Цвијетин Благојевић
Цвијетин Благојевић (Лопаре, 10. април 1955) бивши је српски и југословенски фудбалер, након завршетка играчке каријере постао је фудбалски тренер.
| Цвијетин Благојевић | |||
|---|---|---|---|
| Лични подаци | |||
| Надимак | Благоје | ||
| Датум рођења | 10. април 1955. | ||
| Место рођења | Лопаре, ФНР Југославија | ||
| Позиција | везни | ||
| Јуниорска каријера | |||
| Слобода Тузла | |||
| Сениорска каријера* | |||
| Године | Клуб | Наст. | (Гол) |
| 1976–1978 1978–1983 1983–1984 1984–1985 1985–1986 1986–1987 |
Слобода Тузла Црвена звезда Егалео Васалундс ИФ Маритимо Слобода Тузла |
34 107 7 23 4 |
(2) (8) (1) (2) (1) |
| Тренерска каријера | |||
2002–2003 2007 2016 |
Железник Козара Градишка Раднички Обреновац Црвена звезда (омладинци) Раднички Пирот Радник Сурдулица Дрина Зворник | ||
| * Датум актуелизовања: 24. новембар 2018. | |||
Биографија уреди
Клупска каријера уреди
Рођен је 10. априла 1955. године у мајевичком градићу Лопаре.[1] Као дете је отишао да тренира фудбал у Слободи из Тузле 1966. године код познатог стручњака за млађе селекције Браце Беванде. Прошао је све млађе категорије до првог тима. Први професионални уговор је потписао 1974. године, а у Првој лиги Југославије дебитовао на стадиону Максимир 1976. године.[2] Била је то генерација Слободе са Џевадом Шећербеговићем, Сафетом Сарајлићем и Џемалом Мујезиновићем. Играо је добро неких годину и по дана и био стандардни првотимац Слободе.
Његове игре приметили су челници Црвене звезде, али убрзо је за њега био заинтересован и Партизан. Одлучио је 1978. године да пређе у Црвену звезду иако су му из Партизана нудили дупло више новца.[2] Дебитовао је за Звезду против Будућности из Титограда.[3] Већ у првој сезони Звезда је играла финале Купа УЕФА са Борусијом из Менхенгладбаха, а Благојевић је проглашен за четвртог најбољег играча у Европи. Његови голови против Арсенала (1:0) у Београду и Спортинга у Хихону (1:0) донели су важне победе „црвено-белима”,[4] а Благојевић је против тима из Лондона центрирао Душану Савићу за погодак на Хајберију који је донео Звезди пласман у четвртфинале Купа УЕФА, а касније су стигли и до финала.[5]
Титула у првенству је стигла на крају сезоне 1979/1980, био је стандардни члан прве поставе са 31 одиграном утакмицом уз два постигнута гола. Исте сезоне Благојевић је постигао антологијски погодак у Купу УЕФА готово са центра терена против Карл Цајс Јене у победи на гостовању од 3:2 у реваншу другог кола.[6] Играо је на свих шест мечева у овом такмичењу, а „црвено-бели” су заустављени у осмини финала против минхенског Бајерна (0:2 и 3:2).[7] Наредне сезоне је у одбрани шампионске титуле забележио 16 мечева у јесењем делу првенства. У освајању Купа Југославије 1982. године одиграо је један меч, али те сезоне није био стандардан у екипи. Следеће сезоне је достигао бољу форму и одиграо 20 првенствених утакмица уз један постигнут гол. Забележио је и три меча у јесењем делу првенства 1983/84, па се води и као члан тима који је освојио титулу у тој сезони.[8]
Са мање успеха фудбалску каријеру је наставио у грчком Егалеу. Играо је још за шведски Васалундс (1984/85), португалски Маритимо (1985/86) и за Слободу из Тузле (1986/87), где је и завршио играчку каријеру.[9][10]
Позив у репрезентацију уреди
Године 1978, био је позван у репрезентацију Југославије када је био селектор Анте Младинић. Није одиграо ниједан званичан меч, иако је требало да игра ипак није добио прилику, тада су уместо њега играли Јанковић и Момчило Вукотић.[1]
Тренер уреди
Прва екипа коју је водио са клупе у Шведској био је нижеразредни клуб „Шумарице” у ком су играли југословенски исељеници и доводи их од Пете лиге до Друге лиге. Други тим је исто био југословенски, звао се „Плави тим”, којег је из четвртог ранга такмичења увео у Трећу лигу.[11]
Као тренер водио је клубове из Републике Српске, међу којима је била и Козара из Градишке са којом се пласирао у Премијер лигу БиХ. Био је шеф стручног штаба у Радничком из Обреновца и у Железнику, као и у Раднику из Сурдулице.[12] Једно време је провео као тренер у Омладинској школи Црвене звезде, где је предводио талентовану генерацију играча рођених 1995. године.[13]
Године 2016. био је први тренер екипе Дрине из Зворника у Премијер лиги БиХ, на крају сезоне је добио отказ.[14] Након тога ради као скаут за Црвену звезду.[15]
Успеси уреди
- Црвена звезда
Референце уреди
- ^ а б „Цвијетин Благојевић: Крађа ме и данас прогања”. Вечерње новости. 18. 12. 2016. Приступљено 24. 11. 2018.
- ^ а б „Цвијетин Благојевић, некадашњи фудбалер Црвене звезде”. Глас Српске. 27. 01. 2016. Приступљено 24. 11. 2018.
- ^ „На данашњи дан: Рођен Цвијетин Благојевић”. mojacrvenazvezda.net. 27. 01. 2016. Приступљено 24. 11. 2018.
- ^ „Godišnjica Zvezdinog učešća u finalu Kupa UEFA 1979”. czbgtv.com. 25. 05. 2015. Архивирано из оригинала 24. 11. 2018. г. Приступљено 24. 11. 2018.
- ^ „Blagojeva anegdota sa Hajberija...”. РТВ БН. 17. 10. 2017. Приступљено 24. 11. 2018.
- ^ „Blagojević zabija sa pola terena Karl Cajsu (1979)”. youtube. 18. 02. 2018. Приступљено 24. 11. 2018.
- ^ „Dan kada je 95.000 ljudi gledalo prvu pobedu Zvezde nad Bajernom”. telegraf.rs. 12. 12. 2014. Приступљено 24. 11. 2018.
- ^ „Almanah YU-fudbala (1983-84)”. strategija.org. 24. 11. 2018. Приступљено 24. 11. 2018.
- ^ „Player profile Cvijetin Blagojevic”. worldfootball.net. 24. 11. 2018. Приступљено 24. 11. 2018.
- ^ „Cvijetin Blagojević profile”. foradejogo.net. 24. 11. 2018. Архивирано из оригинала 24. 11. 2018. г. Приступљено 24. 11. 2018.
- ^ „Cvele, Cvele, pjevala je Marakana”. zvornikdanas.com. 27. 01. 2016. Приступљено 24. 11. 2018.
- ^ „Благојевић се сећа дуела Звезде и Арсенала: Били смо претеча „тика таке””. Спортски журнал. 17. 10. 2017. Приступљено 24. 11. 2018.
- ^ „Zvezdin povratak u budućnost!”. mondo.rs. 08. 06. 2011. Приступљено 24. 11. 2018.
- ^ „Trener koji je iznenadio Slobodu Cvijetin Blagojević dobio otkaz u Drini”. klix. 16. 05. 2016. Приступљено 24. 11. 2018.
- ^ „Cvijetin Blagojević iz Beograda za "Avaz": Prosinečki radi odličan posao”. avaz. 25. 10. 2018. Приступљено 24. 11. 2018.
- ^ „„Legende Marakane“ Cvijetin Blagojević”. crvenazvezdafk.com. 05. 01. 2018. Приступљено 24. 11. 2018.
