Хемичар

научник обучен у области хемије

Хемичар (од грчке речи chēm (ía) алхемија + -ичар; замена за chymist из средњовековног латинског alchimista[1]) је научник обучен у области хемије. Хемичари студирају композицију материјала и његова стојства. Хемичари детаљно описују својства која студирају у погледу квантитета, са детаљима на нивоу молекула и њихових компоненти атома. Хемичари пажљиво мере пропорције супстанце, брзине реакција, и друге хемијске особине.

Слика апотекара или хемичара, рад сликара Габријела Метсуа (око 1651–67).

Хемичари користе своје знање да се упознају са композицијом и својствима непознатих супстанци, као и да репродукују и синтетишу велике количине корисних супстанци које се природно јављају и да креирају нове вештачке супстанце и корисне процесе. Хемичари могу да буду специјализовани у бројним потпољима хемије.[2] Научници који се баве материјалима и металурзи имају знатним делом исто образовање и вештине као и хемичари. Рад хемичара је често повезан са радом хемијских инжењера,[3] који се превасходно баве правилним дизајном, изградњом и евалуацијом најефикаснијих хемијских постројења великих размера и блиско сарађују са хемичарима на развоју нових процеса и метода за комерцијалну производњу хемикалија и сродних производа.[4][5]

Историја хемије уреди

 
Руски хемичар Дмитриј Мендељејев - аутор првог модерног периодног система елементата[6][7]
 
Антоан Лавоазје (1743–94) се сматра „оцом модерне хемије”.

Корени хемије се могу пратити до феномена горења. Ватра је била мистична сила која је трансформисала једну супстанцу у другу и стога је била од примарног интереса за човечанство. Она је омогућила откриће гвожђа и стакла. Након што је откривено злато и постало драгоцен материјал, многи људи су били заинтересовано да нађу метод којим би се друге супстанце конвертовале у злато. То је довело до протонауке[8] зване алхемија.[9][10] Реч хемичар је изведена из новолатинске именице chimista, скраћенице за alchimista (алхемичар). Алхемичари су открили многе хемијске процесе који су довели до развоја модерне хемије. Хемију у данашњем облику, изумео је Антоан Лавоазје[11][12] са његовим законом законом конзервације масе из 1783. године.[13] Открића хемијских елемената имају дугу историју што је кулминирало креирањем периодног система Дмитрија Мендељејева.[14][15] Нобелова награда за хемију оформљена 1901. године даје одличан преглед хемијских отркића од почетка 20. века.

Образовање уреди

Послови за хемичаре обично захтевају бар универзитетску диплому, а многе позиције, посебно у истраживањима, захтевају магистратуру или докторат (PhD.). Већина универзитетских програма наглашава математику и физику заједно са хемијом, делом зато што је хемија добро позната као „централна наука”, тако да хемичари морају да имају добро заокружено знање о науци. На магистарском и вишим нивоима, студенти се углавном специјализују за специфично поље. У поља специјализације се између осталог убрајају биохемија, нуклеарна хемија, органска хемија, неорганска хемија, хемија полимера, аналитичка хемија, физичка хемија, теоретска хемија, квантна хемија, хемија животне средине, и термохемија. Постдокторско искуством може да буде неопходно за поједине позиције.

Радници чији рад обухвата хемију, али не у степену комплексности који би захтевао образовање са хемијском дипломом, се обично називају хемијским техничарима. Такви техничари обично обављају послове као што су једноставније, рутинске анализе ради контроле квалитета или раде у клиничким лабораторијама.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ „Chemist”. 
  2. ^ W.G. Laidlaw; D.E. Ryan; Horlick, Gary; et al. (10. 12. 1986). Chemistry Subdisciplines. The Canadian Encyclopedia. Архивирано из оригинала 17. 08. 2018. г. Приступљено 12. 6. 2011. 
  3. ^ MobyDick Dictionary of Engineering", McGraw-Hill, 2nd Ed.
  4. ^ Ellison-Taylor; et al. (1970). Chemical Plant Technology: An Introductory Manual. Longmans. 
  5. ^ Douglas, James M. (1988). Conceptual Design of Chemical Processes. McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-017762-8. 
  6. ^ Fluck, E. (1988). „New Notations in the Periodic Table” (PDF). Pure Appl. Chem. 60 (3): 431—436. S2CID 96704008. doi:10.1351/pac198860030431. Архивирано (PDF) из оригинала 25. 3. 2012. г. Приступљено 24. 3. 2012. 
  7. ^ Connelly, N. G.; Damhus, T.; Hartshorn, R. M.; Hutton, A. T. (2005). Nomenclature of Inorganic Chemistry: IUPAC Recommendations 2005 (PDF). RSC Publishing. стр. 51. ISBN 978-0-85404-438-2. Архивирано (PDF) из оригинала 23. 11. 2018. г. Приступљено 26. 11. 2018. 
  8. ^ Brakel, Jaap, "protoscience and protochemistry", Philosophy of chemistry: between the manifest and the scientific image, Leuven Univ Pr, December 2000
  9. ^ Malouin, Paul-Jacques (1751), „Alchimie [Alchemy]”, Encyclopédie ou Dictionnaire Raisonné des Sciences, des Arts, et des Métiers, Vol. I, Paris: translated by Lauren Yoder in 2003 for Michigan Publishing's The Encyclopedia of Diderot & d'Alembert Collaborative Translation Project, hdl:2027/spo.did2222.0000.057 
  10. ^ Linden (1996), стр. 7 & 11
  11. ^ Schwinger, Julian (1986). Einstein's Legacy. New York: Scientific American Library. стр. 93. ISBN 978-0-7167-5011-6. 
  12. ^ Eddy, Matthew Daniel; Newman, William R.; Mauskopf, Seymour (2014). „Chemical Knowledge in the Early Modern World”. Chicago: University of Chicago Press. 
  13. ^ Whitaker, Robert D. (1. 10. 1975). „An historical note on the conservation of mass”. Journal of Chemical Education. 52 (10): 658. Bibcode:1975JChEd..52..658W. ISSN 0021-9584. doi:10.1021/ed052p658. 
  14. ^ „Chemistry: Four elements added to periodic table”. BBC News. 4. 1. 2016. Архивирано из оригинала 4. 1. 2016. г. 
  15. ^ St. Fleur, Nicholas (1. 12. 2016). „Four New Names Officially Added to the Periodic Table of Elements”. New York Times. Архивирано из оригинала 14. 8. 2017. г. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди