Палата Потала (тибетски: པོ་ཏ་ལ По та ла или бодала, кинески: 布達拉宮 бу да ла гонг) је комплекс спојених грађевина у Ласи (Тибет) које су чиниле зимску резиденцију Далај Лама[1][2][3] још од 7. века, а палату од половине 17. века, све до кинеске инвазије 1959. године када је Тензин Гјатсо, XIV Далај Лама, пребегао у Дарамсалу у Индији. Палата Потала је названа по планини Потала с које потиче Авалокитешвара ("Господ који гледа одозго"), бодисатва који отелотворава самилост свих Буда Махајана будизма. Палата симболизује тибетански будизам и средишње је место традиционалне тибетске администрације. Комплекс се састоји од Беле и Црвене палате с припадајућим зградама, изграђени на Црвеној планини у средишту Ласа долине, на висини од 3.700 м. Због тога је Палата Потала, заједно с другим историјским споменицима Ласе (манастир Јокханг и палата Норбулингка) уписана на УНЕСКОсписак места Светске баштине у Азији и Аустралазији 1994. године као „лепа и оригинална архитектура, великог историјског и верског значаја, чији су богати украси складно уклопљени у задивљујући предео“.[4]

Потала
པོ་ཏ་ལ
Светска баштина Унеска
Званично имеИсторијска целина палате Потала, Ласа
МестоКина Уреди на Википодацима
Координате29° 39′ 28″ С; 91° 07′ 01″ И / 29.657777777778° С; 91.116944444444° И / 29.657777777778; 91.116944444444
Површина13 ha (1.400.000 sq ft)
Критеријумкултурна: i, iv, vi
Референца707
Упис1994. (18. седница)
Веб-сајтhttp://whc.unesco.org/en/list/707
Палата Потала изнад Ласе
Палата Потала 1938. год.
Бела палата
Црвена палата

Палата је добила име по планини Поталаки,[5][6][7] митском пребивалишту бодисатве Авалокитешваре.[8] Пети Далај Лама је започео изградњу 1645. године[9] након што је један од његових духовних саветника, Кончог Чопхел (умро 1646), истакао да је ово место идеално као седиште владе, између манастира Дрепунг и Сера и старог града Ласе.[10] Можда прекрива остатке раније тврђаве зване Бела или Црвена палата на том месту,[11] коју је саградио Сонгцен Гампо 637. године.[12]

Зграда има дужину од 400 m (1.300 ft) у правцу исток-запад и 350 m (1.150 ft) у правцу север-југ, са косим каменим зидовима у просеку дебљине 3 m (9,8 ft) и дебљине од 5 m (16 ft) у подножју, и са бакром који је изливен у земљу да се заштити од земљотреса.[13] Тринаест спратова зграда, које садрже преко 1.000 соба, 10.000 светилишта и око 200.000 статуа, уздижу се 117 m (384 ft) на врху Марпо Ри, „Црвеног брда“, досежући више од 300 m (980 ft) укупно изнад подлоге.[14]

Традиција каже да три главна брда Ласе представљају „Три заштитника Тибета“. Чокпори, јужно од Потале, је планина душе (Vajli: bla ri) Ваџрапанија, Понгвари од Манџушрија, а Марпори, брдо на коме се налази Потала, представља Авалокитешвару.[15]

Историја

уреди

Према историјским записима, изградња палате Потала започела је у време Сонгтсен Гампоа из династије Тубет или Тубо, у 7. веку. Сонгтсен Гампо (владао од око 609-649.) одиграо је врло важну улогу у политичком, привредном и културном развоју Тибета, а такође је и охрабрио блиске везе са средишњом Кином. Ујединио је Тибет и, због политичких и војних разлога, преселио главни град из Лалонга у Ласу, где је саградио палату на Црвеној планини у средишту града. Оженио је принцезу Тритсун (Брикути) из непалске краљевске куће и принцезу Венцхенг из кинеске династије Танг. Први опис палате је „огроман комплекс зграда с три одбрамбена зида и 999 соба, плус једна на самом врху Црвене планине“.

Након пада династије Тубо у 9. веку, тибетанско друштво је ушло у дуги период превирања, током којег је палата на Црвеној планини била запуштена. Међутим, у исто време је почела да постаје верско средиште. Током 12. века, Кунгпо Драксе из секте Кадампа, је проповедао ту, а касније је за исту сврху користио и Тсхурпу Кармапа из Тсонгкапа, оснивач Гелукпа секте, и његови ученици.

Гелукпа секта се развила нагло у Тибету током 15. века, и постала је доминантна. Уз помоћ Гусхри Кана, вође Монгола племена Кхосхотд, 5. Далај Лама поразио је династију Кармапа средином 17. века, и основао је династију Ганден Пходранг. Прво средиште његове владе био је манастир Дрепунг, но, како је Палата Црвене планине била резиденција Сонгтсена Гампоа, и у близини три главна храма (Дрепунг, Сера и Ганден), одлучено је да се обнови како би се спојило заједничко политичко и верско средиште. Обнова је почела 1645. године, а три године касније комплекс зграда, с Белом палатом (Пходранг Карпо) као његовим средиштем, завршена. Пети Далај Лама се преселио тамо и Дрепунг манастир, и све од тада Палата Потала је била резиденција и седиште владе следећих Далај Лама.

Изградњу Црвене палате је почео Сангyе Гyатсхо, главни извршни службеник 5. Далај Ламе, осам година након његове смрти, као спомен на њега и место његове гробне ступе. Завршена је четири године касније (1694) те је друга по величини након Беле палате. Палата Потала је постала велики комплекс дворана, Будиних храмова и ступа. Погребне ступе (цхортенс) су додате у спомен на 7, 8, 9, и 13. Далај Ламу, свако унутар своје дворане. Најновија је она 13. Далај Ламе, зграда која је грађена од 1934 - 1936. године.

Посебно треба споменути чињеницу да Пећина медитације краља Дхарме смештена на врху брда где је Сонгтсен Гампо изградио и капелу Локесхвара, оба споменика која су претходила изградњи садашње палате.

 
Бивша соба Далај Ламе са сликом последњег Ламе као бодиставе на зиду
 
Ступе Далај Лама у палати

Одлике

уреди

Палата Потала има површину од преко 130.000 м² и висока је више од 110 м. Белој палати се прилази вијугавим путем који води до отвореног трга испред палате. Средишњи део је источно од главне дворане, где се одвијају све главне церемоније. Престо Далај Ламе је на северној страни дворане, а зидове су прекривени сликама с приказом верских и историјских тема. На врху Беле палате је лични апартман Далај Ламе.

Црвена палата се налази западно од Беле палате и њена улога је била да удоми ступе са остацима покојних Далај Лама. Она такође садржи и бројне Будине и Сутрине дворане. На западу Црвене палате је Намгyел Дратсханг, приватни манастир Далај Ламе. Други важни делови Потала целине су тргови на северу и југу и масивне зидине грађене од набијене земље и камена, с пробијеним вратима на истоку, југу и западу.

Референце

уреди
  1. ^ „Definition of Dalai Lama in English”. Oxford Dictionaries. Архивирано из оригинала 27. 7. 2013. г. Приступљено 2. 5. 2015. „The spiritual head of Tibetan Buddhism and, until the establishment of Chinese communist rule, the spiritual and temporal ruler of Tibet. Each Dalai Lama is believed to be the reincarnation of the bodhisattva Avalokitesvara, reappearing in a child when the incumbent Dalai Lama dies 
  2. ^ „Dalai lama”. Dictionary.com. Архивирано из оригинала 26. 2. 2014. г. Приступљено 12. 3. 2014. „(formerly) the ruler and chief monk of Tibet, believed to be a reincarnation of Avalokitesvara and sought for among newborn children after the death of the preceding Dalai Lama 
  3. ^ Peter Popham (29. 1. 2015). „Relentless: The Dalai Lama's Heart of Steel”. Newsweek. Архивирано из оригинала 29. 4. 2015. г. Приступљено 1. 5. 2015. „His mystical legitimacy – of huge importance to the faithful – stems from the belief that the Dalai Lamas are manifestations of Avalokiteshvara, the Bodhisattva of Compassion 
  4. ^ Историјска целина палате Потала, Ласа на UNESCO-вим званичним страницама (језик: енглески), Приступљено 29. 8. 2011.
  5. ^ Lokesh CHANDRA, The Thousand-Armed Avalokiteśvara, New Delhi: Abdhinav Publications/ Indira Gandhi National Center for the Arts, 1988, p. 35;
  6. ^ Läänemets, Märt (2006). „Bodhisattva Avalokiteśvara in the Gandavyuha Sutra”. Chung-Hwa Buddhist Studies. Приступљено 2009-09-12. 
  7. ^ Ford, James L. (2006). Jokei and Buddhist Devotion in Early Medieval Japan. Oxford University Press, USA. стр. 47—50, 101—138. ISBN 0-19-518814-4. 
  8. ^ Stein, R. A. Tibetan Civilization (1962). Translated into English with minor revisions by the author. 1st English edition by Faber & Faber, London (1972). Reprint: Stanford University Press (1972), p. 84
  9. ^ Laird, Thomas. (2006). The Story of Tibet: Conversations with the Dalai Lama, pp. 175. Grove Press, New York. ISBN 978-0-8021-1827-1.
  10. ^ Karmay, Samten C. (2005). "The Great Fifth", p. 1. Downloaded as a pdf file on 16 December 2007 from: [1] Архивирано 15 септембар 2013 на сајту Wayback Machine
  11. ^ W. D. Shakabpa, One hundred thousand moons, translated with an introduction by Derek F. Maher, Vol.1, BRILL, 2010 p. 48
  12. ^ Michael Dillon, China : a cultural and historical dictionary, Routledge, 1998, p. 184.
  13. ^ Booz, Elisabeth B. (1986). Tibet, pp. 62–63. Passport Books, Hong Kong.
  14. ^ Buckley, Michael and Strausss, Robert. Tibet: a travel survival kit, p. 131. Lonely Planet. South Yarra, Vic., Australia. ISBN 0-908086-88-1.
  15. ^ Stein, R. A. (1972). Tibetan Civilization, p. 228. Translated by J. E. Stapleton Driver. Stanford University Press, Stanford, California. ISBN 0-8047-0806-1 (cloth); ISBN 0-8047-0901-7 (paper).

Литература

уреди
  •   Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништвуChisholm, Hugh, ур. (1911). „Lhasa”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 16 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 529—532.  (See p. 530.)
  • Beckwith, Christopher I. The Tibetan Empire in Central Asia. Princeton University Press. Princeton, New Jersey. 1987. ISBN 978-0-691-02469-1..
  • "Reading the Potala". Peter Bishop. In: Sacred Spaces and Powerful Places In Tibetan Culture: A Collection of Essays.. Edited by Toni Huber. The Library of Tibetan Works and Archives, Dharamsala, H.P., India. 1999. ISBN 978-81-86470-22-0. стр. 367–388..
  • Das, Sarat Chandra. Lhasa and Central Tibet. (1902). Edited by W. W. Rockhill. Reprint: Mehra Offset Press, Delhi (1988), pp. 145–146; 166-169; 262-263 and illustration opposite p. 154.
  • Larsen and Sinding-Larsen The Lhasa Atlas: Traditional Tibetan Architecture and Landscape, Knud Larsen and Amund Sinding-Larsen. . Boston: Shambhala Books. 2001. ISBN 978-1-57062-867-2.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  • Richardson, Hugh E. (1984) Tibet & Its History. 1st edition Second Edition, Revised and Updated. . Boston: Shambhala Publications. 1962. ISBN 978-0-87773-376-8.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  • Richardson, Hugh E. (1985). A Corpus of Early Tibetan Inscriptions. Royal Asiatic Society. ISBN 978-0-947593-00-1. .
  • Snellgrove, David & Hugh Richardson. A Cultural History of Tibet. 1st edition 1968. 1995 edition with new material. Shambhala. Boston & London. 1995. ISBN 978-1-57062-102-4..
  • von Schroeder, Ulrich. Indo-Tibetan Bronzes. (608 pages, 1244 illustrations). . Hong Kong: Visual Dharma Publications Ltd. 1981. ISBN 978-962-7049-01-2.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • von Schroeder, Ulrich. Buddhist Sculptures in Tibet. Vol. One: India & Nepal; Vol. Two: Tibet & China. (Volume One: 655 pages with 766 illustrations; Volume Two: 675 pages with 987 illustrations). Hong Kong: Visual Dharma Publications, Ltd. 2001. ISBN 978-962-7049-07-4.
  • von Schroeder, Ulrich. 108 Buddhist Statues in Tibet. (212 p., 112 colour illustrations) (DVD with 527 digital photographs). . Chicago: Serindia Publications. 2008. ISBN 978-962-7049-08-1.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Bass, Catriona. 1990. Inside the Treasure House: A Time in Tibet. Victor Gollancz, London. Paperback reprint: Rupa & Co., India, 1993
  • Dowman, Keith. 1988. The Power-places of Central Tibet: The Pilgrim's Guide. Routledge & Kegan Paul, London and New York. ISBN 0-7102-1370-0
  • Palin, Michael (2009). Himalaya. London: Penguin. ISBN 978-0-7538-1990-6. 
  • Seth, Vikram (1990). From Heaven Lake: Travels through Sinkiang and Tibet. Penguin. ISBN 0-14-013919-2. 
  • Tibet: A Fascinating Look at the Roof of the World, Its People and Culture. Passport Books. 1988. стр. 71. 
  • Shakabpa, Tsepon W.D. (2010). One Hundred Thousand Moons. An Advanced Political History of Tibet (2 vols). Leiden (Netherlands), Boston (USA): Brill's Tibetan Studies Library. ISBN 9789004177321. 
  • Sheel, R N Rahul (1989). „The Institution of the Dalai Lama”. The Tibet Journal. 14 (3). 
  • Smith, Warren W. (1997). Tibetan Nation; A History of Tibetan Nationalism and Sino-Tibetan Relations. New Delhi: HarperCollins. ISBN 0-8133-3155-2. 
  • Snellgrove, David; Richardson, Hugh (1986). A Cultural History of Tibet. Boston & London: Shambala Publications, Inc. ISBN 0-87773-354-6. 
  • Stein, R. A. (1972). Tibetan civilization ([English ed.]. изд.). Stanford, Calif.: Stanford Univ. Press. ISBN 0-8047-0901-7. 
  • Diki Tsering (2001). Dalai Lama, my son : a mother's story . London: Virgin. ISBN 0-7535-0571-1. 
  • Veraegen, Ardy (2002). The Dalai Lamas : the Institution and its history. New Delhi: D.K. Printworld. ISBN 978-8124602027. 
  • Ya, Hanzhang (1991). The Biographies of the Dalai Lamas (1st изд.). Beijing: Foreign Language Press. ISBN 978-7119012674. 

Спољашње везе

уреди