Википедија

Цефалоспорини

Цефалоспорини су антибиотици из групе β-лактамских антибиотика који изворно потичу од лат. Cephalosporium acremonium, који је претходно био познат као „цефалоспориум“.[1]

Структурна формула цефалоспоприна

Историјат уреди

Цефалоспоринска једињења је први пут изоловао из културе (лат. Cephalosporium acremonium), 1948. италијански научник Ђузепе Бротзуитал. Giuseppe Brotzu на Сардинији.[2] Он је приметио да су те културе производиле супстанцу β-лактамат, која је била ефикасна против бактерија из групе салмонела тифи (лат. Salmonella typhi), узрочника тифуса,.

Истраживачки тим на челу са Вилијамом Дуном (William Dunn) са Универзитета у Оксфорду изоловао је цефалоспорин Ц, чије је основна структура језгро 7-аминоцефалоспоринске киселине (7-ACA) која се састоји од β-лактамског прстена и има сличност са језгром пеницилина (6-аминопеницилинском киселином).

На тржишту лекова први пут се цефалоспорин појављује под називом цефалотин, а његову производњу је покренула компанија Eli Lilly 1964.

Начин деловања уреди

Цефалоспорини делују бактерицидно на исти начин као што то чине и други β-лактамски антибиотици (попут пеницилина). Али за разлику од пеницилина они су мање подложни дејству пеницилиназе. Цефалоспорини ометају синтезу пептидогликенског слој у зиду бактеријске ћелије.[3] Пептидогликен је полимер који се састоји од шећера и амино киселина и учествује у формирању заштитног слоја око плазме бактерија, стварајући ћелијски зид важан за за очување структуре и интегритета ћелијског зида бактерија. Цефалоспорини ремете процес умножавања пептидогликена и на тај начин изазивају оштећења у заштином зиду бактерија и спречавајући њихов даљи раст и умножавање. β-лактамски антибиотици се укључују завршну фазу синтезе пептидогликена, који је од суштинског значаја за раст ћелија и њено дељење (репродукцију) и одржавање стабилности ћелијске структуре у бактерији. β-лактамски антибиотици доводе до неправилности у структури ћелијског зида, као што су елонгација, оштећења, губитак селективне пермеабилности, и евентуална смрт ћелија и њено распадање (лиза).

Хемоконцентрација цефалоспорина у µg/ml−1[4]
Структурна формула Назив лека S. aureus E. coli
  Цефалотин 0,2–0,4 6,2
Цефалоридин 0,02 3,2–6,4
Цефапирин 0,1–0,4 12
Цефамадол 0,2–0,8 0,4–0,8
Цефуроксим 0,8 0,8-6,2
Цефотаксим 3,2 0,04–0,10
Цефоперазон 1,6 0,04–0,40

Индикације уреди

Цефалоспорини су индиковани за профилаксу и лечење инфекција изазваних бактеријама осетљивим на ову врсту антибиотика, што се најбоље може утврди након антибиограма. Прва генерација цефалоспорина је била активна углавном против грам-позитивних бактерија, да би развој нових генерација овог антибиотика показао повећану активност и против грам-негативних бактерија (мада често са нешто смањеном активношћу него против грам-позитивних бактерија).[5]

Нежељена дејства уреди

 
Класична структура цефалоспорина прве генерације

Најчешће нежељене ракције у организму болессника након примене цефалоспорина могу се поделити у неколико група на основу учесталости промена код болесника на;[5]

  • Уобичајена нежељена дејства (већа од 1%, мања од 10%) су;
  • пролив,
  • мучнина,
  • оспа,
  • поремећаја електролита,
  • бол или запаљење на месту уноса лека (на месту убода инјекције)
  • Неоубичајена нежељена дејства(код 0.1-1% болесника)су;
  • морбилиформне промене по кожи,
  • свраб и
  • копривњача, реакције сличне серумској болести (мултиформни еритем и/или ситнозрнаста оспа праћени запаљењем и болом у зглобовима, са повишеном температуром или без ње)
  • Ретка нежељема дејства (од 0,01% до 0,1%);
  • повраћање,
  • главобоља,
  • вртоглавица,
  • кандидијаза у устима и вагини,
  • псеудомембранозни колитис,
  • суперинфекција, праћена грозницом
  • промене у крви (еозинофилија, тромбоцитопенија, пролазна лимфоцитоза, леукопенија, реверизибилна неутропенија),
  • лимфаденопатија,
  • протеинурија,
  • Стивен-Џонсонов синдром,
  • токсична епидермална некролиза,
  • анафилактичне реакција,
  • анафилактоидне реакције (поткожни едем, астенија, едем који укључује предео лица и удове, отежано дисање, трњење по кожи, пад из усправног положаја уз губитак свести и ширење крвних судова),
  • реверзибилна хиперактивност, узнемиреност, нервоза, несаница, конфузија, повећање тонуса, омаглица, халуцинације и сањивост,
  • пролазни хепатитис, холестатска жутица, повећање ензима јетре,
  • реверзибилни интерстицијални нефритис.

Најчешће се наводе подаци да око 10% боесника са алергијском преосетљивошћу на пеницилине и карбопеницилине, има унакрсну реакције са цефалоспоринима (према студијама из 1975),[6] док су накнадне студије показале да је та преосетљивост знатно мања..[7]

Имајући у виду могуће алергијске реакције након употребе овог антибиотика његова примена је контраиндикована код болесника који у историји болести наводе озбиљне, непосредне алергијске реакције као што је уртикарија, анафилакса, интерстицијални нефритис, итд) на пеницилине, карбопеницилине или цефалоспорине [8]

Бројне епидемиолошке студије говоре о томе да је са појавом друге и каснијих генерација цефалоспорина стопа унакрсних реакција са пеницилином знатно нижа.[9] У Великој Британији претходно је издато упозорења да постоји могућност унакрсне реакције у 10% случајева, а од септембра 2008 објављено је упутство у коме се указује на одсуство одговарајућих реакција уз упозорење код примене; перорални облика као што су цефиксим цефуроксим и инјектибилних; цефотаксим, цефтазидин и цефтриаксон који се слободно користити са опрезом, а да се избегава цефахлор, цефадроцил, цефалексин и цефрадине.[10]

Неколико цефалоспорина је повезано са хипопротромбинемиом и дисулфираму сличним реакцијама са алкохолом [11] Ово укључује латамоксеф, цефменоксиме, моксалактам, цефоперазоне, цефамандоле, цефметазоле и цефотетан. Веома ретко као нежељена реакција могу се јавити појединачни случајеви: са позитивним Комбо тестом, поремећајем коагулације. Овај поремећај највероватније настаје због - енгл. N-methylthiotetrazole (NMTT) који се налази на једној страни у ланацу ових цефалоспорина, и блокира ензим витамина К-епоксид редуктазу (вероватно изазивајући хипопротромбинемиу) и алдехид дехидрогеназе (која изазива нетрпељивост према алкохолу) [12]

Подела уреди

Поред „класичних“ цефалоспорина (цефалоспорина прве генерације), постоји велики број варијација ових антибиотика, који се означавају као друга трећа и четврта генерација цефалоспорина. Предности друге генерације цефалоспорина је у већој отпорност на β-лактамске, ензиме неких бактерије, (посебно грам-негативних бактерија). Трећа генерација има знатно шири спектар деловања, тако да се може применити и у лечењу грам позитивних бактерија.

Тренутно је највише у оптицају око девет цефалоспорина, који имају добру подношљивост и ефикасност. Четврта и пета генерација цефалоспорина није донела ништа револуционарно и више представља „маркетиншки покушај“ фармацеутских кућа да на светском тржишту повећају употребу цефалоспорина.

ЦЕФАЛОСПОРИНИ (β-лактамски антибиотици) [1]
Генарације цефалоспорина Генерички називи цефалоспорина
Цефалоспорини прве генерације
Цефалоспорини друге генерације
Цефалоспорини треће генерације
Цефалоспорини четврте генерације
Монобактами
Карбапенеми
Остали цефалоспорини

Тек треба да се класификују уреди

Поред горе приказаних препарата из групе цефалоспорина, на држишту лекова са појављују и ова велка група која још није довољно проучена и којој није додељена одређена генерација,

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Mandel GL, Bannett JE, Dolin R, ур. (2000). Principles and Practise of Infectious Diseases (5 изд.). Philadelphia, PA: Churchill Livingstone. doi:10.1016/S1473-3099(10)70089-X. ISBN 044307593X. 
  2. ^ Podolsky, M. Lawrence (1998) Cures Out of Chaos: How Unexpected Discoveries Led to Breakthroughs in Medicine and Health, Harwood Academic Publishers
  3. ^ Thomas L. Lemke; David A. Williams, ур. (2007). „38. Antibiotics and Antimicrobial Agents”. Foye's Principles of Medicinal Chemistry (6. изд.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. ISBN 0781768799. 
  4. ^ Gerhard G. Habermehl, Peter E. Hammann, Hans C. Krebs, W. Ternes: Naturstoffchemie: Eine Einführung. Springer, Berlin; 3., vollst. überarb. u. erw. Auflage. 2008. ISBN 978-3-540-73732-2. стр. 301
  5. ^ а б Галеника а. д Београд, званични сајт, Приступљено 28. 11. 2009.(језик: српски)
  6. ^ Dash, CH (1975). „Penicillin allergy and the cephalosporins”. J. Antimicrob. Chemother. 1 (3 Suppl): 107—18. PMID 1201975. 
  7. ^ Pegler S, Healy B (2007). „In patients allergic to penicillin, consider second and third generation cephalosporins for life threatening infections”. BMJ. 335 (7627): 991. PMC 2072043  . PMID 17991982. doi:10.1136/bmj.39372.829676.47. 
  8. ^ Rossi S, editor. Australian Medicines Handbook 2006. Adelaide: Australian Medicines Handbook; 2006.
  9. ^ Pichichero, ME (2006). „Cephalosporins can be prescribed safely for penicillin-allergic patients” (PDF). The Journal of family practice. 55 (2): 106—12. PMID 16451776. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 02. 2012. г. Приступљено 28. 11. 2009. 
  10. ^ Cephalosporins & other beta-lactams". British National Formulary (56 ed.). London: BMJ Publishing Group Ltd and Royal Pharmaceutical Society Publishing. September . 2008. ISBN 0-85369-778-7. стр. 295.
  11. ^ Shearer MJ, Bechtold H, Andrassy K, et al. (1988). "Mechanism of cephalosporin-induced hypoprothrombinemia: relation to cephalosporin side chain, vitamin K metabolism, and vitamin K status". Journal of clinical pharmacology 28 (1): 88–95.
  12. ^ Goldfrank & Flomenbaum 2006, стр. 847-

Литература уреди



 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Цефалоспорини&oldid=27441048”