Habeas corpus

Habеаs corpus („мораш имати тело”) представља важан део енглеског система „историјске уставности" и најважнији документ о правима човека у англосаксонском праву. Основна начела овог инструмента се своде на забрану незаконитог хапшења без судског налога, забрану дуготрајног задржавања у затвору без очигледних доказа о кривици, заштити човека од малтретирања у истрази и изнуђеног признања као и на низ других процесних привилегија. Еволуција овог правног средства је била веома дуга. Започела је у 13. веку, а била је крунисана доношењем закона у парламенту под поменутим називом 1679.

Грб Енглеске

Парламент Енглеске- Вестминстерска палата

Налог habeas corpus је у осамнаестом веку описао Вилијам Блекстоун као „одличан и ефикасан налог у свим врстама незаконитог затварања“. То је позив који има снагу судског налога; упућује се старатељу (затворском службенику, на пример) и захтева да се затвореник изведе пред суд, и да старатељ предочи доказ о овлашћењу, омогућавајући суду да утврди да ли старатељ има законска овлашћења да затвори притвореника. Ако старатељ поступа ван својих овлашћења, затвореник мора бити пуштен. Сваки затвореник, или друга особа која наступа у њихово име, може поднети захтев суду или судији за издавање налога habeas corpus. Један од разлога да налог затражи неко друго лице, а не затвореник, је тај што би притвореник могао бити држан у самици. Већина јурисдикција грађанског права пружа сличан правни лек за оне који су противправно притворени, али се то не назива увек habeas corpus. На пример, у неким земљама шпанског говорног подручја, еквивалентан лек за противзаконито затварање је amparo de libertad („заштита слободе“).

Право на петицију за издавање налога habeas corpus се ипак дуго славило као најефикаснија заштита слободе субјекта. Правник Алберт Вен Дајси је написао да британски Habeas Corpus закон „не декларише никакав принцип и не дефинише никаква права, али су у практичне сврхе вредни стотину уставних чланова који гарантују слободу појединца“.

Writ of Habeas Corpus

Већ од 13. века у судском поступку у Енглеске се користио такозвани Writ of Habeas Corpus. To је служило као нека врста наредбе државном службенику, шерифу, на основу које он туженика мора физички да доведе пред суд. Отуд назив ,,habeas corpus" чије је буквално значење "мораш тело (лице)" - подразумева се привести. Основ није био потребан за довођење туженог, само је надлежни орган имао обавезу да обезбеди присуство тог лица у суду одређеног дана.

Habeas corpus је тада означавао наредбу краља шерифу да доведе пред суд лице осумњичено за кривично дело, још увек се његова формула није доводила у везу са идејом личне слободе. Пре би се могло рећи да је служио обрнутој сврси.

Историјат

У 15. и 16. веку установа Habeas Corpus добија нов смисао. Наиме, почињу да га користе централни (Common law sudovi) ради сузбијања надлежности локалних феудалних судова и проширивања сопствене. Ова наредба постаје начин да се предмет изузме из нижег суда, наравно уз одговарајући разлог због кога виши суд преузима случај. Самим тим Writ of Habeas Corpus прераста у поступак кроз који се могла проверавати законитост и оправданост вођења поступка пред одређеним судом.

Од 17. века почиње да се користи и као средство помоћу кога се може тражити ослобађање од притвора, уколико се не може доказати чврст основ хапшења. 1613. године је за врховног судију именова сер Едвард Коук (Edward Coke) и на основу Habeas Corpus наредбе ослобођен је велики број људи затворених према одлуци тадашњег краљевог канцелара. Habeas Corpus се окреће и ка провери рада извршних органа, односно утврђивању законитости хапшења. Упркос томе државни органи су са лакоћом избегавали право странке да тражи да буде ослобођена. Пример за ово је чувени судски спор "Darnel's Case".

Први закон под називом Habeas Corpus Act је донет 1640. године, када је Чарлс I поново сазвао парламент и већ је у време рестаурације био прихваћен као средство за заштиту слободе личности. Међутим, он је имао озбиљних недостатака: злоупотребе су и даље биле могуће. (Ухапшени се поново хапсио када би једном био пуштен, био би премештан из једног затвора у други затвор, пребацивали би га у Шкотску или неко друго прекоморско место, ван домашаја овог закона.) Било је неколико безуспешних покушаја побољшања овог закона (1668, 1669-1670, 1673-1674, 1675, 1676-1677).

Коначно уз залагање и иницијативу виговаца 26.маја 1679. године у парламенту је као закон изгласан Habeas Corpus Act.

У каснијем развитку Habeas Corpus Act је доживео неколико важних допуна. Већ је енглески Бил о правима (Bill of Rights) из 1689. године донео даље олакшице при коришћењу овог института. Habeas Corpus Act из 1813. је проширио домет овог средства са искључиво кривичног терена на све друге случајеве када је неком лицу угрожена лична слобода. Habeas Corpus Act из 1862. године решава проблем територијалног важења овог института у "прекоморским крајевима", тако што је предвиђено да ову наредбу издају судови у колонијама и доминионима (а не судови у Енглеској), уколико такви судови постоје.

Садржај

Према овом закону, извршни орган може неког ухапсити и држати га у затвору само на основу налога који издаје суд. Једино је судски орган надлежан да одлучи има ли основа да једно лице буде лишено слободе. Наравно, с обзиром да постоје ситуације када полиција не може чекати судски налог, лишавање слободе је дозвољено и без налога, али под стриктно одређеним условима.

Када је неко лице ухапшено без налога под сумњом да је учинило извесно кривично дело, оно само или његова родбина има право да тражи од надлежног судије писмено обавештење о делу због кога је ухапшено што му мора бити предато у року од 24 часа. Надлежни судија притом издаје полицијском органу налог - writ да у року од три дана приведе ухапшеног пред суд и да при том наведе основ због чега је лице ухапшено или да га, у супротном, пусти на слободу. За непоштовање ових обавеза предвиђене су изузетно високе новчане казне, а у случају поновљеног оглушавања о овај налог, полицијском службенику је претио губитак службе. Уколико би судија одбио да изда овакву наредбу, казна је износила чак 500 фунти, а цео износ казне би припадао ухапшеном. Судија је потом морао у најкраћем року испитати лице које би му привео полицијски орган и утврдити основаност хапшења. На основу тога је могао одредити продужавање истражног затвора, пустити ухапшеног привремено на слободу до почетка суђења, обично уз кауцију, или га потпуно ослободити уколико се установи да је сумња неоправдана. Ако би суд издао налог да се ухапшени задржава у затвору, морао се најкасније за 20 дана извести пред пороту ради даљег поступка. Изричито је предвиђено и да нико не може бити поново ухапшен за исто дело за које је већ једном ослобођен, да се осим у строго одређеним случајевима ухапшени не може премештати из једног затвора у други и да се не може држати у Шкотској или прекоморским тамницама. Осим тога забрањено је и покретање поступка против лица уколико су у прошле две године од дана извршења дела.

Парламент је могао ставити Habeas Corpus Act ван снаге у одређеним критичним ситуацијама, с тим да је у таквим случајевима морао тачно да утврди и време трајања привремен суспензије овог закона.

Литература

• Упоредна правна традиција/ Сима Аврамовић, Војислав Станимировић, Универзитет у Београду - Правни факултет, 2018.
• Bandele, Asha (1996). „Habeas Corpus is a legal Entitlement”. Absence in the Palms of My Hands & Other Poems. New York: Harlem River Press. 
• Carpenter, A.H. (октобар 1902). „Habeas Corpus in the Colonies”. The American Historical Review. 8 (1): 18—27. 
• Louis Fisher. 2003. Nazi Saboteurs on Trial: A Military Tribunal and American Law. University Press of Kansas. ISBN 978-0-7006-1238-3..
• Michael Dobbs. 2004. Saboteurs: The Nazi Raid on America. Vintage. ISBN 978-1-4000-3042-2..
• Charles Doyle. 2006. Federal Habeas Copus: A Brief Legal Overview. Congressional Research Service.
• Peter Irons. 1999. A People's History of the Supreme Court. Viking. ISBN 978-0-670-87006-6.. Political context for Ex Parte Milligan explained on Pp. 186–189.
• Nutting, Helen A. (април 1960). „The Most Wholesome Law—The Habeas Corpus Act of 1679”. The American Historical Review. 65 (3): 527—543. 
• Geoffrey R. Stone. 2004. Perilous Times, Free Speech in Wartime From the Sedition Act to the War on Terrorism. Norton. ISBN 978-0-393-05880-2..
• Cary Federman. 2006. The Body and the State: Habeas Corpus and American Jurisprudence. SUNY. ISBN 978-0-7914-6703-9..
• Eric M. Freedman. 2001. Habeas Corpus: Rethinking the Great Writ of Liberty (NYU Press). ISBN 978-0-8147-2717-1.
• Lisa M. Seghetti and Nathan James. 2006. Federal Habeas Corpus Relief: Background, Legislation, and Issues. Congressional Research Service.
• Donald E. Wilkes Jr, The Georgia Death Penalty Habeas Corpus Reform Act of 1995 (1995) & Habeas Corpus: The Great Writ Hit (2006) & Habeas Corpus Uncorpsed (2008) & Habeas Corpus and Baseball (2006) & The Writ of Habeas Corpus in Georgia (2007) & Writ of Habeas Corpus Архивирано на сајту Wayback Machine (11. децембар 2012), from The New Georgia Encyclopedia (2009).
• Walker, Robert S., Ph.D. (1960). „The Constitutional and Legal Development of Habeas Corpus”. Arts and Sciences Studies. 57 (9). Library of Congress Catalog: H31.053, no.3. 
• Walker, Robert Searles, Ph.D. (2006). Habeas Corpus - Writ of Liberty: English and American Origins and Development (Revised изд.). Amazon Books. ISBN 978-1-4196-4478-8. OCLC 156915626. 
• Beale, Joseph H. (1935) A Treatise on the Conflict of Laws. ISBN 978-1-58477-425-9
• Darbyshire, Penny (2017) Darbyshire on the English Legal System - 12th ed - Sweet & Maxwell - ISBN 978-0-414-05785-2
• Dicey & Morris (1993). The Conflict of Laws - 12th edition - Sweet & Maxwell ISBN 978-0-420-48280-8
• Slapper, Gary; David Kelly (2016). The English Legal System. London: Routledge. ISBN 978-1-138-94445-9. 
• Barnett, Hilaire (2008). Constitutional & Administrative Law. London: Routledge-Cavendish. ISBN 978-0-415-45829-0. 
• Milsom, S.F.C., A Natural History of the Common Law. Columbia University Press (2003) ISBN 978-0-231-12994-7
• Milsom, S.F.C., Historical Foundations of the Common Law (2nd ed.). Lexis Law Publishing (Va), (1981) ISBN 978-0-406-62503-8
• Fleming, Justin, Barbarism to Verdict - A History of the Common Law Published January 1, 1994, by Angus & Robertson Publishers ISBN 978-0-207-17929-7
• Slapper; Kelly (2016). English Legal System. Routledge. 
• Makdisi, John A. (јун 1999). „The Islamic Origins of the Common Law”. North Carolina Law Review. University of North Carolina School of Law. 77 (5): 1635—1739. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Hussain, Jamila (2001). „Book Review: The Justice of Islam by Lawrence Rosen”. Melbourne University Law Review. 30. 
• El-Gamal, Mahmoud A. (2006). Islamic Finance: Law, Economics, and Practice. Cambridge University Press. стр. 16. ISBN 978-0-521-86414-5. 
• Gaudiosi, Monica M. (април 1988). „The Influence of the Islamic Law of Waqf on the Development of the Trust in England: The Case of Merton College”. University of Pennsylvania Law Review. 136 (4): 1231—1261. JSTOR 3312162. doi:10.2307/3312162. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Badr, Gamal Moursi (пролеће 1978). „Islamic Law: Its Relation to Other Legal Systems”. The American Journal of Comparative Law. 26 (2 – Proceedings of an International Conference on Comparative Law, Salt Lake City, Utah, February 24–25, 1977): 187–198 [196–8]. JSTOR 839667. doi:10.2307/839667. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Спољашње везе

• „Petition for Habeas Corpus April 16, 1843”. The Newton Gresham Library Digital Collections. Приступљено 27. 10. 2018. 
• This American Life: 331: Habeas Schmabeas 2007
• Writ of Habeas Corpus and Indian Constitution
• The History of English Law before the Time of Edward I, 2 vols., on line, with notes, by S. F. C. Milsom, originally published in Cambridge University Press's 1968 reissue.
• First edition of Halsbury's Laws of England: Being A Complete Statement of the Whole Law of England, published 1907-1917.
• Leeming, Mark. „Theories and principles underlying the development of the common law” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 26. 03. 2023. г. Приступљено 05. 11. 2022.  (2013) 36(3) University of New South Wales Law Journal 1002.