Шпански грађански рат избио је 17. јула 1936. када су се трупе, предвођене генералом Франциском Франком побуниле против Владе Шпанске републике, на чијем челу се налазила коалиција Народног фронта. Од почетка рата Франкове трупе су имале подршку фашистичких земаља — Италије и Трећег рајха, па је у септембру 1936. Влада Шпанске републике позвала све антифашисте да се у редовима Интернационалних бригада придруже шпанском народу у борби против фашизма.
Овом позиву одазвао се велики број антифашиста широм света — преко 40.000 мушкараца и жена. Апелу се одазвала и Комунистичка партија Југославије, која је од новембра 1936. године водила акцију слања југословенских добровољаца на бојиштима Шпаније. Међу борцима Интернационалних бригада борило се преко 1.700 Југословена, који су учествовали на ратиштима код Брунете, Сарагосе, у Арагону, Сан Матеу, на барикадама Мадрида и др. Њих преко 700 је погинуло у Шпанији, док су остали после рата били затварани у концентрационе логоре у Француској. Велики број шпанских добрвољаца је по повратку у Југославију, учествовао и у Народноослободилачкој борби, док су неки учествовали у покретима отпора у другим европским земљама, а пре свега Француској.
Међу југословенским добровољцима налазиле су се истакнуте личности радничког покрета и КП Југославије, а у југословенској историографији они су називани — шпански борци и југословенски Шпанци.
Као ученик Ваљевске гимназије, због левичарских размишљања био је искључен из школе, након чега је школовање наставио у Београду, где је потом студирао књижевност на Филозофском факултету. Током студија прикључио се револуционарном студентском покрету, а политички је деловао и у родном Ваљеву, због чега је 1935. године примљен у чланство тада илегалне КПЈ.
Учествовао је у Шпанском грађанском рату, где се у редовима Интернационалних бригада борио против фашизма. Током рата је био рањаван, а након пораза Шпанске републике заједно са осталим интербригадистима налазио се у логорима у Француској. У јесен 1940. године успео је да се врати у Југославију, где је наставио са партијским радом. Учествовао је у припремама оружаног устанка у западној Србији и формирао партизанску чету у Рађевини. Са овом четом је 7. јула 1941. године у Белој Цркви, код Крупња, извео прву устаничку оружану акцију, која се касније обележавала као Дан устанка народа Србије. У току устанка 1941. године налазио се на дужностима команданта и политичког комесара батаљона и политичког комесара одреда. Након Прве непријатељске офанзиве и повлачења главнине партизанских снага у Санџак, остао је на територији западне Србије, где је почетком 1942. године био члан команде Групе одреда западне Србије.
.jpg)
