Сардана (плес)
Сардана (кат. Sardana) је традиционални и патриотски народни плес Каталоније.[1] Карактерише га коло формирано од играча који се држе за руке. Поред кореографије подједнако је важна и музика уз коју се плеше, а која и сама има симфонијску вредност. Изводе је оркестри који се зову кобла (кат. cobla). Овај плес представља културну баштину Каталоније и неодвојиви је део националног идентитета Каталонаца.[2]
| Сардана | |
|---|---|
 Сардана на улицама Барселоне | |
| Нематеријално културно наслеђе | |
| Регион | Шпанија — Каталонија |
Историја уреди
.jpeg)
Већина теорија се слаже да сардана води порекло из предримских или грчких плесова и да је данашњи плес интерпретација „контрапаса“ (шп. contrapàs), литургијског плеса из 19. века. Заслужан за његову модернизацију и популаризацију био је музичар Пеп Вентура, који је током 19. века променио структуру Сардане и увео оркестар. Почетком 20. века Франческ Камбо (Francesc Cambó i Batlle), лидер Регионалистичке лиге, каталонске националистичке политичке партије основане 1901. године,[3] од Сардане је направио национални плес Каталоније.[2] Из Каталоније овај плес се проширио и постао популаран и у Андори.[4]
Симбол националног идентитета уреди
Пеп Вентура модификовао је и сам плес и кобла оркестар који га прати, посебно додајући нови дувачки инструмент, тенору. Сардана је постала модеран плес крајем 19. века. Усвојили су га републиканци и одмах је добио политичку конотацију. Вентурина популарност била је пресудна у ширењу сардане око Старе Каталоније. Истовремено, из Градског већа Барселоне Франческ Камбо се залагао за то да фестивал Ла Мерсе 1902. буде годишњи фестивал у целој Каталонији, што је довело до тога да се плес проширио на Нову Каталонију, када се уобличила идеја о сардани као националном плесу. Ла Мерсе (La Mercè) је годишњи фестивал (festa major) града Барселоне. Званичан је градски празник од 1871. године, када је локална управа први пут организовала свечаности у славу Госпе од Милости (La Mare de Déu de la Mercè), заштитнице овога града. Дан Госпе од Милости обележава се 24. септембра, али свечаности почињу неколико дана раније.[5]
Емоционална веза између народа и сардане као симбола идентитета била је најснажнија под репресивним диктатурама Прима де Ривере и Франсиска Франка. Био је то израз слободе и каталонског идентитета, али истовремено и изговор за прогон и репресију над њеним активистима.[6]
Сардана данас уреди
Данас је сардана најраспрострањенији плес у Каталонији. Годишње се организује око 5000 различитих манифестација посвећених овом плесу, од окупљања и јавних плесова до плесних наступа, концерата и такмичења плесних група и кобла оркестара.[2] Неке од њих су реномиране и имају дугу традицију.[6]
Године 1965. на брду изнад Барселоне подигнут је споменик посвећен овом плесу. Дело је каталонског вазара Жозефа Кањаса (Josep Cañas i Cañas).[7]
О плесу уреди
Сардана је колективни плес. Плесачи играју у колу (кругу), држећи се за руке. Плесачи су жене и мушкарци који у кругу стоје наизменично — између два мушкарца увек је једна жена и обратно. Кореографија је подељена на седам или десет тирада, током којих се смењују кратки и дуги кораци. Музику која прати сардану свирају кобла оркестри.[4]
Кобла оркестар уреди
.jpg)
Кобла је дувачки музички оркестар који свира углавном за сардана плесове, али и током других традиционалних каталонских културних манифестација. Модерни кобла оркестар обично има 11 музичара који свирају на 12 инструмената.[8] На наступима седе у два реда, при чему су дрвени дувачки инструменти у првом, док су остали (трубе, тромбон и фискорни) у другом реду. Осим за модернизацију плеса, музичар Пеп Вентура одиграо је истакнуту улогу и у реформи кобле половином 19. века.[9]
Оркестар чине следећи инструменти:
- два тибла
- две теноре
- један флабиол који се свира левом руком, док се другом руком свира тамбори, мали бубањ причвршћен за леву руку
- четири каталонска шалмаја (дрвени дувачки инструмент са двоструком трском)
- пет труба
- један тромбон
- два фискорна
- један контрабас са три жице[10]
Тибле је дрвени дувачки инструмент налик обои, али гласнијег звука. Има дуплу трску, купастог тела и дугачка око 50 цм. То је један од најкарактеристичнијих инструмената у кобла оркестру због свог оштрог, високотонског звука, посебно погодног за солисте. Музичари који свирају тиблу зову се тиблари. У оквиру оркестра улога тибле је да допуни тенору, па је у одређеним композицијама веома типично да постоји дијалог између њих.[11]
Тенора је дувачки инструмент налик обои са двоструком трском. Сматра се да је потомак шалмаја, средњовековног музичког инструмента који се свирао широм Европе све до 17. века. У то време тенора се одомаћила у Каталонији толико да је постала један од најрепрезентативнијих инструмената аутохтоне музике и права звезда музике за сардана плесове. Верује се да своје име дугује инструменту из којег је настала, тенор шалмају. Као и многи други дрвени инструменти у кобла оркестрима, направљен је од дрвета жбунасте биљке јујуба (Ziziphus jujuba) која расте широм Медитерана. У кобла оркестру су две теноре и оне такође седе у првом реду. Како је тенора инструмент са најдубљим тоном у оркестру, седе на десној страни. Верзију која се данас користи настала је средином 19. века.[9]
Флабиол је дрвени дувачки инструмент са закошеним усником који припада породици флаута. То је типичан инструмент кобла оркестра. Музичар - флабиолер седи на левој страни првог реда. Такође свира мали бубањ тамбори. Флабиол свира левом руком, за коју му је окачен тамбори, који удара десном руком. У кобли се користи за традиционалне уводне ноте и паузе у сарданама. Иако углавном не игра значајну улогу, композитори му често дају мале украсне делове или пасаже који звуче рурално. У кобли, флабиолер такође свира тамбори и седи лево од првог реда. Флабиол има веома дугу историју у Каталонији. Свирали су га пастири и један је од најрепрезентативнијих инструмената каталонске народне музике.[12]
Тамбори је ударачки инструмент пречника између 8 и 12 цм и свира се једном палицом. У кобли звук овог инструмента прати флабиол. Необично је то што само један музичар свира на два инструмента: у левој руци држе флабиол, док о истој руци виси тамбор и удара се палицом која се држи у десној руци.[13]
Фискорн има најдубљи звук од свих лимених инструмената у кобли. Сличан је труби, али нешто већи и не тако оштрог звука. То је типичан инструмент у кобла оркестру. Као и сви остали метални дувачки инструменти и они стоје у другом реду. Како су инструменти распоређени према висини звука, а фискорн има један од најдубљих, они су на десној страни.[14]
-
Тиблар -
Свирач флабиола и тамборија -
Свирач теноре -
Контрабас са три жице
_-_El_Flabiolaire.jpg)
Види још уреди
Референце уреди
- ^ „Pictures La Sardana dancing Barcelona”. BarcelonaYellow. Приступљено 30. 6. 2022.
- ^ а б в „Sardana - Music and identity in the most popular Catalan dance”. Patrimoni cultural. Приступљено 30. 6. 2022.
- ^ „Regionalist League”. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 30. 6. 2022.
- ^ а б „Типични плесови Шпаније: откријте њихове регионалне плесове”. astelus.com. Приступљено 30. 6. 2022.
- ^ „History”. Mercè. Приступљено 30. 6. 2022.
- ^ а б „Sardanes”. Cultura Popular. Приступљено 30. 6. 2022.
- ^ „Ла Сардана, Јосеп Цанас, Монтјуиц, Барселона (1965)”. astelus.com. Приступљено 30. 6. 2022.
- ^ „Cobla”. Cultura Popular. Приступљено 30. 6. 2022.
- ^ а б „Tenora”. Cultura Popular. Приступљено 30. 6. 2022.
- ^ „What is cobla music and cobla band?”. BarcelonaYellow. Приступљено 30. 6. 2022.
- ^ „Tible”. Cultura Popular. Приступљено 30. 6. 2022.
- ^ „Flabiol”. Cultura Popular. Приступљено 30. 6. 2022.
- ^ „Tamborí”. Cultura Popular. Приступљено 30. 6. 2022.
- ^ „Fiscorn”. Cultura Popular. Приступљено 30. 6. 2022.
Спољашњи извори уреди
- Forn, Eduard Millán. „84th Aplec 2011”. behance.net. Приступљено 30. 6. 2022.
- Gri i Casas, Rossend. „The sardana national dance of Catalonia”. behance.net. Приступљено 30. 6. 2022.