Википедија

Тупољев Ту-4

Тупољев Ту-4 (рус. Туполев Ту-4, НАТО класификација Bull) је четворомоторни стратешки бомбардер на клипно-елисни погон пројектантог бироа Тупољев који је могао да понесе атомску бомбу. Развијен је обрнутим инжењерингом на основу бомбардера Боинг B-29, а први лет прототипа био је 19. маја 1947. године.

Тупољев Ту-4
Тупољев Ту-4
Опште
Димензије
Маса
Погон
Перформансе
Почетак производње1947. до 1953.
Уведен у употребу1949.
Повучен из употребесредином 1960.-тих
Статуснеоперативан
Први корисникСовјетско ратно ваздухопловство
Број примерака847
Дужина30,18
Размах крила40,05
Висина8,46
Површина крила161,7
Празан32.270
Нормална полетна47.500
Макс. маса при узлетању63.320 kg
Макс. спољни терет8.000 kg
Клипно-елисни мотор4 × АШ-73ТК
Снага4 × 1.790 kW
Брзина крстарења435 km/h
Макс. брзина на Hопт558 km/h
Тактички радијус кретања5.100 km
Долет15.000 km
Плафон лета11.200 m

Пројектовање и развој уреди

 
А.Н.Тупољев (1944.)

Руси су имали значајно искуство у развоју великих и тешких авиона: већ у Првом светском рату Игор Сикорски је пројектовао четворомоторни авион „Иља Муромец“ (рус. Илья Муромец) који је могао да носи значајну количину бомби или да се упусти у даљинска извиђања у дубину непријатељске територије. Тупољев је пројектовао највећи путнички авион на свету „Максим Горки“ који је полетео 1935. године, a коришћен је у пропагандне сврхе. Већ 1940. године СССР је би земља са највећим бројем четворомоторних авиона у свету. Међутим стратешко бомбардовање је одиграло мању улогу у совјетским ратним операцијама. Штавише, у току Другог светског рата 8. и 15. ваздушна армија САД, стациониране у Европи и наоружане углавном бомбардерима B-17 и B-24, су као наставак бомбардовања немачких база и линија снабдевања, у споразуму са СССР бомбардовале немачке снаге дубоко у украјинској територији, а Совјети су вршили заштиту ових операција. То је био најкомплетнији споразум између СССР и САД у извођењу ратних операција и звао се FRANTIC.[1][2]

У току рата, Совјети су имали прилике да користе америчке стратешке бомбардере, који су принудно слетали на совјетску територију због механичког квара или оштећења у борби. Тако је од 73 примерака B-17, оспособљено 23, а од 73 примерака B-24, оспособљено је 30 комада и они су коришћени у ратним операцијама. Три примерка B-29 је принудно атерирало на совјетску територију након бомбардовања Јапана, Руси су их задржали правдајући се својом неутралношћу у пацифичком рату. На бази тих искустава 1943. године, ОКБ 156 Тупољев (Опитни конструкциони биро — Тупољев) је радио на пројекту „64“, то је био бомбардер који је требало да носи 4.000 kg и има домет од 6.500 km, да би се јуна месеца 1945. године одустало од овог пројекта, а уместо њега кренуло у израду копије авиона B-29. Стога су у току 1945. године три авиона B-29 пребачени у Москву у ваздухопловни опитни центар Жуковски. Један од тих авиона је служио за обуку пилота, други је размонтиран и служио је као основа за нови пројект а трећи примерак је остављен као еталон за поређење. Што се тиче мотора одлучено је да се уграде совјетски мотори АШ-73ТК с тим да се ти мотори опреме турбокомпересором, магнетима за паљење и лежајевима отпорним на топлоту са B-29. Такође је то учињено и са куполама са топовима који су служили за заштиту авиона, уграђене су совјетске јер су се показале као ефикасније.

Овај пројект је добио ознаку B-4 или производ „П“, добио је највиши приоритет а био је под директном контролом Политбироа са постављеним роком од две године да буде завршен. То није било без разлога, након Другог светског рата главни противник Совјетском Савезу постају САД, чињеница је да Совјети тада нису имали авион дугог домета, како би парирали Американцима. Појавом атомског оружја било је неопходно имати авион носивости преко 5 тона и радијуса преко 7.000 km.

Први бомбардер B-4 је завршен у пролеће 1947. године, а први пробни лет је обављен 19. maj 1947. Испитивања у лету су вршена све до 1949. године, иако је редовна производња почела већ 1947. године.

Технички опис уреди

Авион Тупољев Ту-4 је потпуно металне конструкције, нискокрилац са четири клипно елисна, ваздухом хлађена радијална мотора АШ-73ТК који су постављени по два на свако крило. Сваки мотор има металне елисе са четири пераја и променљивим кораком. Авион има стајни трап система трицикл, предња носна нога има два точка са гумама ниског притиска а задње ноге које представљају и основне, се налазе испод крила авиона и свака има по 2 точка са нископритисним гумама. Авион има укупно 6 точкова који му омогућавају безбедно слетање и полетање. Труп авиона је округлог попречног пресека и у њега се могу сместити бомбе тежине до 8 тона. За самоодбрану је опремљен обртним куполама са митраљезима/топовима на горњој и доњој површини трупа авиона као и са топовима/митраљезима уграђеним у нос и реп авиона. Укупно је имао: 10 митраљеза калибра 12,7 mm, или 11 топова калибра 20 mm а од априла 1950. године 10 топова калибра 23 mm.[3][4]

Наоружање уреди

  • 2 ракете типа КС,
  • 1 нуклеарна бојева глава,
  • 6 конвенционалних бомби Кт 1000kg (слободно падајуће),
  • Самоодбрана: 10 митраљеза калибра 12,7 mm, 11 топова калибра 20 mm а од априла 1950. године 10 топова калибра 23 mm.

Оперативно коришћење уреди

Редовна производња бомбардера, сада са ознаком Ту-4, прво је почела у фабрици авиона No 22 у Казању, затим у фабрици авиона No 18 у Самари (Кујбишеву) и на крају после доградње (1950) у фабрици авиона No 23 из Москве. Производња је трајала до 1952. године и укупно је направљено 847 бомбардера. Распоређивање бомбардера у борбене јединице је отпочело 1949. године. Прво су наоружавани пукови команде стратешке авијације где су замењени бомбардери из Другог светског рата Ил-4, B-25, Пе-8, B-17 и B-24. Патролирање ових авиона се ограничавало углавном на територију Совјетског Савеза а имали су могућност удара на Европу, северну Африку, Блиски исток и Јапан. Неки од ових авиона су били опремљени за ношење атомске бомбе са уређајима за заштиту посаде, а неки су били опремљени и уређајима за допуну горивом у лету. Развојем првих крстарећих ракета авиони из наоружања морнаричке авиације су били наоружани овим пројектилима за борбу против површинских ратних бродова. Развојем турбоелисних мотора вршени су експерименти са заменом клипних мотора турбоелисним и добијен је око 14% већи долет па је ова модификација на авионима Ту-4 извршена касније када су они уступљени Кини. Од 1954. године почела је постепена замена авиона Ту-4 новим млазним бомбардерима Ту-16.[5]

Земље које користе или су користиле овај авион уреди

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ „Tu-4 BULL - Russian and Soviet Nuclear Forces”. www.fas.org. Приступљено 14. 9. 2011. 
  2. ^ „TU-4 BULL long-range bomber”. legion.wplus.net. Архивирано из оригинала 05. 09. 2011. г. Приступљено 14. 9. 2011. 
  3. ^ „Туполев Ту-4”. www.airwar.ru. Приступљено 14. 9. 2011. 
  4. ^ „Tupolev Tu-4 - bomber”. www.aviastar.org. Приступљено 14. 9. 2011. 
  5. ^ „Tu-4 BULL”. www.globalsecurity.org. Приступљено 14. 9. 2011. 

Литература уреди

  • Јанић, Чедомир (2003). Век авијације - [илустрована хронологија] (на језику: (језик: српски)). Беочин: Ефект 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Donald, David; Lake,, Jon; (2000). The Encyclopedia of Military Aircraft (на језику: (језик: енглески)). NY: Barnes & Noble. 
  • Gordon, Yefim; Rigament, Vladimir; (2005). OKB Tupolev: History of the Design Bureau and its Aircraft (на језику: (језик: енглески)). Hinckley, England: Midland Publishing. ISBN 978-1-85780-214-6. 
  • Gunston, Bill (1995). The Encyclopedia of Modern Warplanes (на језику: (језик: енглески)). New York: Barnes & Noble. 
  • Gunston, Bill (1995). The Osprey Encyclopaedia of Russian Aircraft 1875—1995. (на језику: (језик: енглески)). London: Osprey. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Duffy, Paul; Kandalov, Andrei; (1996). Tupolev: The Man and His Aircraft (на језику: (језик: енглески)). Shrewsbury UK: Airlife Publishing. ISBN 978-1-85310-728-3. 
  • Rendall, David (1999). Jane's Aircraft Recognition Guide (на језику: (језик: енглески)) (2nd изд.). London: Harper Collins Publishers. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Monro, Bob; Chant, Christopher; (1995). Jane`s Combat Aircraft (на језику: (језик: енглески)). Glasgow: Harper Collins Publishers. 
  • Winchester, Jim (2006). Military Aircraft of the Cold War (на језику: (језик: енглески)). San Diego, CA: Thunder Bay Press. 
  • Taylor, Michael (1996). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1996/1997 (на језику: (језик: енглески)). London: Brassey's. 
  • Taylor, Michael (1999). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1999/2000 (на језику: (језик: енглески)). London: Brassey's. 
  • Podvig, Pavel (1998). Russian Strategic Nuclear Weapons (на језику: (језик: руски)). Moscow: Izdat. 
  • Simons, David; Withington, Thomas. Die Geschichte der Fligerei (на језику: (језик: немачки)). Bath: Parragon Books Ltd. ISBN 978-1-4054-8950-8. 

Спољашње везе уреди

 
Тупољев Ту-4 на Викимедијиној остави.
  • „Zvanični sajt Tupoljeva” (на језику: (језик: руски)). www.tupolev.ru. Приступљено 8. 12. 2010. 
  • „Tupolev” (на језику: (језик: енглески)). www.tupolev.co.tv. Архивирано из оригинала 11. 03. 2011. г. Приступљено 30. 1. 2011. 
  • „Tupolev Andrej Nikolajevich” (на језику: (језик: енглески)). www.aviation.ru. Архивирано из оригинала 5. 06. 2011. г. Приступљено 30. 12. 2010. 
  • „Ту-4” (на језику: (језик: руски)). Уголок неба. 2004. Приступљено 18. 12. 2010. 
  • „Tupolev Tu-4 (1947)” (на језику: (језик: енглески)). www.aviastar.org. Приступљено 18. 12. 2010. 
  • „Tu-4 Bull” (на језику: (језик: енглески)). www.globalsecurity.org. Приступљено 18. 12. 2010. 
  • „Ту-4 ДАЛЬНИЙ БОМБАРДИРОВЩИК” (на језику: (језик: руски)). legion.wplus.net. Архивирано из оригинала 05. 09. 2010. г. Приступљено 18. 12. 2010. 
  • „Ту-4 Bull (Tupolev)” (на језику: (језик: руски)). www.fas.org. Приступљено 8. 12. 2010. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тупољев_Ту-4&oldid=27557291”