Царство Симеона Уроша
Царство Симеона Уроша је била средњовековна српско-грчка држава која ја настала поделом Српског царства непосредно након смрти цара Стефана Душана (1355), када је његов млађи брат, деспот Симеон Урош, дотадашњи намесник југозападних области Српског царства, иступио као претендент на царску власт наспрам легитимног цара Стефана Уроша V, што је током наредних година довело до трајне поделе и стварања посебног српско-грчког царства са седиштем у граду Трикали у Тесалији.[2][3]
| Царство Симеона Уроша | |||
|---|---|---|---|
 Царство Симеона Уроша пре битке на Марици[1] | |||
| Географија | |||
| Континент | Европа | ||
| Регија | Балкан | ||
| Престоница | Трикала | ||
| Друштво | |||
| Религија | православље | ||
| Политика | |||
| Облик државе | апсолутна монархија | ||
| — Цар | Симеон Урош | ||
| Јован Урош | |||
| Историја | |||
| Историјско доба | средњи век | ||
| — Оснивање | 1355. | ||
| — Укидање | 1373. (18 год.) | ||
| — Статус | бивша држава | ||
| Географске и друге карактеристике | |||
| Становништво | Грци, Срби, Албанци | ||
| Земље претходнице и наследнице | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
|
|||
Историја уреди
Цара Душана је на српском престолу 1355. године наследио син Урош.[4] У време Урошеве владавине, Душанов полубрат Симеон Урош се проглашава за цара у Костуру. Симеон Урош је освојио Епир и Тесалију и образовао нову државу — посебно царство, као и нову грану династије. 1359. године, ова држава је обухватала Тесалију и Епир. Пре битке на Марици (1371), обухватала је Тесалију, Епир и територију данашње Албаније.[5]
Симеоново царство је надживело Урошево, које престаје да постоји 1371. године. Симеона је на престолу, након смрти (1371) наследио син Јован Урош, који је, након кратке владавине, абдицирао и повукао се у монашки живот. Њему је, током владавине, било потчињено неколико деспотовина и неколико деспота,[6] али му се царевина потом распала на многе мање државице.[7] Иако је ова држава настала од територија које су раније биле у саставу Српског царства и имала владара српског порекла, као и српску аристократију,[8] била је лоцирана на претежно грчким етничким територијама и имала је претежно грчки карактер. Након завршетка владавине Јована Уроша, у Тесалији је успостављена Грчко-српска кнежевина, којом су владали Алексије и Манојло Филантропен, по народности Грци.[9]
Називи државе уреди
За ову државу се у литератури употребљавају различити називи: Царство Симеона-Синише, Царство Симеона Палеолога,[10] Симеоново царство,[11] Држава Симеона Уроша Палеолога,[12] Синишина држава,[13] итд.
Титуле владара уреди
Симеон Урош се прогласио за цара и самодршца и титулисао „царем Ромеја (Грка) и Србије“, „царем Ромеја и Срба“ или „царем Ромеја и Срба и све Албаније“.[14] Симеонов син Јован Урош је такође носио титулу „цара Грка и Срба“.[9]
Владари уреди
- Симеон Урош (1359—1371), цар
- Јован Урош (1371—1373), цар
-
Симеон Урош на фресци у манастиру Дечани -
Преподобни Јоасаф (цар Јован Урош), десно на фресци
Референце уреди
- ^ [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (26. јул 2014) — према Геокартином историјском атласу (Београд, 1999) и књизи Милоша Благојевића "Српска државност у средњем веку" (Београд, 2011).
- ^ Михаљчић 1981б, стр. 573-582.
- ^ Ћирковић 1995, стр. 163.
- ^ Михаљчић 1981а, стр. 566-572.
- ^ Михаљчић 1975.
- ^ Glasnik Srbskog učenog društva — Google Књиге
- ^ Glasnik Srbskog učenog društva — Google Књиге
- ^ The history of Serbian culture — Pavle Ivić — Google Књиге
- ^ а б Nicol 1984, стр. 152.
- ^ Posebna izdanja — Srpska akademija nauka i umetnosti — Google Књиге
- ^ Ivić, Aleksa; Palavestra, Aleksandar; Spasić, Dušan (1987). Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele. Nova knj.
- ^ Ћирковић 1995, стр. 156, 163.
- ^ Glasnik Srbskog učenog društva — Google Књиге
- ^ [2] — страна 29
![[1]](http://www.dodaj.rs/f/2c/YQ/4khqBtOB/urosevoisinisinocarstvo.jpg){kind=link}
Литература уреди
- Благојевић, Милош (1989). Србија у доба Немањића: Од кнежевине до царства 1168-1371. Београд: Вајат.
- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Михаљчић, Раде (1975). Крај Српског царства. Београд: Српска књижевна задруга.
- Михаљчић, Раде (1981а). „Почетак Урошеве владавине - спољни напади”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 566—572.
- Михаљчић, Раде (1981б). „Два царства”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 573—582.
- Михаљчић, Раде (1982). „Косовска битка”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 36—46.
- Nicol, Donald M. (1993) [1972]. The Last Centuries of Byzantium, 1261–1453. Cambridge: Cambridge University Press.
- Nicol, Donald M. (1984) [1957]. The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. expanded изд.). Cambridge University Press.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Soulis, George Christos (1984). The Serbs and Byzantium during the reign of Tsar Stephen Dušan (1331-1355) and his successors. Washington: Dumbarton Oaks Library and Collection.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Ферјанчић, Божидар (1974). Тесалија у XIII и XIV веку. Београд: Византолошки институт САНУ.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
