Википедија

Шаул Ладани

Шаул Пол Ладани (хебр. שאול לדני; Београд, 2. април 1936) бивши је израелски двоструки олимпијац који се такмичио у дисциплини брзог ходања. Држи светски рекорд у пешачењу на 50 миља (7.23.50), као и израелски национални рекорд у пешачењу на 50 километара (4.17.07). Бивши је светски првак у брзом ходању на 100 километара.[1][2]

Шаул Ладани
Шаул Ладани (у средини), победник пешачења на 10 km, на подијуму током 8. игара Макабије на стадиону Рамат Ган (1969)
Лични подаци
Пуно имеШаул Пол Ладани
Датум рођења(1936-04-02)2. април 1936. (88 год.)
Место рођењаБеоград, Краљевина Југославија
Висина1,73 m
Маса67 kg
Спортске информације
СпортБрзо ходање
Награде и медаље
Атлетика
Светско првенство
Златна медаља — прво место 1972. Луган 100.000 m

Ладани је преживео концентрациони логор Берген-Белзен 1944. године, кад је имао осам година, а 1972. године Минхенски масакр. Био је професор индустријског инжењерства и менаџмента на Универзитету Бен Гурион, аутор је десетак књига и 120 научних радова, а наводно говори девет језика. Живи у Омеру, у Израелу.[3]

Упитан да ли би било поштено назвати га крајњим преживелим, Ладани се насмејао и одговорио: „Не знам за то. Оно што могу рећи јесте да у мом животу никад није било досадног тренутка.”[4]

Биографија уреди

Детињство уреди

Ладани је рођен 2. априла 1936. године у Београду, у Краљевини Југославији, у јеврејској породици. Има две сестре, Шош (две године старије) и Марту (пет година млађу, заправо његову прву рођаку, коју су родитељи усвојили када је имала шест месеци).[5][6]

Концентрациони логор уреди

Током холокауста у Европи, Ладанијеви бака и деда по мајци послати су у концентрациони логор Аушвиц, где су, рекао је Ладани, „од њих правили сапун“. [7] [8]

У априлу 1941. године, када је имао пет година, Немци су напали Београд и Луфтвафе је бомбардовао његов дом. Родитељи су побегли са њим у Мађарску.[9] Тамо су га, када је имао осам година, покушали да сакрију у манастир на чување, упозоравајући га да држи у тајности чињеницу да је Јеврејин. Све време био је престрављен да ће га открити, али каже да се после тог искуства ничега није плашио.[10][11][12]

Нацисти су осмогодишњака 1944. године ухватили са родитељима и пребацили у концентрациони логор Берген-Белсен.[13][14][15][16][17][18] Много јеврејске породице су убијене али су њега у децембру 1944. спасили амерички Јевреји који су платили откупнину за пуштање одређеног броја Јевреја, укључујући њега и његове родитеље из концентрационог логора, где је већ убијено 100.000 Јевреја.[14][19][18][20][21]

Видео сам оца како су га претукли СС и тамо сам изгубио већи део породице. Договор о откупнини који су Американци покушали спасио је 2.000 Јевреја и ја сам био један. Ја сам већ био ушао у гасну комору, али су ме извукли. Бог зна зашто.[22][23]

Описујући концентрациони логор, мајор Дик Вилијамс, један од првих британских војника који је ушао и ослободио логор, рекао је: „Било је то зло, прљаво место; пакао на Земљи.”[24] Ладани је био један од ретких југословенских 70.000 Јевреја који су преживели Холокауст.[25] Концентрациони логор посећује сваки пут када је у Европи. Такође је био тамо за 50. годишњицу ослобођења и када је посвећен музеј Берген-Белзен.[26]

Довезен је возом Кастнер из Берген-Белзена за Швајцарску. По завршетку рата, он се са породицом вратио у Београд. У децембру 1948. године, када је имао 12 година, породица је емигрирала у Израел, који је тек постао национална држава.[27][28][29]

Образовање уреди

Ладани је дипломирао машинство на Израелском институту за технологију 1960., и магистрирао 1961.[30][31][32][33] Године 1964. стекао је диплому о пословној администрацији на Хебрејском универзитету у Јерусалиму.[30][33] Године 1968. добио је докторат Универзитета Колумбија,[30][31][32] праћено постдокторским истраживањем на Универзитету у Тел Авиву.

Такмичарска пешачка каријера уреди

Рана каријера и Олимпијске игре уреди

Ладани је започео такмичарску каријеру као маратонац у Израелу, када је имао 18 година.[34] Касније је рекао „педесетих година, када сам почео да трчим, људи су такође мислили да сам луд. Јевреји нису бежали. Они би се смејали.“[35] Такође је рекао да су „људи то схватили само као казну за војнике“.[36] Средином двадесетих година, раних 1960-их, прешао је на тркачко ходање.[37][38][39] Ладани је своју прву трку проходао 1962.[35] Коментаришући овај спорт, рекао је „Потребна вам је одређена врста менталног става: спремност да преузмете казну, недостатак утехе и бол да бисте наставили и наставили. Нисам психолог, али да ли сам био тврдоглав па сам ушао у тркачко ходање? Или сам ушао у тркачко ходање и постао тврдоглав? Исто је у свим догађајима на даљину. Они који одустану не побеђују, а победници не одустају.“[40]

1963. године освојио је прву од својих 28 израелских државних титула.[41] Године 1966. оборио је најстарији рекорд у САД-у, који је стајао од 1878. године, у пешачењу од 50 миља.[42] У априлу 1968. поново је оборио амерички рекорд у препешачењу од 50 миља, са временом 8:05:18 у Њу Џерсију.[43] 1968. године,, са 32 године, Ладани се такмичио на својим првим олимпијским играма - Олимпијским играма 1968. године - у пешачењу од 50 километара у Мексико Ситију.[41][44] Завршио је на 24. месту, са временом од 5 сати, 1 минут и 6 секунди.[41][45] Тренирао је и такмичио се без тренера.[44]

На 8. играма Макабије у јулу 1969. године освојио је златну медаљу у шетњи од 3 км (13.35.4). Потом је на Играма Макабија 1973. победио у шетњи од 10 км и 50 км.[46][47] Почетком 1972. Ладани је поставио светски рекорд у ходу од 50 километара у времену 7:44:47, разбивши светски рекорд који је стајао од 1935.[48] У априлу 1972. спустио је свој светски рекорд на 7:23:50, у Њу Џерзију; светски рекорд који траје и данас.[49][50][51][52][53][54][55] Такође држи израелски национални рекорд у пешачењу од 50 километара, од 4:17:07, који је такође поставио 1972.[49][50][56][54]

У септембру 1972. вратио се као једини мушки члан израелског атлетског тима, да би се такмичио у пешачењу од 50 километара на Олимпијским играма 1972. у Минхену, Немачка.[57][58] Рекао је да жели Немцима да покаже да је Јевреј преживео, а на дресу за загревање носио је Давидову звезду.[59][60] Када су му локално становништво честитали на течном немачком језику, одговорио је: „Добро сам то научио када сам провео годину дана у Берген Белзену“.[60][61] Упитан о такмичењу у Немачкој, рекао је: „Не кажем да морам да мрзим Немце, посебно не млађу генерацију, али не осећам посебно симпатије према старијој генерацији која је оптужена за оно што се догодило у нацистичком периоду.“[62]

Ладани је завршио трку на 19. месту, са временом од 4 сата, 24 минута и 38 секунди.[63][64] Упитан како се осећа, одговорио је: „Арогантан због онога што су ми Немци учинили; поносан јер сам Јеврејин“.[65] Затим се вратио у олимпијско село спортиста и легао да спава.[63][66]

Масакр у Минхену уреди

У раним сатима 5. септембра 1972. године започео је Минхенски масакр. Осам палестинских терориста који су носили пушке, били су припадници фракције Црни септембар Палестинске ослободилачке организације, провалили су у израелске четврти у Олимпијском селу како би узели за таоце израелске олимпијске спортисте и тренере.[67][68][69][70] Терористи су ухватили тренера рвања Мошу Вајнберга. Пуцали су и убили Вајнберга, а његово тело избацили кроз прозор на плочник.[68][71]

Рано ујутро неко ме пробуди, отворим очи и тада мој цимер са Олимпијских игара у Мексику каже: „Устани, Монеа су убили арапски терористи“. Познавао сам га као шаљивџију, али то је звучало преозбиљно, па сам, без пуно размишљања, у пиџами пришао улазним вратима стана, отворио их и осврнуо се око себе. Видео сам стражаре из села који су разговарали са неким ко је стајао на улазу у стан број један. Приметио сам његову тамну кожу и капу и слушао сам, и даље не плашећи се и не мислећи да је нешто веома опасно за мене, а чувари траже дозволу да Црвени крст уђе у стан један и пружи помоћ рањеној особи а човек одбија. Рекли су: „Зашто бисте били нехумани?“, А човек је одговорио отприлике као, Јевреји или Израелци „такође нису хумани“. У том тренутку сам схватио да се нешто догађа и затворио сам врата.[72]

Други члан тима одвео је Ладанија до прозора и показао на мрље од крви испред стана. Одлучили су да изађу из стана кроз задњи део свог стана који је био изашао на травњак, иако су знали да ће бити видљиви терористима.[73]

Терористи са другог спрата, из стана број један, имали су јасан поглед с прозора и ми смо се иселили, шетали травњаком без трчања или цик-цак, али у снажним и сигурним ногама. Можда је било глупо? Али то смо учинили напустили смо стан кроз травњак.[74]

Преживели терориста Џамал Ал-Гаши открио је да је Ладани примећен како одјурива од зграде, наводећи терористе да верују да су прекасно узели било које таоце у стану број два, иако је неколико њих још увијек било у стану.[75] Ладани је потрчао око зграде у којој је смештен амерички тим и лупао у стан у приземљу који је припадао тренерима тима.[75] Пробудио је америчког тренера Била Бовермана, који је алармирао немачку полицију. Боверман је позвао америчке маринце да дођу и заштите пливача америчких јеврејских олимпијаца Марка Спица и бацача копља Шмита.[76] Ладани је био прва особа која је проширила узбуну због напада и био је један од само петорице израелских чланова тима који су побегли. Вајнберг и још 10 израелских олимпијских спортиста и тренера отели су и убили терористи.[77][78] [79] [80] [81] Бројни телевизијски, радио и новински извештаји навели су Ладанија као једног од убијених.[82] У једном наслову писало је: „Ладани није могао по други пут да побегне од своје судбине у Немачкој“.[82] Ладани се касније сетио:

Ударац ме није погодио у време када смо били у Минхену. Било је то кад смо се вратили у Израел. На аеродрому у Лоду била је огромна гужва - можда око 20 000 људи - и свако од нас, преживелих, стајао је поред једног ковчега на писти. Неки пријатељи су ми пришли и покушали да ме пољубе и загрле као да сам готово дух који се вратио жив. Тада сам заиста схватио шта се догодило и емоција ме погодила.[83]

Тројица чланова Црног септембра преживели су и ухапшени у минхенском затвору, али су власти западне Немачке одлучиле да их пусте следећег месеца у замену за таоце отетог лета Луфтханса 615 [84][85] Двојица ослобођених чланова Црног септембра су касније убијени, као и други који су организовали Минхенски масакр, од стране израелског Мосада током акције Гнев Божји.[86][84] 1992. године, говорећи о масакру, Ладани је рекао: „Стално ме прати тај дан и сећам се сваког детаља“.[87] Сваке године, 6. септембра, посећује гробове својих убијених саиграча у Тел Авиву.[88]

Међународни олимпијски комитет је 2012. године одлучио да не одржи минут ћутања пре почетка Олимпијских игара 2012. године, да ода почаст 11 израелских олимпијаца који су убијени пре 40 година. Жак Рог, председник МОК-а, рекао је да би то било „непримерено“. Говорећи о одлуци, Ладани је прокоментарисао: „Не разумем. Не разумем и не прихватам га “.[89]

Остатак каријере уреди

Ладани се вратио на такмичење два месеца касније, противно жељама израелских атлетских власти. Специјалиста за ходање на велике даљине такмичио се на Светском првенству 1972. у Лугану, у Швајцарској.[90] Освојио је златну медаљу у шетњи на 100 км, у времену 9:31:00.[91][92][93][94]

На Играма Макабија 1973. победио је у пешачењу на 20 и 50 километара.[95][96] Ладани је 1976. године другу годину заредом поставио амерички рекорд у шетњи од 75 километара.[97] Постао је прва особа која је икада освојила American Open и American Masters (40 година и више) шампионат у пешачењу од 75 километара.[95] Поновио је подвиг 1977. и 1981. (до тада је догађај постао трка на 100 км).[95]

Освојио је израелско државно првенство у пешачењу 28 пута од 1963. до 1988.[98] Шест пута је освајао америчко државно првенство у пешачењу (од 1973. до 1981. године, укључујући шампионат на 75 км 1974–77, и титулу на 100 км 1974), два пута је освојио белгијско државно првенство у пешачењу (1971. и 1972), победио државно првенство у пешачењу у Швајцарској (1972) и победио је у Јужноафричком првенству у пешачењу (1975).[99] Његов лични рекорд у пешачењу од 50 километара је 4:17:06 (1972).[100] Наставио је да се такмичи са значајним успехом на нивоу мајстора и током седамдесетих.[100] 2006. постао је први 70-годишњак који је прешао 100 километара за мање од 24 сата, поставивши светски рекорд у Охају од 21 сат, 45 минута и 34 секунде.[101][102]

У 2012. години, у 75 година, још увек се такмичио у 35 догађаја годишње, и тврдио је да хода „[...] најмање 15 километара дневно“ и учествује у „[...] четворо- дан, 300 километара хода од Париза до Тубиза, у близини Брисела“.[103][104][105]

На сваки рођендан хода у годинама у километрима, па је на рођендан 2012. године отишао у 76-минутну шетњу израелском јужном пустињом Негев .[106] Процењује да је годишње препешачио 6000–7000 миља, укупно током живота преко пола милиона миља.[107] У својој каријери Ладани никада није имао тренера.[108] На питање у чему је највише уживао у шетњи, одговорио је „Завршити“.[109] Ладани је на рођендан 2019. године прешао 83 км, али 2020. није могао да преброди 84 због пандемије ЦОВИД-19.[110]

Академска каријера уреди

У свом академском животу Ладани је био предавач на Универзитету у Тел Авиву и више од три деценије професор индустријског инжењерства и менаџмента на Универзитету Бен Гурион у Негеву, где је раније био председник одсека.[111][112][113][114][115] Имао је посете на Универзитету Колумбија, Универзитету Калифорнија, Ирвин, Технолошком институту Џорџије, Универзитету Емори, Универзитету Рутгерс, Градском универзитету Њујорка, Универзитету Темпле, Универзитету Кејптаун, Научном центру Берлин, Универзитету Сингапур и ЦСИРО (Мелбоурне).[111][115]

Фокусира се на контролу квалитета и примењене статистике.[116] Такође је аутор преко десетак научних књига и 110 научних чланака.[117][118][119][120] Носилац је америчких патената за осам механичких дизајна.[121][122]

Филателија уреди

Ладани је филателист. Његову колекцију телеграфских марака и пратећег материјала продао је Spink & Son у Лугану 2015.[123]

Аутобиографија уреди

1997. године објављена је његова аутобиографија на хебрејском језику, под називом Шетња до Олимпијских игара.[124][125] Године 2008. објављен је на енглеском језику, под насловом King of the Road: The Autobiography of an Israeli Scientist and a World Record-Holding Race Walker.[126] О њему је 2012. године на италијанском језику Андреа Шиавон написала биографију и објавила га под насловом: Cinque cerrchi e una stella – Shaul Ladany, da Bergen-Belsen a Monaco '72 (ADD Editore, Torino).[127]

Кућа славних и награде уреди

Године 2007. Ладани је одликован медаљом Пјера де Кубертена за изванредне услуге Олимпијском покрету.[128][129] Цитиран је као посебна особа са „необичним изузетним спортским достигнућима током периода од четири деценије“.[129]

Ладани је рекао да ће основати фонд за олимпијске шетње и понудити 1000 израелских шекела свим Израелцима који могу да заврше трку од 50 километара за мање од пет сати.[130]

Израелско удружење за индустријски инжењеринг је 2008. године Ладаниу доделило награду за животно дело.[131] Примљен је у Међународну јеврејску спортску кућу славних 2012. године.[132]

Приватни живот уреди

Више од 50 година је у браку с Шош Ладани. Има ћерку и троје унучади који живе у Модину.[133][134][135]

Одабране публикације уреди

Филателија уреди

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Renee Ghert-Zand (31. 1. 2012). „The Healthiness of a Long-Distance Walker”. The Jewish Week. Архивирано из оригинала 21. 10. 2016. г. Приступљено 25. 2. 2013. 
  2. ^ Green, David B. (14. 1. 2009). „Questions & Answers/A conversation with Shaul P. Ladany”. Haaretz. Приступљено 24. 2. 2013. 
  3. ^ Green, David B. (14. 1. 2009). „Questions & Answers/A conversation with Shaul P. Ladany”. Haaretz. Приступљено 24. 2. 2013. 
  4. ^ Blavo, John (21. 12. 2008). „Shaul Ladany: The long walk through horrors of 20th century”. The Independent. Приступљено 25. 2. 2013. 
  5. ^ „Shaul Ladany Bio, Stats, and Results”. Sports-reference.com. Архивирано из оригинала 18. 4. 2020. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  6. ^ „Shaul Ladany profile”. Jewishsports.net. Приступљено 24. 2. 2013. 
  7. ^ Simon Reeve (2011). One Day in September: The Full Story of the 1972 Munich Olympics Massacre and the Israeli Revenge Operation "Wrath of God". Skyhorse Publishing Inc. ISBN 9781611450354. Приступљено 24. 2. 2013. 
  8. ^ Turnbull, Simon (27. 1. 2012). „Shaul Ladany: Still king of the road – Olympics”. The Independent. Приступљено 25. 2. 2013. 
  9. ^ Charly Wegman (14. 6. 2012). „Israeli champion's long march”. Maccabi Australia. Архивирано из оригинала 17. 09. 2018. г. Приступљено 28. 2. 2013. 
  10. ^ Green, David B. (14. 1. 2009). „Questions & Answers/A conversation with Shaul P. Ladany”. Haaretz. Приступљено 24. 2. 2013. 
  11. ^ Blavo, John (21. 12. 2008). „Shaul Ladany: The long walk through horrors of 20th century”. The Independent. Приступљено 25. 2. 2013. 
  12. ^ Turnbull, Simon (27. 1. 2012). „Shaul Ladany: Still king of the road – Olympics”. The Independent. Приступљено 25. 2. 2013. 
  13. ^ Green, David B. (14. 1. 2009). „Questions & Answers/A conversation with Shaul P. Ladany”. Haaretz. Приступљено 24. 2. 2013. 
  14. ^ а б „Shaul Ladany Bio, Stats, and Results”. Sports-reference.com. Архивирано из оригинала 18. 4. 2020. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  15. ^ Charly Wegman (14. 6. 2012). „Israeli champion's long march”. Maccabi Australia. Архивирано из оригинала 17. 09. 2018. г. Приступљено 28. 2. 2013. 
  16. ^ James Montague (5. 9. 2012). „The Munich massacre: A survivor's story”. CNN. Приступљено 25. 2. 2013. 
  17. ^ „Ladany, Shaul”. Jewsinsports.org. Архивирано из оригинала 28. 09. 2018. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  18. ^ а б Joe Henderson (2011). Going Far. ISBN 9780985019556. Приступљено 24. 2. 2013. 
  19. ^ Turnbull, Simon (27. 1. 2012). „Shaul Ladany: Still king of the road – Olympics”. The Independent. Приступљено 25. 2. 2013. 
  20. ^ „Belsen Survivor Escapes Death Again”. The Miami News. 6. 9. 1972. Приступљено 24. 2. 2013. [мртва веза]
  21. ^ Renee Ghert-Zand (31. 1. 2012). „The Healthiness Of A Long-Distance Walker”. The Jewish Week. Архивирано из оригинала 21. 10. 2016. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  22. ^ „Shaul Ladany Bio, Stats, and Results”. Sports-reference.com. Архивирано из оригинала 18. 4. 2020. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  23. ^ „Ladany, Shaul”. Jewsinsports.org. Архивирано из оригинала 28. 09. 2018. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  24. ^ „Tears as day of deliverance from Belsen recalled”. Scotsman.com. 16. 4. 2005. Приступљено 25. 2. 2013. 
  25. ^ Turnbull, Simon (27. 1. 2012). „Shaul Ladany: Still king of the road – Olympics”. The Independent. Приступљено 25. 2. 2013. 
  26. ^ Green, David B. (14. 1. 2009). „Questions & Answers/A conversation with Shaul P. Ladany”. Haaretz. Приступљено 24. 2. 2013. 
  27. ^ Green, David B. (14. 1. 2009). „Questions & Answers/A conversation with Shaul P. Ladany”. Haaretz. Приступљено 24. 2. 2013. 
  28. ^ „Shaul Ladany profile”. Jewishsports.net. Приступљено 24. 2. 2013. 
  29. ^ Renee Ghert-Zand (31. 1. 2012). „The Healthiness Of A Long-Distance Walker”. The Jewish Week. Архивирано из оригинала 21. 10. 2016. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  30. ^ а б в Green, David B. (14. 1. 2009). „Questions & Answers/A conversation with Shaul P. Ladany”. Haaretz. Приступљено 24. 2. 2013. 
  31. ^ а б „Ladany, Shaul”. Jewsinsports.org. Архивирано из оригинала 28. 09. 2018. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  32. ^ а б Joe Henderson (2011). Going Far. ISBN 9780985019556. Приступљено 24. 2. 2013. 
  33. ^ а б „Developing Formulas for Setting an Improved Double-Sampling Plan” (PDF). Приступљено 2. 3. 2013. 
  34. ^ „Israeli Olympian Decries Walkout at Olympic Games”. Sarasota Herald-Tribune. 6. 2. 1973. Приступљено 24. 2. 2013. 
  35. ^ а б Green, David B. (14. 1. 2009). „Questions & Answers/A conversation with Shaul P. Ladany”. Haaretz. Приступљено 24. 2. 2013. 
  36. ^ Renee Ghert-Zand (31. 1. 2012). „The Healthiness Of A Long-Distance Walker”. The Jewish Week. Архивирано из оригинала 21. 10. 2016. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  37. ^ „Shaul Ladany Bio, Stats, and Results”. Sports-reference.com. Архивирано из оригинала 18. 4. 2020. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  38. ^ „Shaul Ladany profile”. Jewishsports.net. Приступљено 24. 2. 2013. 
  39. ^ „Ladany, Shaul”. Jewsinsports.org. Архивирано из оригинала 28. 09. 2018. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  40. ^ James Montague (5. 9. 2012). „The Munich massacre: A survivor's story”. CNN. Приступљено 25. 2. 2013. 
  41. ^ а б в „Shaul Ladany Bio, Stats, and Results”. Sports-reference.com. Архивирано из оригинала 18. 4. 2020. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  42. ^ „Israeli Olympian Decries Walkout at Olympic Games”. Sarasota Herald-Tribune. 6. 2. 1973. Приступљено 24. 2. 2013. 
  43. ^ „Ladany Wins Record Walk” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 27. 04. 2022. г. Приступљено 2. 3. 2013. 
  44. ^ а б Ira Berkow (10. 5. 1972). „Dr Shaul Ladany is Entire Israeli Olympic Team”. New York Times. Приступљено 24. 2. 2013. 
  45. ^ „Ladany, Shaul”. Jewsinsports.org. Архивирано из оригинала 28. 09. 2018. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  46. ^ Shaul P. Ladany (2008). King of the Road: The Autobiography of an Israeli Scientist and a World Record-Holding Race Walker. Gefen Publishing. ISBN 9789652294210. Приступљено 28. 2. 2013. 
  47. ^ Robert Slater (2000). Great Jews in Sports. J. David Publishers. ISBN 9780824604332. Приступљено 28. 2. 2013. 
  48. ^ „Shaul Ladany profile”. Jewishsports.net. Приступљено 24. 2. 2013. 
  49. ^ а б Renee Ghert-Zand (31. 1. 2012). „The Healthiness of a Long-Distance Walker”. The Jewish Week. Архивирано из оригинала 21. 10. 2016. г. Приступљено 25. 2. 2013. 
  50. ^ а б Green, David B. (14. 1. 2009). „Questions & Answers/A conversation with Shaul P. Ladany”. Haaretz. Приступљено 24. 2. 2013. 
  51. ^ „Shaul Ladany Bio, Stats, and Results”. Sports-reference.com. Архивирано из оригинала 18. 4. 2020. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  52. ^ James Montague (5. 9. 2012). „The Munich massacre: A survivor's story”. CNN. Приступљено 25. 2. 2013. 
  53. ^ Ira Berkow (10. 5. 1972). „Dr Shaul Ladany is Entire Israeli Olympic Team”. New York Times. Приступљено 24. 2. 2013. 
  54. ^ а б „Sports Shorts – Israel News”. Haaretz. 12. 9. 2007. Приступљено 25. 2. 2013. 
  55. ^ Seymour S. Smith (19. 8. 1974). „Ladany training to win Olympics in a walk”. The Baltimore Sun. Архивирано из оригинала 11. 04. 2013. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  56. ^ „Ladany, Shaul”. Jewsinsports.org. Архивирано из оригинала 28. 09. 2018. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  57. ^ „Shaul Ladany Bio, Stats, and Results”. Sports-reference.com. Архивирано из оригинала 18. 4. 2020. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  58. ^ „Ladany, Shaul”. Jewsinsports.org. Архивирано из оригинала 28. 09. 2018. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  59. ^ „Belsen Survivor Escapes Death Again”. The Miami News. 6. 9. 1972. Приступљено 24. 2. 2013. [мртва веза]
  60. ^ а б Owen, John (24. 7. 2008). „Olympics Flashback: 1972: Terror and turmoil”. seattlepi.com. Приступљено 25. 2. 2013. 
  61. ^ Stan Isaacs (2008). Ten Moments That Shook the Sports World: One Sportswriter's Eyewitness Accounts of the Most Incredible Sporting Events of the Past Fifty Years. Skyhorse Publishing Inc. ISBN 9781602396289. Приступљено 24. 2. 2013. 
  62. ^ Joe Henderson (2011). Going Far. ISBN 9780985019556. Приступљено 24. 2. 2013. 
  63. ^ а б „Shaul Ladany Bio, Stats, and Results”. Sports-reference.com. Архивирано из оригинала 18. 4. 2020. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  64. ^ „Ladany, Shaul”. Jewsinsports.org. Архивирано из оригинала 28. 09. 2018. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  65. ^ Joe Henderson (2011). Going Far. ISBN 9780985019556. Приступљено 24. 2. 2013. 
  66. ^ Owen, John (24. 7. 2008). „Olympics Flashback: 1972: Terror and turmoil”. seattlepi.com. Приступљено 25. 2. 2013. 
  67. ^ „Ladany, Shaul”. Jewsinsports.org. Архивирано из оригинала 28. 09. 2018. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  68. ^ а б Kenny Moore (април 2006). Leading Men. Runner's World. Приступљено 24. 2. 2013. 
  69. ^ Levi Soshuk, Azriel Louis Eisenberg (1984). Momentous Century: Personal and Eyewitness Accounts of the Rise of the Jewish Homeland and State, 1875–1978. Associated University Presses. ISBN 9780845347485. Приступљено 24. 2. 2013. 
  70. ^ Neil Amdur,"Ladany, an Ultimate Survivor, Recalls Painful Memories", New York Times, July 13, 2008.
  71. ^ Nigel Cawthorne (2011). Warrior Elite: 31 Heroic Special-Ops Missions from the Raid on Son Tay to the Killing of Osama Bin Laden. Ulysses Press. ISBN 9781569759691. Приступљено 2. 2. 2011. 
  72. ^ „Shootings at the Munich Olympics, Sporting Witness - BBC World Service”. BBC. Приступљено 16. 2. 2017. 
  73. ^ „Shootings at the Munich Olympics, Sporting Witness - BBC World Service”. BBC. Приступљено 16. 2. 2017. 
  74. ^ „Shootings at the Munich Olympics, Sporting Witness - BBC World Service”. BBC. Приступљено 16. 2. 2017. 
  75. ^ а б Reeve, Simon (2000). One day in September : the full story of the 1972 Munich Olympics massacre and the Israeli revenge operation "Wrath of God" (1st U.S. изд.). New York: Arcade. стр. 10. ISBN 1559705477. 
  76. ^ Prefontaine, Steve. „Leading Men”. Runner's World (April 2006): 104. 
  77. ^ „Shaul Ladany Bio, Stats, and Results”. Sports-reference.com. Архивирано из оригинала 18. 4. 2020. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  78. ^ Green, David B. (14. 1. 2009). „Questions & Answers/A conversation with Shaul P. Ladany”. Haaretz. Приступљено 24. 2. 2013. 
  79. ^ „Shaul Ladany profile”. Jewishsports.net. Приступљено 24. 2. 2013. 
  80. ^ „Ladany, Shaul”. Jewsinsports.org. Архивирано из оригинала 28. 09. 2018. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  81. ^ Levi Soshuk, Azriel Louis Eisenberg (1984). Momentous Century: Personal and Eyewitness Accounts of the Rise of the Jewish Homeland and State, 1875–1978. Associated University Presses. ISBN 9780845347485. Приступљено 24. 2. 2013. 
  82. ^ а б Turnbull, Simon (27. 1. 2012). „Shaul Ladany: Still king of the road – Olympics”. The Independent. Приступљено 25. 2. 2013. 
  83. ^ Turnbull, Simon (27. 1. 2012). „Shaul Ladany: Still king of the road – Olympics”. The Independent. Приступљено 25. 2. 2013. 
  84. ^ а б Peter Chalk (2012). Encyclopedia of Terrorism. ABC-CLIO. ISBN 9780313308956. Приступљено 28. 2. 2013. 
  85. ^ Greenfeter, Yael (4. 11. 2010). „Israel in shock as Munich killers freed”. Haaretz. Приступљено 26. 7. 2013. 
  86. ^ James Montague (5. 9. 2012). „The Munich massacre: A survivor's story”. CNN. Приступљено 25. 2. 2013. 
  87. ^ Joel Greenberg (6. 9. 1992). „Olympics; Memory of Massacre Is Kept Alive”. New York Times. Приступљено 24. 2. 2013. 
  88. ^ „Munich attack survivors return with mixed feelings”. Jerusalem Post. 23. 2. 2012. Приступљено 25. 2. 2013. 
  89. ^ James Montague (5. 9. 2012). „The Munich massacre: A survivor's story”. CNN. Приступљено 25. 2. 2013. 
  90. ^ Sagi, Yehoshua (1. 9. 2003). „Fame was a long walk away, and he made it”. Haaretz. Приступљено 28. 2. 2013. 
  91. ^ „Shaul Ladany Bio, Stats, and Results”. Sports-reference.com. Архивирано из оригинала 18. 4. 2020. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  92. ^ „Shaul Ladany profile”. Jewishsports.net. Приступљено 24. 2. 2013. 
  93. ^ „Ladany, Shaul”. Jewsinsports.org. Архивирано из оригинала 28. 09. 2018. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  94. ^ Al Levine (1. 3. 1973). „World will Forget Munich – not Everyone is Jewish”. The Miami News. Архивирано из оригинала 11. 04. 2013. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  95. ^ а б в „Ladany, Shaul”. Jewsinsports.org. Архивирано из оригинала 28. 09. 2018. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  96. ^ Robert Slater (2000). Great Jews in Sports. J. David Publishers. ISBN 9780824604332. Приступљено 28. 2. 2013. 
  97. ^ „Ladany Walks to U.S. Mark”. Spokesman-Review. 12. 4. 1976. Приступљено 24. 2. 2013. 
  98. ^ Green, David B. (14. 1. 2009). „Questions & Answers/A conversation with Shaul P. Ladany”. Haaretz. Приступљено 24. 2. 2013. 
  99. ^ „Ladany, Shaul”. Jewsinsports.org. Архивирано из оригинала 28. 09. 2018. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  100. ^ а б „Shaul Ladany Bio, Stats, and Results”. Sports-reference.com. Архивирано из оригинала 18. 4. 2020. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  101. ^ Neil Amdur,"Ladany, an Ultimate Survivor, Recalls Painful Memories", New York Times, July 13, 2008.
  102. ^ Nancy Harrison. „Olympics movement honors Israeli race walker”. San Diego Jewish World. Приступљено 28. 2. 2013. 
  103. ^ Green, David B. (14. 1. 2009). „Questions & Answers/A conversation with Shaul P. Ladany”. Haaretz. Приступљено 24. 2. 2013. 
  104. ^ Renee Ghert-Zand (31. 1. 2012). „The Healthiness Of A Long-Distance Walker”. The Jewish Week. Архивирано из оригинала 21. 10. 2016. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  105. ^ Renee Ghert-Zand (31. 1. 2012). „The Healthiness Of A Long-Distance Walker”. The Jewish Week. Архивирано из оригинала 21. 10. 2016. г. Приступљено 25. 2. 2013. 
  106. ^ James Montague (5. 9. 2012). „The Munich massacre: A survivor's story”. CNN. Приступљено 25. 2. 2013. 
  107. ^ „La longue marche de Shaul Ladany, rescapé de l'attentat des JO de Munich en 1972”. Le Point (на језику: француски). 6. 7. 1972. Приступљено 25. 2. 2013. 
  108. ^ Yocheved Miriam Russo (29. 6. 2007). „The extraordinary grit of the long-distance walker”. The Jerusalem Post. Приступљено 25. 2. 2013. 
  109. ^ Sinai, Allon (16. 3. 2011). „A stroll down memory lane with Shaul Ladany”. The Jerusalem Post. Приступљено 25. 2. 2013. 
  110. ^ Albertson, Keith. "Racing through a life of problems and solutions." ISE Magazine. November 2020. pp. 39-43.
  111. ^ а б Green, David B. (14. 1. 2009). „Questions & Answers/A conversation with Shaul P. Ladany”. Haaretz. Приступљено 24. 2. 2013. 
  112. ^ „Shaul Ladany Bio, Stats, and Results”. Sports-reference.com. Архивирано из оригинала 18. 4. 2020. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  113. ^ Simon Reeve (2011). One Day in September: The Full Story of the 1972 Munich Olympics Massacre and the Israeli Revenge Operation "Wrath of God". Skyhorse Publishing Inc. ISBN 9781611450354. Приступљено 24. 2. 2013. 
  114. ^ „Ladany, Shaul”. Jewsinsports.org. Архивирано из оригинала 28. 09. 2018. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  115. ^ а б „Developing Formulas for Setting an Improved Double-Sampling Plan” (PDF). Приступљено 2. 3. 2013. 
  116. ^ Sagi, Yehoshua (1. 9. 2003). „Fame was a long walk away, and he made it”. Haaretz. Приступљено 28. 2. 2013. 
  117. ^ „Shaul Ladany Bio, Stats, and Results”. Sports-reference.com. Архивирано из оригинала 18. 4. 2020. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  118. ^ Simon Reeve (2011). One Day in September: The Full Story of the 1972 Munich Olympics Massacre and the Israeli Revenge Operation "Wrath of God". Skyhorse Publishing Inc. ISBN 9781611450354. Приступљено 24. 2. 2013. 
  119. ^ „Ladany, Shaul”. Jewsinsports.org. Архивирано из оригинала 28. 09. 2018. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  120. ^ Neil Amdur,"Ladany, an Ultimate Survivor, Recalls Painful Memories", New York Times, July 13, 2008.
  121. ^ Green, David B. (14. 1. 2009). „Questions & Answers/A conversation with Shaul P. Ladany”. Haaretz. Приступљено 24. 2. 2013. 
  122. ^ Yocheved Miriam Russo (15. 1. 2009). „Setting the record straight”. Jerusalem Post. Приступљено 2. 3. 2013. 
  123. ^ "Forthcoming event", Spink Insider, No. 23 (Winter 2015), pp. 60-62.
  124. ^ „Shaul Ladany Bio, Stats, and Results”. Sports-reference.com. Архивирано из оригинала 18. 4. 2020. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  125. ^ „Ladany, Shaul”. Jewsinsports.org. Архивирано из оригинала 28. 09. 2018. г. Приступљено 24. 2. 2013. 
  126. ^ Green, David B. (14. 1. 2009). „Questions & Answers/A conversation with Shaul P. Ladany”. Haaretz. Приступљено 24. 2. 2013. 
  127. ^ Andrea Schiavon (2012). Cinque cerchie e una stella. Shaul Ladany da Bergen-Belsen a Monaco (на језику: италијански). ADD Editore, Torino. ISBN 9788896873922. Приступљено 6. 3. 2013. 
  128. ^ Renee Ghert-Zand (31. 1. 2012). „The Healthiness of a Long-Distance Walker”. The Jewish Week. Архивирано из оригинала 21. 10. 2016. г. Приступљено 25. 2. 2013. 
  129. ^ а б „Sports Shorts – Israel News”. Haaretz. 12. 9. 2007. Приступљено 25. 2. 2013. 
  130. ^ „Sports Shorts – Israel News”. Haaretz. 12. 9. 2007. Приступљено 25. 2. 2013. 
  131. ^ Renee Ghert-Zand (31. 1. 2012). „The Healthiness of a Long-Distance Walker”. The Jewish Week. Архивирано из оригинала 21. 10. 2016. г. Приступљено 25. 2. 2013. 
  132. ^ „Shaul Ladany profile”. Jewishsports.net. Приступљено 24. 2. 2013. 
  133. ^ Renee Ghert-Zand (31. 1. 2012). „The Healthiness of a Long-Distance Walker”. The Jewish Week. Архивирано из оригинала 21. 10. 2016. г. Приступљено 25. 2. 2013. 
  134. ^ „Tears as day of deliverance from Belsen recalled”. Scotsman.com. 16. 4. 2005. Приступљено 25. 2. 2013. 
  135. ^ Yocheved Miriam Russo (15. 1. 2009). „Setting the record straight”. Jerusalem Post. Приступљено 2. 3. 2013. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шаул_Ладани&oldid=27051588”