Хуана II од Наваре
Хуана II од Наваре или Јованка II од Наваре (франц. Jeanne[1]; 28. јануар 1312, Шарантон ле Пон - 6. октобар 1349, Шарантон ле Пон) је била француска принцеза и краљица Наваре[2][3] (1328—1349) из династије Капета.[3]
| Хуана II од Наваре | |
|---|---|
 Хуана II од Наваре | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 28. јануар 1312. |
| Место рођења | Шарантон ле Пон, Краљевство Француска |
| Датум смрти | 6. октобар 1349. (37 год.) |
| Место смрти | Шарантон ле Пон, Краљевство Француска |
| Гроб | Базилика Сен Дени |
| Породица | |
| Супружник | Филип III од Наваре |
| Потомство | Maria of Navarre, Бланка од Наваре, Карло II од Наваре, Philip, Count of Longueville, Louis, Duke of Durazzo, Jeanne de Navarre, Agnès de Navarre |
| Родитељи | Луј X Маргарета Бургундска, краљица Француске |
| Династија | Капета |
| краљица Наваре | |
| Период | 1328 - 1349. |
| Претходник | Шарл IV |
| Наследник | Карло II од Наваре |
 | |
Била је кћерка француског краља Луј X[2][3] и његове супруге Маргарете Бургундске.
Отац јој је умро 1316. године, оставивши иза себе само Хуану и њену трудну маћеху. Док су сви нестрпљиво очекивали да виде да ли су Капети још увек довољно способни да продуже своју мушку лозу, власт је у својству намесника преузео Хуанин стриц Филип. После неког времена краљева удовица је родила сина, али он је убрзо умро. Француска се суочила се питањем које се никад раније није пред њу поставило - да ли жена може наследити престо? Према опште прихваћеним феудалним обичајима тог времена, кћерка је могла да наследи очев посед и многи су тврдили да се исто правило може применити на круну. Други су држали да је краљевско достојанство нарочита светиња које ниједна жена није била достојна. Свађе су биле жестоке и потезани су јаки аргументи, али, као што се могло очекивати, победило је мишљење оног ко је већ био на власти. Тако је Филип крунисан за краља Француске [2], а Хуана је добила као апанаж грофовије Мортен и Ангулем .[4]
Године 1328. смрћу Хуаниног другог стрица Шарла [2] [3], који није имао мушког наследника, изумрла је мушка линија старије лозе куће Капета. Хуана је тада добила краљевину Навару, коју је њен деда стекао правом брака. Она се удала за свог рођака Филипа, грофа Евреа, и родила сина који ће још много година задавати муке наследницима њеног супарника. Тиме је отворено још једно питање на које није било одговора. Чак и ако једна жена не може да понесе круну, значи ли то да не може ни да је пренесе на свог наследника.[2]
Умрла је 16. октобра 1349. године у Шарантон ле Пону. На наварском престолу ју је наследио син Карло Лоши.[5]
Породично стабло уреди
| 16. Луј IX (=14) | ||||||||||||||||
| 8. Филип III | ||||||||||||||||
| 17. Маргарета од Провансе (=15) | ||||||||||||||||
| 4. Филип IV | ||||||||||||||||
| 18. Ђауме I од Арагона | ||||||||||||||||
| 9. Изабела Арагонска | ||||||||||||||||
| 19. Јоланда од Угарске | ||||||||||||||||
| 2. Луј X | ||||||||||||||||
| 20. Теобалд I од Наваре | ||||||||||||||||
| 10. Енрике I од Наваре | ||||||||||||||||
| 21. Маргарета од Бурбона | ||||||||||||||||
| 5. Хуана I од Наваре | ||||||||||||||||
| 22. Роберт I од Артоа | ||||||||||||||||
| 11. Бланш од Артоа | ||||||||||||||||
| 23. Матилда од Брабанта | ||||||||||||||||
| 1. Хуана II од Наваре | ||||||||||||||||
| 24. Одо III од Бургундије | ||||||||||||||||
| 12. Иго IV од Бургундије | ||||||||||||||||
| 25. Alice of Vergy | ||||||||||||||||
| 6. Роберт II од Бургундије | ||||||||||||||||
| 26. Роберт III од Дреа | ||||||||||||||||
| 13. Јоланда од Дреа, војвоткиња Бургундије | ||||||||||||||||
| 27. Aénor of Saint-Valery | ||||||||||||||||
| 3. Маргарета Бургундска, краљица Француске | ||||||||||||||||
| 28. Луј VIII | ||||||||||||||||
| 14. Луј IX (=16) | ||||||||||||||||
| 29. Бланка од Кастиље | ||||||||||||||||
| 7. Агнеса од Француске | ||||||||||||||||
| 30. Рамон Беренгер IV од Провансе | ||||||||||||||||
| 15. Маргарета од Провансе (=17) | ||||||||||||||||
| 31. Беатриче Савојска | ||||||||||||||||
Референце уреди
- ^ Пејнтер 1997, стр. 573.
- ^ а б в г д Пејнтер 1997, стр. 374.
- ^ а б в г Пејнтер 1997, стр. 552.
- ^ Пејнтер 1997, стр. 293.
- ^ Пејнтер 1997, стр. 387.
Литература уреди
- Пејнтер, Сидни (1997). Историја средњег века (284—1500). Београд: Clio.
- Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века II. Београд.
