Википедија

Ramanudža

Ramanudža ili Ramanudžačarja (1017–1157; IAST: Rāmānujā) bio je indijski teolog, filozof, i jedan od najvažnijih predstavnika tradicije šri vajšnavizma u hinduizmu.[4][5] Njegovi filozofski osnovi zasnovani na devocionalizmu uticali su na Bakti pokret.[4][6][7]

Ramanudža
Rāmānujacharya
Ramanudža
Ime po rođenjuIḷaiyāḻvār,[1][2][3]
Datum rođenja1017.
Mesto rođenjaSriperumbudur, Tamil Nadu
 Indija
Datum smrti1137
Mesto smrtiSri Rangam, Tamil Nadu
 Indija
StilHinduism

Ramanudžin guru je bio Jadava Prakasa, naučnik koji je bio deo starije monaške tradicije Advajta Vedanta.[8] Tradicija Šri Vajšnave tvrdi da se Ramanudža nije slagao sa svojim guruom i nedualistom Advajta Vedantom, te da je umesto toga sledio stope tradicije Tamil Alvarsa, utrte delima učenjaka Natamuni i Jamunačarja.[4] Ramanudža je poznat kao glavni zagovornik potškole Višištadvajta od Vedanta,[9][10] i njegovi učenici su verovatno bili autori tekstova poput Šatjajanije Upanišad.[8] Sam Ramanudža je napisao uticajne tekstove, poput basje o Brahma sutrama i Bagavad Gite, svi od kojih su na sanskritu.[11]

Njegova filozofija Višištadvajta (kvalifikovanog nedualizma) nadmetala se sa dvajtovskom (teističko dualističkom) filozofijom Madvačarje, i advajtnom (nedualističkom) filozofijom Adi Šankare. One uzete zajedno su tri najuticajnije vedantske filozofije drugog milenijuma.[12][13] Ramanudža je predstavio epistemski i soteriološki značaj baktija, ili predanosti ličnom Bogu (Višnu u slučaju Ramanudže) kao sredstva za duhovno oslobođenje. Njegove teorije tvrde da postoji pluralnost i razlika između atmana (duše) i brahmana (metafizičke, krajnje stvarnosti), dok je takođe tvrdio da postoji jedinstvo svih duša i da pojedinačna duša ima potencijal da ostvari identitet sa brahmanom.[14][13][15]

Biografija уреди

Ramanudža je rođen u tamilskoj porodici u selu Sriperumbudur, Tamil Nadu. Njegovi sledbenici u vajšnavskoj tradiciji pisali su hagiografije, od kojih su neke bile sastavljene vekovima nakon njegove smrti, a za koje tradicija veruje da su istinite.[5][16]

Tradicionalni hagiografi Ramanudže navode da je on bio rođen od majke Kantimati i oca Asuri Kesava Somajadži,[17] u Sriperumbuduru, u blizini današnjeg Čenaja, Tamil Nadu.[18] Veruje se da je rođen u mesecu Čajtre pod zvezdom Tiruvadiraj.[19] Oni njegov život postavljaju u period 1017–1137. godine, što daje životni vek od 120 godina.[20] Ovi datumi su dovedeni u pitanje u modernoj naučnoj zajednici, na bazi hramskih zapisa i regionalne literature 11. i 12. veka izvan tradicije Šri Vajšnave, i naučnici moderne ere sugerišu da je Ramanudža verovatno živeo između 1077-1157 godine.[21][17][18]

Ramanudža se oženio, preselio u Kančipuram, studirao u manastiru Advajta Vedanta sa Jadava Prakasom kao svojim guruom.[6][8][22] Ramanudža i njegov guru često se nisu slagali u tumačenju vedskih tekstova, naročito Upanišada.[17][23] Ramanudža i Jadava Prakasa su se razdvojili, a nakon toga Ramanudža je samostalno nastavio studije.[5][22]

On je pokušao da upozna još jednog poznatog vedantskog naučnika iz 11. veka, Jamunačarja, ali tradicija Šri Vajšnave ukazuje na to da je potonji umro pre susreta, te da do susreta nije došlo.[5] Ramanudža je bio praunuk Jamunačarje preko njegove unuke.[24] Međutim, neke hagiografije tvrde da su se posmrtni ostaci Jamunačarje čudesno uzdigli i da je pri tom Ramanudža imenovan novim vođom šri vajšnavske sekte koju je prethodno predvodio Jamunačarja.[5] Jedna hagiografija tvrdi da je nakon što je napustio Jadavu Prakasu, Ramanudža bio iniciran u šri vajšnavizam dejstvom Perija Nambija, takođe zvanog Mahapurna, koji je bio jedan od vedantskih naučnika. Ramanudža se odrekao svog bračnog života i postao hinduistički monah.[25] Međutim, po navođenju Katarine Jang, istorijski dokazi o tome da li se Ramanudža vodio bračni život, ili se odrekao toga i postao monah su neizvesni.[26]

Ramanudža je postao sveštenik u hramu Varadaradža Perumal (Višnu) u Kančipuramu, gde je počeo da propoveda da se mokša (oslobađanje i odvajanje od samsare) ne ostvaruje metafizičkim, nirguna brahmanom, već uz pomoć ličnog boga i sagune Višnua.[22][27] Ramanudža je dugo uživao status najvišeg autoriteta u tradiciji Šri Vajšnave.[28]

Reference уреди

  1. ^ „Sri Ramanuja's gift to the Lord”. The Hindu. India. 24. 12. 2012. 
  2. '^ N. Jagadeesan (1989). Collected Papers on Tamil Vaishnavism. Ennes Publications. стр. 82. „his name 'Ramanuja' (the name of Lakshmana in the Ramayana) was done into Tamil as 'Ilaiyalvar.” 
  3. ^ Gerhard Oberhammer; Marion Rastelli (2007). Studies in Hinduism: On the mutual influences and relationship of Viśiṣṭādvaita Vedānta and Pāñcarātra. IV. Austrian Academy of Sciences Press. стр. 269. ISBN 978-3700136804. „Hence, says the AK, "On the twelfth day, during the naming ceremony which was preceded by giving him the divine signs, they gave him the name Ilaiyalvar” 
  4. ^ а б в C. J. Bartley 2013, стр. 1–4, 52–53, 79.
  5. ^ а б в г д Jon Paul Sydnor (2012). Rāmānuja and Schleiermacher: Toward a Constructive Comparative Theology. Casemate. стр. 20—22 with footnote 32. ISBN 978-0227680247. 
  6. ^ а б Doniger, Wendy (1999). Merriam-Webster's encyclopedia of world religions . Merriam-Webster. стр. 904. ISBN 978-0-87779-044-0. 
  7. ^ Hermann Kulke; Dietmar Rothermund (2004). A History of India. Routledge. стр. 149. ISBN 978-0-415-32920-0. 
  8. ^ а б в Patrick Olivelle (1992). The Samnyasa Upanisads : Hindu Scriptures on Asceticism and Renunciation: Hindu Scriptures on Asceticism and Renunciation. Oxford University Press. стр. 10—11, 17—18. ISBN 978-0-19-536137-7. 
  9. ^ C. J. Bartley 2013, стр. 1–2.
  10. ^ Carman 1974, стр. 24.
  11. ^ Carman 1994, стр. 82-87 with footnotes.
  12. ^ William M. Indich (1995). Consciousness in Advaita Vedanta. Motilal Banarsidass. стр. 1—2, 97—102. ISBN 978-81-208-1251-2. 
  13. ^ а б Bruce M. Sullivan (2001). The A to Z of Hinduism. Rowman & Littlefield. стр. 239. ISBN 978-0-8108-4070-6. 
  14. ^ C. J. Bartley 2013, стр. 1–2, 9–10, 76–79, 87–98.
  15. ^ Sean Doyle (2006). Synthesizing the Vedanta: The Theology of Pierre Johanns, S.J. Peter Lang. стр. 59—62. ISBN 978-3-03910-708-7. 
  16. ^ Keith E. Yandell 2001, стр. 7, 148.
  17. ^ а б в Mishra, Patit Paban (2012). „Ramanuja (ca. 1077–ca. 1157)”. Rāmānuja (ca. 1077–ca. 1157) in Encyclopedia of Global Religion (Editors: Mark Juergensmeyer & Wade Clark Roof). ISBN 9780761927297. doi:10.4135/9781412997898.n598. 
  18. ^ а б Jones & Ryan 2006, стр. 352.
  19. ^ Madabhushini Narasimhacharya. Sri Ramanuja. Sahitya Akademi, 2004 - Hindu saints - 51 pages. стр. 17. 
  20. ^ Carman 1994, стр. 45, 80.
  21. ^ Carman 1974, стр. 27–28, 45.
  22. ^ а б в „Ramanuja | Hindu theologian and philosopher”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 5. 4. 2019. 
  23. ^ „Ramanuja's explanation”. The Hindu (на језику: енглески). 13. 1. 2014. ISSN 0971-751X. Приступљено 5. 4. 2019. 
  24. ^ Sakkottai Krishnaswami Aiyangar. Ancient India: Collected Essays on the Literary and Political History of Southern India. Asian Educational Services, 2004. стр. 195. 
  25. ^ Alkandavilli Govindāchārya (1906). The Life of Râmânujâchârya: The Exponent of the Viśistâdvaita Philosophy. S. Murthy. стр. 62—70. 
  26. ^ Katherine Young (1996). Steven Rosen, ур. Vaiṣṇavī. Motilal Banarsidass. стр. 286—288. ISBN 978-81-208-1437-0. 
  27. ^ Jon Paul Sydnor (2012). Rāmānuja and Schleiermacher: Toward a Constructive Comparative Theology. Casemate. стр. 84—87. ISBN 978-0227680247. 
  28. ^ Carman 1994, стр. 82 with footnotes.

Literatura уреди

Spoljašnje veze уреди

 
Ramanudža na Vikimedijinoj ostavi.

Biografije

Radovi

Drugo

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ramanudža&oldid=27676616”