Устанак Болотњикова

Устанак Болотњикова
	Део Времена Смутње
	; Устаници у боју.
Време	1606-1607
Место	Русија
Повод	Смрт Лажног Димитрија
Узрок	поробљавање сељака, глад 1601-1603.
Исход	Устанак угушен
Сукобљене стране
Руско царство	Побуњени сељаци, козаци и властела
Команданти и вође
Василиј IV; Михаил Скопин-Шујски	Иван Болотњиков; Илејка Муромец; Истома Пашков; Прокопиј Љапунов
Јачина
око 30.000-100.000	око 35.000-80.000
Жртве и губици
Тешки	Тешки

Устанак Болотњикова (1606—1607) био је саставни део Времена Смутње у Русији.

Увод уреди

Везивање сељака за земљу у Русији крајем 16. века (указима Бориса Годунова из 1592. и 1597.^[3]), велика глад 1601-1603. као и безвлашће и пољска интервенција после смрти Бориса Годунова 1605. довели су до стихијског устанка сељака на југу Русије 1606. Лажни Димитрије, пољски експонент, ушао је 17. маја 1606. у Москву и прогласио се за цара. Убрзо је убијен у бољарској завери, а за цара је проглашен утицајни бољар Василије Шујски. ^[1]

Устанак уреди

Нови цар преузео је власт у Москви, али је смрт Лажног Димитрија била окидач, и легални изговор, за масовну побуну свих слојева у Русији: како међу поробљеним и гладним сељацима, тако и међу осиромашеном ситном властелом.^[2] На цара Василија и "зле бољаре" устали су:

сељаци-кметови и робови (под вођством Ивана Болотњикова, бившег кмета кога су Татари продали Млечанима, где је изучио војнички занат и вратио се у Русију преко Пољске).
козаци са Волге и Запорошки козаци (под вођством Илејке Муромеца, "лажног царевића Петра", и атамана Ивана Заруцког).
ситна властела из Рјазања, Туле и Северије (под командом војвода Љапунова и Пашкова).

У војсци устаника највише је било кметова, али и ситне властеле, стрелаца, козака, па чак и племића незадовољних бољарским царем Василијем. Разноликост социјалног састава војске негативно се одразила на њену организацију: у основи скуп самосталних одреда, који су често одбијали да се потчине Болотњикову^[1], бившем кмету који се називао "војводом цара Димитрија".^[2]

Ратне операције уреди

Поход на Москву уреди

У лето 1606. војвода Путивља, кнез Шаховски, и козак Иван Болотњиков, издајући се за "војводу цара Димитрија", подигли су устанак против Василија Шујског. Устаници су окупили неколико хиљада сељака, удружили се са одредима Запорошких козака који су били у служби Лажног Димитрија и кренули из Северије (југозападна област Русије око Черњигова) на Москву, да врате на престо "законитог цара Димитрија", у чију смрт народ није веровао, подстакнут од преживелих следбеника Лажног Димитрија. Успут је Болотњиков, у име цара Димитрија, издавао прогласе робовима и сиромасима да побију бољаре и трговце, обећавајући им бољарска имања. Устаници су уништили царску војску од 8.000 људи августа 1606. код Кроме, а затим поново у септембру код Калуге. Удруживши се са одредима властеле из Туле и Рјазања, устаници су поново разбили царску војску код Коломне и 7. октобра 1606. опсели Москву са 35-80.000 људи. ^[1]

Раздор међу устаницима уреди

Међутим, привучени обећањима и уплашени устанком сељака, племићи у току опсаде прелазе цару: почетком децембра 1606, ојачана царска војска је разбила опсаду Москве и опсела устанике у Калуги. Истовремено, независни устанци козака захватили су басен Волге и Астрахан.^[4] Болотњиков је бранио Калугу пуна 3 месеца, а затим је у пролеће 1607. добио помоћ од поволшких козака које је водио Илејка Муромец и заузео Тулу. Окупивши око 30.000 људи, Болотњиков је у мају 1607. поново кренуо на Москву, али је почетком јуна 1607. потучен на реци Восми, (око 100 km североисточно од Туле), и на реци Вороњи (близу Туле.). Око 10.000 преживелих устаника затворило се у Тулу, која је освојена након 4 месеца опсаде.^[1]

Последице уреди

Устаници су потучени, а Иван Болотњиков погубљен, али Време Смутње није било готово: преживели устаници под вођством атамана Ивана Заруцког придружили су се војсци Лажног Димитрија II, који је у лето 1607. подигао нову побуну против Василија Шујског.^[2]

Референце уреди

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ Гажевић 1974, стр. 505–506
^ ^а ^б ^в ^г Fajfrić 2008, стр. 237–238
^ Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. (2006). The Cambridge history of Russia. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 273—274. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.
^ Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. (2006). The Cambridge history of Russia. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 415—418. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.

Литература уреди

Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 505—506.
Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 237—238. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.

[:0-1] а ^б ^в ^г ^д ^ђ Гажевић 1974, стр. 505–506

[:1-2] а ^б ^в ^г Fajfrić 2008, стр. 237–238

[3] Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. (2006). The Cambridge history of Russia. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 273—274. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.

[4] Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. (2006). The Cambridge history of Russia. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 415—418. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698.

[1]

[2]

[3]

[4]