Стојићевићи
| Стојићевићи | ||||||||||||
|
Стојићевићи воде порекло од војводе поцерске кнежине шабачке нахије Милоша Стојићевића Поцерца (1776-1811) и његове браће војводе поцерске кнежине шабачке нахије Јанка Стојићевића и поцерског капетана Ђуке Стојићевића.
Порекло уреди
Стојићевићи су се из Херцеговине најпре иселили у Сремску Митровицу, а потом су прешли у Поцерину, у Врањску.
Филип и Илинка Стојићевићи имали су три сина Милоша, Јанка и Ђуку Стојићевића.
Илинку Стојићевић, мајку Милоша, Јанка и Ђуке Стојићевића у време турске офанзиве у западној Србији 1806. одвели су Турци у ропство.
Војвода Милош Стојићевић Поцерац (1776-1811) уреди
Војвода поцерске кнежине шабачке нахије (од 1806) Милош Стојићевић Поцерац, из Врањске, поцерска кнежина, погинуо 1811. приликом гоњења криминалаца. За војводу поставио га Карађорђе 1806.
Војвода Јанко Стојићевић Поцерац уреди
После смрти војводе Милоша Поцерца 1811. за војводу поцерске кнежине шабачке нахије постављен је његов млађи Јанко Стојићевић Поцерац. Јанко Стојићевић је заробљен 1813. код Лешнице и тада је турска војска задобила мач Кулин-капетана, који је од 1806. био ког војводе Милоша Поцерца.
Капетан Ђука Стојићевић Поцерац уреди
Капетана поцерског Ђуку Стојићевића Поцерца, убиле су присталице књаза Милоша, у време Катанске буне 1844. у Шапцу[1].
Милан Ђ. Стојићевић, окружни начелник уреди
Милан Ђ. Стојићевић, окружни начелник 1. кл. округа алексиначког, одликован Таковским крстом 2. реда (1.1.1890). Имао је сина који је погинуо у српско-турском рату.
Поручник Ђорђе М. Стојићевић уреди
Унук војводе Милоша Стојићевића Поцерца, син Милана Ђ. Стојићевића, поручник Ђорђе Стојићевић (1857-1878), погинуо у српско-турском рату 1878.
Поцерска кнежина шабачке нахије уреди
Пре војводе Милоша Стојићевића Поцерца кнезови поцерске кнежине шабачке нахије били су Марковићи из Грушића. Милош Стојићевић је пре 1806. био писар код обор-кнеза поцерске кнежине шабачке нахије Илије Марковића.
Обор-кнез поцерске кнежине шабачке нахије Илија Марковић био је члан Правитељствујушчег совјета за шабачку нахију од 1805. и председника Великог (Врховног) суда (од 1811), кнеза шабачке нахије (1815) и члан народне канцеларије у Београду, који је као члан српске делегације провео у Цариграду седам година, од 1820. до 1827.
Кнез Илија Марковић у договору са војводом Јаковом Ненадовићем, у време турске офанзиве у западној Србији 1806, пре Мишарске битке, у циљу успоравања турских снага договарао се са њима о сарадњи мачванских и поцерских кнезова и кметова. Кад је Карађорђе дошао у западну Србију кренуо је у Грушић где код куће кнеза Илије Марковића одржавао састанак кнезова и кметова који су започели колаборацију са босанским турским снагама. У Грушићу је по Карађорђевом наређењу убијено неколико кнезова и кметова који су сарађивали са Турцима. Да би спасао живот кнезу Илији Марковићу, Цинцар-Јанко Поповић је, у договору са војводом Јаковом Ненадовићем стигао у Грушић пре Карађорђа и на време склонио кнеза Илију Марковића. Међутим, у уверењу да је кнез Илија Марковић сарадник турских власти, Карађорђе га је у одсуству развластио и на место војводе поцерксе кнежине шабачке нахије поставио дотадашњег писара кнеза Илије, Милоша Стојићевића Поцерца. Касније кнез Илија заузима одговорне и високе положаје у Србији, али није могао да добије натраг своју кнежину. Покушај да поврати кнежину у договору са војводом Луком Лазаревићем завршио је неуспехом и Карађорђевом оштром ракцијом.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака, Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, 1883.