. године.

Крајем 1935. године, добио је задатак да, као инструктор ЦК КПЈ, пређе на илегални рад у Југославију и ради на идеолошком образовању кадрова, али је због масовног хапшења комуниста крајем 1935. и почетком 1936. године, његов долазак одложен. Тада је радио у Централном комитету, чије је средиште било у Бечу и помагао Владимиру Чопићу у уређивању листа „Пролетер“, а априла 1936. године учествовао је на Пленуму ЦК КПЈ.

Крајем јуна 1936. године, преко илегалних веза, дошао је у Сплит, где је остао око два месеца, помажући на идеолошком образовању чланова Покрајинског комитета КПЈ за Далмацију. Потом је прешао у Загреб, али је због полицијске провале морао да се врати у Беч. Средином августа, постао је члан колективног руководства КПЈ (заједно с Адолфом Меком и Сретеном Жујовићем) у време када су чланови Политбироа били позвани у Коминтерну, да би решили настале проблеме због појаве групашких и фракцијских борби унутар КПЈ.

У септембру 1936. године отишао је у Париз, а потом у Брисел, где је присуствовао Светском конгресу народа за мир. Крајем октобра поново је дошао на илегални рад у Југославију, да помогне партијском руководству у Словенији и Хрватској. Пошто му је полиција ушла у траг, неколико дана по доласку у Љубљану, био је принуђен да се повуче у илегалност, а крајем новембра је отишао из земље. У међувремену је постао члан Политбироа новог руководства КПЈ, које је именовано у Москви, на челу са Миланом Горкићем, као генералинм секретаром, и Јосипом Брозом Титом, који је одговарао за рад Партије у земљи. После преношења средишта ЦК КПЈ из Беча у Париз, почетком 1937. године, Чолаковић је одређен за уредника листова „Пролетер“ и „Класна борба“, а касније је обављао и дужност организационог секретара ЦК КПЈ.

Обављајући функцију члана најужег руководства КПЈ, Чолаковић је од септембра до новембра 1937. године боравио у Шпанији, где је у то време био грађански рат. Крајем децембра исте године, Јосип Броз Тито га је упутио да обави важне задатке с партијским руководствима у Хрватској, Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Због ситуације која је владала у руководству КПЈ и кризе њеног положаја у Коминтерни, из Коминтерне је стигао налог да се Родољуб Чолаковић избаци из руководства КПЈ. Међутим, Тито је Чолаковића задржао у руководству све до марта 1938. године.

После повлачења из политичког живота, Чолаковић се посветио писању. У том периоду је написао и књигу „Кућа оплакана“ у коме је описао живот, страдање и борбу комуниста у затворима Југославије. Радио је и у партијским и другим листовима, а у договору с Јосипом Брозом, маја 1939. године, прешао је на партијски рад у земљи. Како би се легализовао, пријавио се полицији и био ухапшен. После пола године проведене у притвору и судског процеса, крајем фебруара 1940. године ослобођен је због недостатка доказа и протеран у родно место.

Током 1940. и 1941. године, по налогу ЦК КПЈ, поново је укључен у рад партијског руководства, најпре у одељењу за Агитацију и пропаганду Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а потом и у редакцији листа „Борба“, која је требало да буде покренут средином 1941. године.

Народноослободилачка борба уреди

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, био је један од организатора оружаног устанка у Србији и Босни и Херцеговини. Као један од чланова Главног штаба НОП одреда Србије, на почетку устанка, јула 1941. године, напустио је окупирани Београд и отишао у Шумадију. Током боравка у Шумадији, обилазио је и учествовао у организовању и учвршћивању појединих партизанских одреда; помагао је њиховим Штабовима у организовању војног и политичког живота јединица, као и у организовању акција. Посетио је Први и Други шумадијски, Посавско-космајски, Чачански, Ужички, Крагујевачки и Јагодински партизански одред. Учествовао је на саветовању руководства партизанских одреда Шумадије и западне Србије, у селу Дуленима, код Крагујевца, а крајем септембра 1941. године учествује на Саветовању у Столицама, код Крупња.

Септембра 1941. године био је постављен за политичког комесара Главног штаба НОП одреда Босне и Херцеговине и прешао у источну Босну, где је руководио оружаном борбом. Поред организовања оружане борбе, радио је и на организовању револуционарне народне власти. Био је већник Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) и Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ). На Другом заседању АВНОЈ-а, новембра 1943. године, у Јајцу, изабран је за секретара Председништва АВНОЈ-а. Године 1943. био је један од оснивача и први уредник „Ослобођења“.

Послератни период уреди

После ослобођења Југославије, вршио је одговорне дужности у државном и политичком животу Народне Републике Босне и Херцеговине и Федеративне Народне Републике Југославије. Обављао је дужности:[1]

Више пута је биран за народног посланика Скупштине ФНРЈ и Скупштине НР БиХ, а био је и члан Савета федерације.

Биран је за члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије и Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине. Био је члан Председништва Савезног одбора ССРН Југославије и Централног одбора СУБНОР-а Југославије.

Његова супруга била је Милица Зорић Чолаковић (1909—1989).[2]

Умро је 30. марта 1983. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Књиге и одликовања уреди

Активно се бавио књижевношћу и публицистиком. Био је члан Савеза књижевника Југославије. Међу великим бројем објављених књига и превода, најзначајнији су му мемоарски записи:[1]

  • Шпанија у пламену — 1937. година, под псеудонимом П. Вуковић
  • Кућа оплакана — 1941. година, под псеудонимом Руди Р. Босанац, коју је режим забранио
  • Записи из ослободилачког рата (пет књига) — 1946—55. година
  • Утисци из Индије — 1954. година
  • Сусрети и сећања — 1959. година
  • Казивање о једном покољењу (три књиге) — 1964—72. година

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су: Орден јунака социјалистичког рада, Орден народног ослобођења, Орден југословенске заставе са лентом, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и Орден за храброст. Носилац је и совјетског Ордена Кутузова, као и пољског Ордена обнове Пољске командантског крста са звездом. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године

Галерија уреди

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в г д Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 115—115. 
  2. ^ Димитријевић, Милица (13. 9. 2019). „Модерни симболизам Милице Зорић”. Политика. Приступљено 14. 9. 2019. 

Литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Родољуб_Чолаковић&oldid=27470827”