Тазија
Тазија (арап. تعزية, перс. تعزیه, урд. تعزیہ) форма је ритуалне драмске уметности којом се приповедају верски догађаји, историјске и митске приче и народно предање. Реч Тазија потиче од арапског корена аза што значи оплакивање, саучешће или сажаљење[1].
| Тазија تعزية | |
|---|---|
 Извођење Тазија на уметничком фестивалу у Ширазу | |
| Светска баштина Унеска | |
| Званично име | Тазија |
| Место | Светска баштина по земљама |
| Критеријум | Нематеријално културно наслеђе: iii, vi |
| Референца | 377 |
| Упис | 2010. (5. седница) |
| Веб-сајт | https://ich.unesco.org/en/RL/ritual-dramatic-art-of-taziye-00377 |
Тазија, првенствено познат из персијске традиције, је верски обред шиитских муслимана који се одржава у знак сећања на жртву и страдање Хусеина, унука пророка Мухамеда и његове мушке деце и следбеника у бруталном масакру на Кербели у Ираку 680. године. У овој форми Тазија реконструише догађаје везане за живот и тешкоће са којима су се сусретали чланови Мухамедове породице, а посебно догађаје из првих десет дана (ашура) месеца мухарема 61. године по хиџри, који су се одиграли у долини Кербеле и окончали мучеништвом имама Хусеина[2].
Сваки Тазија комад садржи у себи четири елемента: поезију, музику, песму и покрет. Неке представе имају и до сто улога које су подељене у историјске, верске, политичке, друштвене, натприродне, стварне, имагинарне и фантастичне ликове. Свака Тазија драма је посебна, има властиту тему, костиме и музику. Тазија представе су богате симболиком, обичајима и знаковима које ирански гледаоци разумеју, и одржавају се на позорницама без расвете и декорације. Извођачи су увек мушкарци, они играју чак и женске улоге, а већина су аматери који то раде само ради стицања духовне награде. Док Тазија има истакнуту улогу у иранској култури, књижевности и уметности, свакодневне пословице, такође, су изведене из ове форме ритуалних драма. Њене представе помажу у промоцији и јачању верских и духовних вредности, несебичности и пријатељства и, такође, очувању старих традиција, националне културе и иранске митологије. Тазија, такође, игра значајну улогу у очувању повезаних заната, као што је израда ношњи, калиграфија и израда инструмената. Захваљујући својој прилагодљивости Тазија је место сусрета и заједнички језик различитих заједница, промовишући комуникацију, заједништво и креативност. Тазија се преноси примером и путем усменог предања са учитеља на ученика. На Унеско листу нематеријалног културног наслеђа уврштена је 2010. године[3].
Галерија уреди
-
Тазија -
Тазија, 1873. -
Тазија, 1840. -
Тазија, 1880. Исфахан -
Тазија, 2015. -
Тазија
Референце уреди
- ^ Нур, часопис за културу и исламске теме, Тазија у Ирану, стр. 64-67, приредио Александар Драговић,стр. 82, No 61-62, 2012, UDC 008+297 ISSN 1450-555X
- ^ Нур, часопис за културу и исламске теме, Тазије у Ирану, стр. 64-67, приредио Александар Драговић,стр. 82, No 61-62, 2012, UDC 008+297 ISSN 1450-555X
- ^ (језик: енглески) Ритуална драмска уметност Тазија на сајту Нематеријалног културног наслеђа-Унеско