Википедија

Светолик Јакшић

Светолик Јакшић (Чачак, 22. март 1868 — Берлин, 26. март 1928)[1] био је српски дипломата, новинар и публициста.

Светолик Јакшић
Датум рођења(1868-03-22)22. март 1868.
Место рођењаЧачак
 Кнежевина Србија
Датум смрти26. март 1928.(1928-03-26) (60 год.)
Место смртиБерлин
 Немачка

Биографија уреди

Рођен је у Чачку, од мајке Анке рођене Милијановић из Чачка и оца Марка, родом са Језера на Дурмитору,[2] по занимању адвоката. Породица се средином 70. година 19. века преселила у Ваљево.[3] Основну школу је завршио у Чачку, гимназију у Ужицу, Београду и Ваљеву. Завршио је права на Великој школи у Београду 1892. године.[1]

Након школовања је почео да ради у дипломатији, где је напредовао од писара до звања генералног конзула.[1] Године 1892. је почео да ради као писар у српском посланству у Берлину, где је остао наредне три године. Захваљујући Иви Павловићу, у то време отправнику послова у Берлину успео је да уђе у највише берлинско друштво.[2]

Потом се вратио у Београд, где је постао заступник шефа пропаганде у Министарству иностраних дела и шеф Конзуларног одељења тог министарства. Након тога је био генерални конзул у Скопљу и вицеконзул у Битољу. На карају је био секретар посланства у Цариграду, где је остао пуне три године и за то време уређивао „Цариградски гласник“, у то доба једини српски лист у Отоманском царству.[2]

Из политичких разлога 1902. године је из Царигарада премештен у Министарство унутрашњих дела и постављен за начелника у Пожаревцу. Убрзо након тога је дао оставку на државну службу и посветио се новинарству.[1]

Први објављени књижевни рад ме је била приповетка „Срећна Даринка“ у листу „Српче“.[4] Још као студент био је стални сарадник у „Виделу“, под вођством Милутина Гарашанина, где је објавио велики број политичких, књижевних чланака и превода, под псеудонимом Хари (енгл. Harry).[2] Док је радио као секретар посланства у Цариграду, уређивао је „Цариградски гласник“. Његвои путопису, књижевне критике, радов из историје позоришта и ументности, објављивани су и у „Ваљевским новинама“, „Домовини“, „Колу“, „Доситију“, „Дубровнику“, „Зори“, „Политици“, „Велики Србији“, „Српском листу“, „Српском књижевном гласнику“. Такође је објављивао преводе са руског језика. Српска књижевна задруга га је изабрала у одбору за издавање одабраних превода (1897).[4]

Године 1902, након што је напустио државну службу, покренуо је дневне новине „Штампа“, који је издавао и уређивао све до августа 1914. године.[5] Ове новине је до Царинског рата 1907. дотирала Аустроугарска.[1] Лист му је више пута узапћиван, јер није штедео ни Владу, ни режим последњег Обреновића. Водио је оштре и жучне полемике са свима, а истовремено је писао и књижевне критике, чиме се бавио и пре покретања овог листа. Посебно је много писао о мостарској „Зори“. Захваљујући његовим способностима као новинара, критичара и полемичара, дуго је сврставан је међу најјаче српске новинаре, али је истовремено имао и много непријатеља.[2]

Године 1913. је био власник и одговорни уредник „Илустровне ратне хронике“. Био је оштар полемичар и политички критичар радикалске владе, с Николом Пашићем на челу.[1]

 
Посета херцеговачких књижевника Светозара Ћоровића и Алексе Шантића својим колегама у Београду 1897. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Риста Одавић и Јован Скерлић.)

У периоду 1916—1917 је боравио у Швајцарској.[1] Након што се српска влада повукла на Крф, учествовао је у политичкој акцији усмереној ка уклањању Николе Пашића и његове владе. Акцију је предводио Слободан Јовановић, окружен познаницима и пријатељима, међу којима су се налазили и заступник министра иностраних дела Јован Јовановић Пижон, регентов секретар Драгомир Јанковић, дипломата Бошко Чолак-Антић и други. Половином 1916. израдио је памфлет под насловом „Писмо Србима у Солуну изазвано Меморандумом оне гомиле која се зове "народним посланицима“[6], у коме је предлагао нову ванпарламентарну владу. Влада на Крфу је 26. августа/9. септембра 1916. донела одлуку да против њега и других учесника акције поведе истрагу и изведе их на суд због покушаја преврата и радњи против државе, заједно са осталим учесницима акције.[7]

Написао је више текстова против Солунског процеса и брошуре намењене војсци на Крфу, агитујући против идеје о заједници са Хрватима и залагао само за српске интересе, те измирење са Аустроугарском. Осумњичен је за сарадњу са Аписом у завереничкој акцији против регента Александра Карађорђевића, да је током рата био агент немачке службе и да је са Слободаном Јовановићем био писац устава за будућу владу. Оптужен је за издају и осуђен на десет година робије, због чега је остао да живи у емиграцији, у Швајцарској, Бечу и Берлину. Амнестиран је 1927. године.[4]

Крајем 1927. године се разболео и отишао на лечење у Берлин, где је након четири месеца у Аугуста болници напрасно умро од капље на срцу. Привремено је сахрањен на руском гробљу у Берлину.[2]

Породица уреди

Имао је браћу Гргура (1871—1955), који је био дипломата, историчар и универзитетски професор, Михаила који је био официр, Бранислава[4] ( —1928) школовани пољопривредник и управник државног пољопривредног добра „Косанчић“ у Бачкој и Младена (1882—1913), пешадијског капетана I класе.[2]

У Берлину је упознао Лужичку Српкињу, рођену као Јелисавета Ела Берник, касније познатију под именом Алиса Тепер. Венчали су се у Бечу 1899, после чега је она променила име у Лујза Јакшић (1870—1942). Радила је као наставница у Вишој женској школи. Новчано му је помогла да покрене дневне новине „Штампа“ (1902).[8]

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е Петровић 2009, стр. 251.
  2. ^ а б в г д ђ е Илустровани лист & 22. 4. 1928, стр. 8.
  3. ^ Поповић Р. 2009, стр. 232.
  4. ^ а б в г Петровић 2009, стр. 252.
  5. ^ Поповић 1927, стр. 121.
  6. ^ Јакшић 1916.
  7. ^ Поповић & 4. 9. 2001.
  8. ^ Пивнички-Дринић 2009, стр. 243.

Литература уреди


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Светолик_Јакшић&oldid=27346983”