Августовски пуч — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Уклањам датотеку Boris_Yeltsin_19_August_1991-1.jpg. {{GENDER:Jcb|Корисник|Корисница}} Jcb ју је {{GENDER:Jcb|избрисао|избрисала}} са Оставе, разлог: [[:c:Commons:Deletion requests/File:19 Aug |
АРЧ + 12 референци |
||
Ред 1:
[[Датотека:1991 coup attempt1.jpg|мини|десно|220п|Тенкови совјетске армије на Црвеном тргу током пуча]]
'''Августовски пуч''' ({{јез-рус|Августовский путч}}) је био неуспели покушај [[државни удар|државног удара]] од 19. до 21. августа 1991. који су извели поједини чланови Владе СССР са циљем преузимања контроле на земљом од председника [[Михаил Горбачов|Михаила Горбачова]]. Лидери пуча били су “тврдолинијаши” унутар [[Комунистичка партија Совјетског Савеза|Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС)]] који су се противили програму Горбачовљевих реформи као и назнакама новог [[Савез суверених држава|споразума о децентрализовању совјетске државе]] и пребацивању надлежности федерације на републике. Своје противнике пучисти су имали углавном у Москви међу грађанским групама отпора. Иако је пуч пропао после само два дана уз повратак Горбачова на власт, сматра се да је имао кључну улогу у [[распад Совјетског Савеза|дезинтеграцији Совјетског Савеза и КПСС]].
Линија 14 ⟶ 13:
== Завера ==
Директор [[КГБ]] [[Владимир Крјучков]] је 11. децембра 1990. позвао на успостављање реда на московској Централној телевизији.<ref>{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/30110346|title=The state within a state : the KGB and its hold on Russia--past, present, and future|last=Alʹbat︠s︡, Evgenii︠a︡.|date=1994|publisher=Farrar, Straus, Giroux|isbn=0374181047|edition=1st ed|location=New York|oclc=30110346}}</ref> Истог дана је позвао и двојицу официра КГБ да направе план о преузимању мера у случају проглашења [[ванредно стање|ванредног стања]] у СССР. Касније је Крјучков у своју заверу укључио и совјетског министра одбране [[Дмитриј Јазов|Дмитрија Јазова]], министра унутрашњих послова [[Борис Пуго|Бориса Пуга]], премијера [[Валентин Павлов|Валентина Павлова]], потпредседника [[Генадиј Јанајев|Генадија Јанајева]], заменика председника Савета одбране [[Олег Бакланов|Олега Бакланова]], шефа Горбачовљевог секретаријата [[Валериј Болдин|Валерија Болдина]] и секретара централног комитета КПСС [[Олег Шењин|Олега Шењина]].<ref>{{Cite web|url=https://old.flb.ru/material.phtml?id=3632|title=Заключение по материалам расследования роли и участии должностных лиц КГБ СССР в событиях 19-21 августа 1991 года|last=|first=|date=|website=old.flb.ru|archive-url=|archive-date=|dead-url=|access-date=18. 7. 2019}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://2001.novayagazeta.ru/nomer/2001/51n/n51n-s15.shtml|title="Novaya Gazeta" No. 51 of 23 July 2001|last=|first=|date=|website=2001.novayagazeta.ru|archive-url=|archive-date=|dead-url=|access-date=18. 7. 2019}}</ref>
Пучисти су се надали да би могли извршити притисак на Горбачова да прогласи ванредно стање у циљу успотављања реда и закона. У тврдолинијашком гласнику „Совјетска Русија“ се 23. јула 1991. се појавио текст „[[Реч народу]]“ уперен против перестројке који су потписали високу функционери СССР.
Шест дана касније, Горбачов, руски председник [[Борис Јељцин]] и казахстански председник [[Нурсултан Назарбајев]] су разговарали о могућности да смене тврдолинијаше као што су Павлов, Јазов, Крјучков и Пуго либералнијим особама. Крјучков, који је ставио Горбачова под присмотру неколико месеци раније, је на крају сазнао за разговор.<ref name=":0">{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/42606302|title=The Mitrokhin archive : the KGB in Europe and the West|last=Andrew, Christopher M.|date=1999|publisher=Allen Lane|others=Mitrokhin, Vasili, 1922-2004.|isbn=0713993588|location=London|oclc=42606302}}</ref>
Горбачов је 4. августа отишао у своју [[дача|дачу]] у [[Форос (Украјина)|Форосу]] на [[Крим]]у. Планирао је да се врати у Москву на потписивање новог уговора о заједници 20. августа. Завереници су се 17. августа срели у просторијама КГБ-а у Москви и проучавали споразум. Пучисти су сматрали да реформисање Совјетског Савеза води ка његовом распаду и одлучили су да је време за акцију. Следећег дана, Бакланов, Болдин, Шењин и заменик министра одбране Совјетског Савеза генерал [[Валентин Варењиков]] су посетили Горбачова у његовој резиденцији на Криму са захтевом да или сам прогласи ванредно стање или да уступи место Јанајеву. Међутим, Горбачов је чврсто подржавао Нови
Наређено је да се из фабрике у [[Псков]]у у Москву допреми 250.000 лисица и 300.000 формулара за хапшење.<ref>{{Cite book|url=http://worldcat.org/oclc/815538466|title=Revolutionary Passage : From Soviet to Post-Soviet Russia, 1985-2000. Politics, History, and Social Change.|last=Garcelon, Marc.|date=2005|publisher=Temple University Press|isbn=1281093947|oclc=815538466}}</ref> Крјучков је удвостручио плате особљу КГБ, позвао их са одмора и ставио у стање узбуне. [[Затвор Лефортово]] је испражњен да би се направило места за евентуалне ухапшенике.<ref name=":0" />
== Августовски пуч ==
Линија 40 ⟶ 39:
=== 19. август ===
Пошто су су одлуке Комитета емитоване на државном радију и телевизији са почетком у 07:00, Радио Русија, Телевиденије Русија и Ехо Москва, једине независне радио и ТВ-станице су одстрањене из етра. Оклопне јединице Таманске дивизије и Кантемировска тенковска дивизија ушле су у Москву праћене падобранцима. Четири посланика Конгреса народних депутата РСФСР (који су сматрани најопаснијим) КГБ је задржао у војној бази у близини Москве. Пучисти су намеравали да ухвате председника Русије Бориса Јељцина током његовог повратка из Казахстана или док је био у својој дачи у близини Москве, али из непознатог разлога то нису урадили. Остављање Јељцина на слободи испоставиће се фаталним по њихове планове.<ref>{{Cite web|url=https://old.flb.ru/material.phtml?id=3632|title=Заключение по материалам расследования роли и участии должностных лиц КГБ СССР в событиях 19-21 августа 1991 года|last=|first=|date=|website=old.flb.ru|archive-url=|archive-date=|dead-url=|access-date=18. 7. 2019}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://2001.novayagazeta.ru/nomer/2001/55n/n55n-s14.shtml|title="Novaya Gazeta" No. 55 of 6 August 2001 (extracts from the indictment of the conspirators)|last=|first=|date=|website=2001.novayagazeta.ru|archive-url=|archive-date=|dead-url=|access-date=18. 7. 2019}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://2001.novayagazeta.ru/nomer/2001/57n/n57n-s12.shtml|title="Novaya Gazeta" No. 57 of 13 August 2001 (extracts from the indictment of the conspirators)|last=|first=|date=|website=2001.novayagazeta.ru|archive-url=|archive-date=|dead-url=|access-date=18. 7. 2019}}</ref>
Јељцин је стигао у [[Бели дом]] (зграду руског парламента) 19. августа у 9 сати. Заједно са високим званичницима руске федералне јединице прогласиће пуч неуставним, захтеваће од војске да не учествује у истом, прогласиће генерални штрајк и захтеваће да се Горбачов обрати народу.<ref>{{Cite web|url=http://old.russ.ru/antolog/1991/|title=Путч. Хроника тревожных дней.|last=|first=|date=|website=old.russ.ru|archive-url=|archive-date=|dead-url=|access-date=18. 7. 2019}}</ref> Декларација је дистрибуирана широм Москве у форми флајера.
Грађани Москве су послеподне почели да се окупљају око Белог дома и да постављају барикаде. Као одговор на то Јанајев је прогласио ванредно стање у Москви са почетком у 16:00. Јанајев се обратио јавности у 17:00 са тврдњом да је Горбачов на „одмору“. У међувремену мајор Евдокимов, начелник штаба тенковског батаљона Таманске дивизије која је чувала Бели дом, објавиће лојалност вођству РСФСР. Јељцин се попео на један од њихових тенкова и обратио се окупљеним грађавнима. Неочекивано, овај догађај се појавио на државним медијима током вечерњих вести.<ref>{{Cite web|url=https://web.archive.org/web/20071127062600/http://www.mn.ru/issue.php?2001-33-3|title=MN.RU: Московские Новости|last=|first=|date=27. 11. 200|website=web.archive.org|archive-url=|archive-date=|dead-url=|access-date=18. 7. 2019}}</ref>
=== 20. август ===
У подне командант Московског војног округа, генерал Калињин, којег је Јанајев прогласио за војног команданта Москве, прогласио је полицијски час у Москви од 23:00 то 5:00. Ово је схваћено и као знак да је напад на Бели дом неминован. Браниоци Белог дома, иако већином ненаоружани, припремили су се за одбрану. Евдокимови тенкови су се поподне одмакли од Белог дома.<ref>{{Cite web|url=http://nvo.ng.ru/history/2006-08-18/1_19aug91.html|title=Четыре судьбоносных дня: 19–22 августа 1991-го|last=|first=|date=|website=nvo.ng.ru|language=en|archive-url=|archive-date=|dead-url=|access-date=18. 7. 2019}}</ref> Кризни штаб за одбрану Белог дома предводио је генерала Константина Кобец, посланик у парламенту РСФСР.<ref>{{Cite web|url=http://www.warheroes.ru/hero/hero.asp?Hero_id=1201|title=Усов Владимир Александрович|last=|first=|date=|website=www.warheroes.ru|archive-url=|archive-date=|dead-url=|access-date=18. 7. 2019}}</ref>
Крјучков, Јазов и Пуго су 20. августа послеподне донели су коначну одлуку о нападу на Бели дом. Ову одлуку су подржали други чланови Комитета. Крјучковљеви и Јазовљеви замјеници, генерал КГБ-а Агејев и армијски генерал Ачалов, планирали су напад под именом „Операција Гром“, у ком је требало да учесвују делови [[Алфа група|Алфа групе]] и [[Вимпел група|Вимпел групе]], уз подршку падобранаца, московског [[ОМОН]]-а, Унутрашње трупе дивизије Дзержински, три тенковске чете и ескадрила хеликоптера. Командир Алфа групе, генерал Виктор Карпухин и други виши официри групе заједно са замеником команданта Ваздушнодесантних јединица генералом [[Александар Лебед|Александром Лебедом]] пришли су демонстрантима поред Белог дома да би оценили могућности такве операције. После тога Карпухин и командир Вимпела пуковник Бесков покушали су да убеде Агејева да би евентуална операција довела до крвопролића и да би стога требало да буде отказана. Лебед се уз сагласност његовог надређеног, генерала [[Павел Грачев|Павела Грачева]], вратио у Бели дом и тајно информисао тамошње руководство да напад почиње у 2:00.
Линија 70 ⟶ 69:
Чланови Комитета и њихови саучесници оптужени су за издају у виду завере са циљем преузимања власти. Међутим, крајем 1992. сви су пуштени из притвора до почетка суђења. Суђење у Војном одсеку Врховног Суда Русије почело је 14. априла 1993. [[Државна дума|Државна Дума]] је 23. фебруара 1994. прогласила амнестију за све чланове Комитета и њихове саучеснике, укључујући ту и учеснике [[Руска уставна криза 1993.|кризних дешавања]] из 1993. Сви су прихватили амнестију, осим генерала Варењикова, који је захтевао наставак суђења које је коначно завршено 11. августа 1994. ослобађајућом пресудом.
== Референце ==
<references />
== Спољашње везе ==
| |||
