Хиландарски типик

Хиландарски типик је средњовековни спис на пергаменту. Написао гa је Свети Сава 1200. године након писања Карејског типика. Свети Сава је типиком одредио норме калуђерског живота у манастиру, као и организацију манастирске управе. Типик је написан по угледу на пролог типика константинопољског манастира Богородице Благодатељице.^[1]

Није сачуван оригинал, већ рани препис у облику пергаментног кодекса у Хиландару и вероватно потиче из двадесетих година XIII века.^[2]

Садржај типика уреди

Хиландарски типик је средњовековни спис на пергаменту. Типик почиње реченицом : Писмени указ живота у манастиру Пресвете Богородице^[3]. У самом уводу увиђамо да се ради о организацији живота унутар манастира. „Свети Сава је одредио норме калуђерског живота у манастиру, као и организацију манастирске управе. Сви монаси су морали строго поштовати своја три завета: девичанства, сиромаштва и послушности. Међусобни односи су били под духовним и дисциплинираним надзором игумана односно духовника, при чему се нарочито настојало да се однегује дух љубави и помоћи.“ ^[4]

Хиландарски типик садржи прописе за духовни живот у манастиру и организацију разноврсних служби манастирске заједнице. Манастиром управља игуман са широким овлашћењима, али у договору са сабором стараца. Свака функција је у манастиру "служба" и сваки рад је "послушање", па ни власт игумана није могла да буде неограничена.Поред дужности да се о свему договара са старцима, игуман се морао ослањати и на друге манастирске улоге: економа, еклисијарха, дохијара и др. Игумане већих манастира бирали су краљ и Архиепископ заједно, из чега проистиче не само висок друштвени углед овог звања него и статус монаштва и манастира у средњовековној Србији, какав је изградио Свети Сава и организационо поставио својим типиком. Сви монаси су морали строго поштовати своја три завета: девичанства, сиромаштва и послушности. Међусобни односи су били под духовним и дисциплинираним надзором игумана односно духовника, при чему се нарочито настојало да се однегује дух љубави и помоћи. Старање о болеснима довело је и у српским манастирима до стварања првих правих, мада затворених болница.