Википедија:Транскрипција са словенских језика

Транскрипција имена из словенских језика у српски углавном не изискује веће проблеме. Наиме, и српски језик спада у групу словенских (прецизније јужнословенских) језика, тако да између српског и других језика из исте групе постоје многе сличности. У продужетку су дате особености транскрипције словенских имена.

Особености

словенске ћирилице — општа и посебне националне

Имена из ћириличких језика могу се у општем правопису писати само прилагођено, а не и изворно, што је случај са именима из латиничких језика. Постоје, додуше, и неке латиничке транслитерације, у којима писање остаје блиско изворном, али су оне употребљиве само у посебним приликама (нпр. у библиотекарству). Словенске ћирилице изложене су у датој табели, на којој се види општи део азбуке, али и специфичности појединих националних ћирилица. У општу ћирилицу укључено је и слово и, мада се оно у том облику не налази у белоруској азбуци.

Из приложене табеле примећује се да општу ћирилицу чине следећа слова: а, б, в, г, д, е, ж, з, и, к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ф, х, ц, ч, ш. Српску чине: ђ, ћ, ј, љ, њ, џ. Македонску: ѓ, ќ, ј, љ, њ, џ, ѕ. Бугарску: й, щ, ь, ъ, ю, я. Руску: ё, й, щ, ъ, ы, ь, э, ю, я. Белоруску: ё, і, й, ў, ы, ь, э, ю, я. Украјинску: ґ, є, і, ї, й, щ, ю, я, ь. Панонскорусинску: ґ, є, ї, й, щ, ю, я, ь. Пренос сваког од особених (националних) слова обрађен је у наставку.

Опис система

Специфичне графије појединих ћирилица преносе се у српски језик делом истоветно, а делом се јављају неке разлике међу језицима. Транскрипциони систем за словенске језике може се представити на следећи начин:

• ль, ля, лю — транс. љ, ља, љу (рус. Мальков, Коля, Людмила — Маљков, Коља, Људмила)
• нь, ня, ню — транс. њ, ња, њу (буг. Коньовица, Таня, Аню — Коњовица, Тања, Ању)
• я, ю (други положаји) — транс. ја, ју (блр. Янка, Юрый, Марыя — Јанка, Јуриј, Марија)
• й, ў (полувокали) — транс. ј, в (блр. Вілейка, Стоўбцы — Вилејка, Стовпци)
• ы, э, ё, лё, нё — транс. и, е, јо, љо, њо (рус. Алатырь, Эдуард, Лёка — Алатир, Едуард, Љока)
• є, і, ї — транс. је, и, ји (укр. Рєпін, Їжаківка, Київ — Рјепин, Јижакивка, трад. Кијев)
• е, ли, ле, ни, не (рус., блр.) — транс. е, ли, ле, ни, не (рус. Певцов, Леонид — Певцов, Леонид)
• е (почетно рус., блр.) — транс. је (рус. Елена, Андреев, Видное — Јелена, Андрејев, Видноје)
• щ (опште) — транс. шч (укр. Атрощенко, Щербицький — Атрошченко, Шчербицки)
• щ (бугарско) — транс. шт (буг. Търговище, Пещера — Трговиште, Пештера)
• ь, ъ (предвок.) — транс. ј (рус. Захарьин, съезд, подъезд — Захарјин, сјезд, подјезд)
• ь, ъ (остало) — транс. ∅ (рус. Казань, Матьково, Дьяконов — Казањ, Матково, Дјаконов)
• ъ (бугарско) — транс. (а) (буг. Търговище, Сълп, Кънчев — Трговиште, Слп, Канчев)
• г (укр. и блр.) — транс. г (укр. Григорій, Гайтана — Григориј, Гајтана, не „Хрихориј, Хајтана“)
• г (русинско) — транс. х (рсн. Горняк, Гавриїл — Хорњак, Хавријил)
• ґ — транс. г (укр. Ґонта — Гонта, рсн. Ґмитро — Гмитро)
• ѕ, ќ, ѓ — транс. дз, ћ, ђ (мак. Ѕвезда, Ќулавкова, Ѓорѓија — Дзвезда, Ћулакова, Ђорђија)
• ки, ке, ги, ге (македонско) — транс. ки, ке, ги, ге (мак. Ангел, Киро — Ангел, Киро)
• дз, дж — транс. дз, џ (блр. Надзея, рус. Биробиджан, укр. Джанкой — Надзеја, Биробиџан, Џанкој)

Слово г нема исту гласовну вредност у ћириличким језицима. У украјинском, белоруском и русинском изговору означава струјни (фрикативни) сугласник, звучни парњак сугласника х, те је на неки начин на средини између г и х; из украјинског и белоруског преноси се као г (сагласно писму, Григориј, а не Хрихориј), док је у транскрипцији русинских имена уобичајено х (пример презимена Хорњак уместо, сагласно писму, Горњак).

Неоспорно је да се македонско ќ, ѓ преноси као ћ, ђ: Злокућани (Злокуќани), Ђурђевиште (Ѓурѓевиште). Међутим, таква тенденција постоји и када се умекшано обично к, г налази пред вокалима предњег реда (и, е). Другим речима, понекад се групе ки, ке, ги, ге из македонског језика преносе као ћи, ће, ђи, ђе, о чему сведочи пример Ђевђелија (Гевгелија). Ипак, ово је само изузетан поступак код укорењених назива. У свим осталим случајевима наведене групе преносе се према писму: Ангел, Киро (не „Анђел, Ћиро“). Из истог разлога се за бугарски град пише Ћустендил (Кюстендил), док је у осталим случајевима транскрипција релевантне групе кју: Кјулавков (Кюлавков).

Бугарско ъ између два сугласника, од којих је један р или л (независно од редоследа), обично се изоставља, при чему се успоставља вокално р, л. О оваквој прилагодби сведоче примери Трново (Търново), Крстев (Кръстев), Влчи Дол (Вълчи Дол), Блсков (Блъсков). У осталим положајима ъ се замењује српским вокалом а: Галабов (Гълъбов), Канчев (Кънчев), Саказов (Съкъзов). У појединим случајевима слоготворно р, л се не успоставља: Искар (Искър), Димитар (Димитър), Казанлак (Казанлък), обично у страним именима (прва из грчког, суфикс -лък из турског).

Бугарско и македонско е редовно се преноси као е, а не као је (под утицајем руског): буг. Евтим, Благоев, Исаев, Куев, Андреев односно мак. Богоевски, Видоески, Андреевски. Наравно, између и и е умеће се позиционо ј: буг. Георгијев, Захаријев односно мак. Илијевски, Ђурчијев. У пракси се каткад ј умеће и у другим позицијама: Андрејев, Исајев, Благојев, што није језички погрешно али предност треба дати писању без ј. Међутим, не треба притом сузбијати ликове типа Андрејев, Малејева (еје уместо два е), где се избегава гомилање двају истих вокала.

С друге стране, руско и белоруско е има вредност је. Међутим, традиционално се и оно преноси као е, ако се испред њега налази сугласник: Певцов, Леонид (не „Пјевцов, Љеонид/Љеоњид“). У почетној позицији или у положају иза другог самогласника, пак, преноси се по изговору као је: Јелена, Андрејев (не „Елена, Андреев“). Поред ле, ли, најчешће се занемарује и мекоћа група не, ни: Николај, Снежинск (не „Њиколај, Сњежинск“). Ипак од овога постоје бројни изузеци, који су редно пописани на посебној страници о транскрипцији имена из руског језика.

Прилагођавање

Велика међусобна сродност словенских језика омогућује да се словенска имена не преносе само формалном транскрипцијом, него и уз извесна системска прилагођавања, која омогућују да се име складније уклопи у српски граматички систем. Двочлана властита имена у којима први члан има облик и улогу атрибута или детерминатива (придев, број, присвојна заменица) по правилу се и у српском уобличавају на исти начин, те се први члан имена да се мења по српској придевској односно заменичкој промени: Великије Луки (руски град) – Великих Лука – Великим Лукама, Ческе или Чешке Будјејовице (чешки град) – Ческих или Чешких Будјејовица – Ческим или Чешким Будјејовицама, Бољшој театар (руско позориште) – Бољшог театра – Бољшом театру.

Словенска презимена придевског облика (са наставцима -и, -ски, -шки, -чки, -цки, -ћки) често се и у српском мењају као придеви: Лобачевски – Лобачевског (пољ. Lobaczewski), Черни – Черног (чеш. Černý), Достојевски – Достојевског (рус. Достоевский). То, међутим, не важи за поједина имена на -ой: Толстој – Толстоја (рус. Толстой).

Словенске латинице одликују се нешто већом употребом дијакритика изнад сугласничких слова, чиме се постиже диференцираност специфичних словенских гласова. Најизразитији паралелизам српској ћирилици, поред хрватске, може се уочити у словеначкој латиници. Из тог разлога словеначка имена се преносе простим пресловљавањем из латинице у ћирилицу, док се у латиници задржавају (уз једначења типа Влатко Мачек за Vladko Maček). Посебно су обрађена и правила транскрицпије имена из следећих латиничких језика: пољског, чешког и словачког.

Непостојано Е или О из других словенских језика у транскрипцији у српски језик не третира се као непостојано (рус. Толчок – Толчока, чеш. Чапек – Чапека, слов. Крањец – Крањеца, не „Толчка, Чапка, Крањца“), али ипак се поштује кајкавско непостојано Е (Ткалец – Ткалца, не „Ткалеца“). Историјски изузетак је Мачек – Мачека (не „Мачка“). Уз то се непостојано А успоставља између крајњег р и сугласника: Александар (рус Александр), Дњепар (рус. Днепр).

Српском наставку -ић из презимена одговара наставак -ич из појединих других словенских језика, тако да се раније обично подешавао: Франц Миклошић, Отон Жупанчић, Лав Николајевић Толстој, Хенрик Сјенкјевић. Данас се, међутим, као норма задржава наставак -ич: Миклошич, Жупанчич, Николајевич, Сјенкјевич, Кидрич, Циранкјевич, Шостакович. Српска презимена из дијаспоре, пак, писаће се како стварно и гласе: Милорадовић и слично.

Треба пазити и на изузетке, настале у ранијој пракси, што прати општу правописну напомену да правила не треба примењивати строго ретроактивно. Тако ће се, рецимо, у српским текстовима писати о Битољу, Скопљу, Прагу, мада би називи сковани према савременим правилима и схватањима били Битола, Скопје, Праха. Посебан случај јесте Санкт Петербург, који се у историјском контексту назива Петроград или Лењинград, док би се први назив без нормативне сметње могао вратити у употребу (као и Цариград или Константинопољ за данашњи Истанбул).

И поједина лична имена одступају од дословне транскрипције. Примера ради, руска имена Лев (ген. Льва) и Пётр (ген. Петра) не преносе се као Лев и Пјотр, већ прилагођено као Лав (ген. Лава) и Петар (ген. Петра).

Такође, многа имена из белоруског и украјинског језика у српски су ушла руским посредством. Отуда следи да треба задржати традиционалне ликове какви су и досад улазили у српску литературу и картографију, те не модификовати их према белоруском односно украјинском изговору, као у примерима Могиљов (блр. Магиљов), Кијев (укр. Кијив), Харков (укр. Харкив), Лавов (укр. Љвив), Дњепар (укр. Днипро), Дњестар (укр. Днистер), Витепск (блр. Вицепск), Полоцк (блр. Полацк), Молодечно (блр. Маладзечна), Березина (блр. Бјарезина), Њемен (блр. Неман).

Слично важи и за личности, па је, на пример, председник Белорусије познат као Александар Григорјевич Лукашенко (према рус. Александр Григорьевич Лукашенко), а не Аљаксандр Ригоравич Лукашенка (према блр. Аляксандр Рыгоравіч Лукашэнка). Међутим, када се не ради о личностима које су културно-историјски маркиране, све чешће ће се лична имена преносити у форми која одговара аутентичном савременом изговору у украјинском или белоруском језику: укр. Олександр, Олексиј, Володимир, Олена, Свитлана, Пилип, Павло, Петро и блр. Алег, Аљаксеј, Салавеј, Сјаргеј, Куљашов, Владзимир, Аркадз, Генадз, Владзислав, Вјарцински (према рус. Вертински) и слично.

Литература

• Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Транскрипција: словенски језици”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 175-179. ISBN 978-86-7946-079-0.