Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ

Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ био је самостална јединица Народноослободилачке војске Југославије са задатком обезбеђања Врховног командантана НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита и других чланова Врховног штаба. Формиран је 4. новембра 1942. и приликом формирања у свом саставу је имао три чете, са око 180 бораца. Настао је развојем Страже Главног штаба која се од 24. септембра 1941. бавила обезбеђењем чланова Главног штаба НОПОЈ, након њиховог преласка на слободну територију. Током рата ова јединица је најпре децембра 1941. реорганизована у Пратећи вод Врховног штаба, а потом марта 1942. у Пратећу чету Врховног штаба.

Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ
Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ у ослобођеном Ваљеву октобра 1944.
Постојање	4. новембар 1942 — 4. новембар 1944. Место формирања: Босански Петровац
Формација	три чете
Јачина	око 180 бораца
Део	Народноослободилачке војске Југославије
Ангажовање	Битка на Неретви, Битка на Сутјесци, Десант на Дрвар, Дурмиторска операција
Одликовања
Команданти
Командант	Момчило Ђурић
Политички комесар	Живорад Јеремић

Батаљон је поред непосредног обезбеђења чланова Врховног штаба, водио борбу са непријатељским јединицама и вршио заштиту дела територије на којој је боравио Врховни штаб. Током рата се истакао учешћем у многим борбама, посебно током великих непријатељских офанзива. За време борби на Неретви и Сутјесци његове пешадијске чете су обезбеђивале чланове Врховног штаба и АВНОЈ-а, а инжењеријска чета извршила је бројне задатке у рушењу и постављању мостова, као и обезбеђењу прелаза преко Раме, Неретве, Пиве, Таре и Сутјеске. Борци Пратећег батаљона, посебно су се истакли у току немачког ваздушног десанта на Дрвар 25. маја 1944. када су заједно са припадницима Официрске школе Врховног штаба, имали одлучујућу улогу у одбијању немачког напада на пећину у Дрвару.

Након преласка Врховног штаба на Вис, тамо је прешао само Коњички ескадрон, док су пешадијске чете стављене под привремену команду Штаба Првог пролетерског корпуса, са чијим су јединицама прешле пут од Босанске крајине до Црне Горе, где су стављене под команду Штаба Другог ударног корпуса. Током боравка у Црној Гори батаљон је обезбеђивао партизански аеродром код Жабљака и учествовао у Дурмиторској операцији, након чега је пошао за Србију. Преко Ваљева и Аранђеловца, у ослобођени Београд дошао је 22. октобра 1944. где је након неколико дана послужио као основа за формирање Гардијске бригаде.

У току постојања пратеће јединице Врховног штаба, од септембра 1941. до октобра 1944, погинуло је 105 њених бораца, од којих су четворица проглашени за народне хероје. Одликован је Орденом заслуга за народ са златном звездом и Орденом братства и јединства са златним венцем. Поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци 3. јула 1958. батаљон је одликован Орденом народног хероја.

Пратеће јединице Врховног штаба 1941—1942.

Стража Врховног штаба

Половином септембра 1941. Јосип Броз Тито и чланови Главног штаба НОПО Југославије (Александар Ранковић, Иван Милутиновић и Лола Рибар) напустили су окупирани Београд и прешли на ослобођену територију западне Србије, где су од 21. септембра боравили у Крупњу. Одмах по њиховом доласку јавила се потреба за формирањем засебне јединице која би се бавила њиховим обезбеђењем. Током Титовог кратког боравка у селу Робаје, код Мионице, од 18. до 21. септембра, о његовој безбедности бринуо се Бомбашки вод Ваљевског партизанског одреда. Како се истовремено припремало саветовање Главног штаба, одлучено је да се формира јединица за обезбеђење. Овај задатак, Александар Ранковић је 23. септембра 1941. поверио Лазару Трпковићу, политичком комесару чете Рађевског батаљона у Ваљевском одреду, који је одабрао 20 бораца и са њима дошао у Столице, где је од Команде места преузео стражарску службу. Тада је формирана Стража Главног штаба, која је обезбеђивала простор рудника, у чијој је управној згради 26. и 27. септембра 1941. одржано саветовање Главног штаба, на коме је између осталог његов назив измењен у Врховни штаб. Непосредно пре преласка Врховног штаба у село Толисавац, 29. септембра 1941. извршена је реорганизација Страже Врховног штаба — борци који су се налазили на обезбеђењу рудника враћени су у своју јединицу, а у Стражу је распоређено 11 бораца из Колубарског батаљона Ваљевског одреда, које је Ранковићу упутио Стево Филиповић.

Управна зграда рудника Зајача, у Столицама код Крупња, где је формирана Стража Главног штаба

Први састав Страже Врховног штаба сачињавали су командир Лазар Трпковић и борци — Томо Васић, Милорад Грујичић Мића, Ратко Ђукановић, Хасан Кумалић, Драган Малинић, Богдан Марјановић, Милорад Марјановић Мићија, Озрен Солдатовић, Никодин Перић, Момчило Секулић Мома и Војислав Воја Тодоровић. Током боравка Врховног штаба у Толисавцу, Стража је 13. октобра 1941. допуњена са четворицом нових бораца — Драгољуб Продановић, Милић Секулић, Живорад Ћосић и Бошко Чолић, који је изабран за Титовог пратиоца. Борци који су обезбеђивали Врховни штаб у почетку нису знали кога тачно обезбеђују, сем да је Штаб који чувају виши од Штаба Ваљевског одреда, чији су борци били. Непосредно пред одлазак у Ужице, Ранковић је окупио борце Страже и рекао им да они обезбеђују највише руководство Народноослободилачког покрета Југославије — чланове Политбироа ЦК КПЈ и Врховног штаба НОПОЈ. Команданта Врховног штаба они су тада знали само по надимку Стари, како су га ословљавали други чланови руководства.

Врховни штаб је 15. октобра 1941. преко Крупња, Рујевца и Љубовије дошао у Ужице, које је ослобођено 24. септембра 1941. и које је тада постало центар слободне територије познате као „Ужичка република”. Током боравка у Ужицу, Тито и чланови Врховног штаба боравили су у просторијама Народне банке, у чијем је трезору смештена партизанска фабрика наоружања. Због потребе за већим бројем бораца, који би вршили стражарске послове у новим околностима, Стража је почетком новембра допуњена са још седам бораца — Милутин Деспотовић Омладинац, Ђорђе Драгичевић Ђуза, Радомир Дудић, Милисав Живановић Јагодинац, Панта Пантић Робајац, Драгомир Ружичић Цигић и Александар Тепавчевић Енглез. Непосредно пре њих, у Стражу је крајем октобра примљен политички комесар Рађевачког батаљона Живорад Јеремић Моделар, који је успео да се скоком у Дрину спаси од стрељања, на које су га повели четници, који су га заробили у Љубовији приликом једног састанка. Након што је успео да дође у Ужице, доведен је најпре у Команду месту, а потом код Тита, који га је задржао у Стражи.

Током боравка у Ужицу, борци Страже и курири Врховног штаба почели су са политичким радом и изучавањем Историје СКП(б). Борци који су били чланови Комунистичке партије, распоређени су у партијску ћелију Врховног штаба, која је формирана још у Толисавцу, а чији је секретар био Иван Мачек, један од учесника бекства робијаша-комуниста из затвора у Сремској Митровици. На једном од састанака ове партијске ћелије на Титов предлог у чланство КПЈ примљен је Хасан Кумалић, металски радник из Ваљева. У пратњи групе од пет бораца Страже, међу којима је био Бошко Чолић, као и Сретена Жујовића и Митра Бакића, Тито је 26. октобра 1941. отишао у Брајиће на други састанак са командантом Војночетничких одреда пуковником Драгољубом Михаиловићем. Приликом прославе годишњице Октобарске револуције у Ужицу, 7. новембра 1941. у војном дефилеу учествовало је око 20 припадника Страже као коњички ескадрон. Како већина бораца никада пре није јахала коње, њиховом припремом је руководио командир Лазар Трпковић, а увежбавао их је Богдан Марјановић, који је војни рок служио у коњичкој јединици Југословенске војске. Приликом експлозије у партизанској фабрици оружја 22. новембра 1941. страдало је око 120 радника и цивила, који су се нашли у некадашњем трезору Народне банке. Међу погинулима је био Драгољуб Продановић, први погинули борац пратеће јединице Врховног штаба, док су рањени Ђорђе Драгићевић, Хасан Кумалић и др.

Пратећи вод Врховног штаба

Средином децембра 1941. године, у Новој Вароши, формиран је Пратећи вод Врховног штаба.

Пратећа чета Врховног штаба

Врховни штаб је, половином марта 1942. године, у Фочи формирао Пратећу чету. Ова јединица била је углавном сачињена од бораца из Србије. У време Треће непријатељске офанзиве и похода пролетерских бригада у Босанску крајину, обезбеђивала је Врховни штаб и друге органе НОП-а. После доласка у Босанску крајину, током августа и септембра, попуњена је борцима из босанских, хрватских и црногорских јединица.

Ратни пут Пратећег батаљона 1942—1944.

Крајем новембра 1942. године чета је реорганизована у Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ, у чијем су се саставу налазиле две пешадијске и једна инжињеријска чета са укупно око 180 бораца. Пратећи батаљон је имао нарочито важну улогу током Четврте и Пете непријатељске офанзиве. Његове пешадијске чете успешно су обезбеђивале Врховни штаб, Извршни одбор АВНОЈ-а и разне друге установе, а инжењеријска чета је извршила бројне задатке у рушењу и постављању мостова и обезбеђивању прелаза на Рами и Неретви, Пиви, Тари и Сутјесци. Пратећи батаљон је био ангажован у борбама током битке на Сутјесци и истакао се у борбама: на Пресјаци, под Маглићем, 3. јуна; Милинкладама, 9. јуна; у рејону Лучких, Врбничких и Мрчин колиба на Зеленгори, од 10. до 12. јуна.

У другој половини јуна 1943. године батаљон је реорганизован - издвојена је инжењеријска чета, која је реорганизована у инжењеријски батаљон, а због губитака, уместо три, остале су само две пешадијске чете. Августа 1943. године у саставу Пратећег батаљона формиран је коњички ескадрон и посебан вод за обезбеђење америчке и британске Војне мисије при НОВЈ. У пролеће 1944. године батаљон је имао и противавионску митраљеску чету, а вод за обезбеђење мисија је преформисан у чету.

Пратећи батаљон се нарочито истакао у одбрани чланова Врховног штаба НОВ и ПОЈ током немачког десанта на Дрвар, 25. маја 1944. године. Заједно с Официрском школом и деловима првог инжењеријског батаљона, имао је одлучујућу улогу у одбијању немачког напада на пећину у Дрвару, а касније и у обезбеђивању заштите и евакуацији централних установа НОП-а и савезничких мисија.

После евакуације из Дрвара батаљон је раздвојен - његов коњички ескадрон прешао је на острво Вис, а пешадијске чете су стављене под команду Штаба Првог пролетерског корпуса и под борбом прешле из западне Босне у Црну Гору, где су стављене под команду Другог ударног корпуса и остале све до октобра 1944. године, водећи борбе с четницима и Немцима. Октобра 1944. године Пратећи батаљон је прешао у ослобођени Београд и ушао у састав Гардијске јединице.

Командни састав

Приказ командног састава свих пратећих јединица Врховног штаба, од њеног формирања септембра 1941. до формирања Гардијске бригаде, новембра 1944. године.

Стража Врховног штаба (24.9 — 16.12.1941):

• Лазо Трипковић, командир

Пратећи вод Врховног штаба (16.12.1941 — 18.3.1942):

• Лазо Трипковић, командир
• Албин Пиберник, политички делегат вода, од фебруара 1942.

Пратећа чета Врховног штаба (18.3 — 4.11.1942):

• Момчило Ђурић, командир
• Лазо Трипковић, заменик командира
• Албин Пиберник, политички комесар
• Владан Бојанић, заменик политичког комесара

Пратећи батаљон Врховног штаба (4.11.1942 — 4.11.1944):

• команданти:
  • Момчило Ђурић, од формирања до новембра 1943.
  • Милорад Мића Јанковић, од новембра 1943. до новембра 1944.
• политички комесари:
  • Живорад Јеремић Моделар, од формирања до јула 1943.
  • Ђуро Бошковић, од јуна до новембра 1943.
  • Драго Божовић, од новембра 1943. до новембра 1944.
• заменици команданта:
  • Милорад Мића Јанковић, од формирања до новембра 1943.
  • Раде Ристановић, од новембра 1943. до новембра 1944.
• заменици политичког комесара:
  • Бранка Савић, од формирања до јуна 1943.
  • Велимир Радичевић, од јуна до новембра 1943.
  • Радован Грковић, од новембар 1943. до фебруара 1944.
  • Бранко Вучинић, до фебруара до септембра 1944.
  • Јово Марчета, од септембра од новембра 1944.

Народни хероји

Орден народног хероја

Осам бораца пратећих јединица Врховног штаба, од њеног формирања септембра 1941. до формирања Гардијске бригаде, новембра 1944. проглашено је за народне хероје.

• Погинули борци:
  • Ђуро Вујовић Шпанац (1911—1943) лични пратилац Врховног команданта и борац Пратећег вода, Пратеће чете и Пратећег батаљона (децембар 1941 — јун 1943). Као југословенски добровољац борио се у Шпанском грађанском рату. Након напада на Пљевља, децембра 1941. постао је борац Прве пролетерске бригаде, али је убрзо потом, као један од бољих бораца, пребачен у састав Пратећег вода где је заједно са Бошком Чолићем одређен за личног пратиоца Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита. Погинуо је 9. јуна 1943, за време битке на Сутјесци, када је приликом немачког бомбардовања рањен Јосип Броз Тито. За народног хероја проглашен је 4. јула 1946. године.
  • Петар Јовановић Комирићанац (1911—1944) борац Пратеће чете и Пратећег батаљона (март 1942 — фебруар 1944). У састав Пратеће чете дошао приликом њеног формирања марта 1942, заједно са групом бораца из Ваљевског партизанског одреда, чији је био борац. У Пратећем батаљону био најпре борац Прве чете, а од марта 1943. командир Треће чете. Фебруара 1944. пребачен у тада формирану Трећу српску пролетерску бригаду, на дужност заменика команданта батаљона. Погинуо је 1. новембра 1944. у борбама за ослобођење Чачка. За народног хероја је проглашен 6. јула 1953. године.
  • Владо Миклавц Хенрик (1918—1944) пратилац Едварда Кардеља и борац Пратећег батаљона (новембар 1943 — мај 1944). Као Кардељев пратилац, на путу од Кочевја до Јајца, новембра 1943. распоређен је у Коњички ескадрон Пратећег батаљона. Погинуо је током десанта на Дрвар, 25. маја 1944. приликом борби за одбрану пећине у којој се налазио Врховни штаб. За народног хероја је проглашен 20. јула 1951. године.
  • Милорад Мића Станојловић (1919—1942) борац Пратеће чете (март — септембар 1942). У састав Пратеће чете дошао приликом њеног формирања марта 1942, заједно са групом бораца из Ваљевског партизанског одреда, чији је био борац. Налазио се на дужности командира Првог вода. Погинуо је 30. септембра 1942, приликом упада у четничку заседу, која се налазила у непосредној близини места боравка Врховног штаба НОП и ДВЈ, у Млиништу, код Мркоњић Града. За народног хероја проглашен је 7. јула 1953. године.

• Преживели борци:
  • Ђуро Дулић Лала (1912—2006) борац Пратеће чете (март—септембар 1942). У састав Пратеће чете дошао приликом њеног формирања марта 1942, заједно са групом бораца из Ваљевског партизанског одреда, чији је био борац. Септембра исте године упућен у Дванаесту славонску бригаду, где је преузео дужност команданта Првог батаљона. Крај рата дочекао на дужности команданта 12. славонске дивизије. Након рата наставио службу у ЈНА, пензионисан је 1973. у чину генерал-потпуковника. Орденом народног хероја одликован је 24. јула 1953. године.
  • Радован Грковић (1913—1974) борац Пратећег батаљона (август 1943 — фебруар 1944). Након завршетка партијског курса, августа 1943. распоређен је у Пратећи батаљон, где је крајем новембра исте године од Веце Радичевића преузео је дужност заменика политичког комесара. Ову дужност обављао је до фебруара 1944. када је по партијском задатку послат у Топлицу на дужност инструктора Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Крај рата дочекао је на дужности руководиоца Другог одсека Одељења за заштиту народа (ОЗН) за Србију. Након рата био активни друштвено-политички радник СР Србије. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.
  • Радојица Ненезић (1921—1995) борац Пратеће чете (март—септембар 1942). У састав Пратеће чете дошао приликом њеног формирања марта 1942, заједно са групом бораца из Мачванског партизанског одреда, чији је био борац. Септембра 1942. послат је у Славонију, на дужност команданта батаљона Првог псуњског одреда. Крај рата дочекао на дужности команданта 28. славонске дивизије. Након рата наставио службу у ЈНА, пензионисан је 1981. у чину генерал-пуковника. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.
  • Велимир Радичевић (1914—2017) борац Пратећег батаљона (јун — август 1943). У састав Пратећег батаљона дошао је после завршетка битке на Сутјесци, јуна 1943. са дужности заменика политичког комесара Четвртог батаљона Пете пролетерске црногорске бригаде. По доласку је од Бранке Савић преузео дужност заменика политичког комесара Пратећег батаљона. Ову дужност вршио је до Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу, крајем новембра 1943. када је упућен у Далмацију на дужност заменика политичког комесара Девете далматинске бригаде. Крај рата дочекао је на дужности заменика политичког комесара Пете српске дивизије Корпуса народне одбране Југославије. Након рата наставио службу у ЈНА, пензионисан је 1971. у чину генерал-потпуковника. Орденом народног хероја одликован је 10. јула 1953. године.

Литература

• Vojna enciklopedija tom VII. Beograd. 1974.  COBISS.SR 72965895
• Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. tom II. Beograd—Ljubljana: Narodna knjiga—Partizanska knjiga. 1980.  COBISS.SR 49300743
• Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48700167
• Narodni heroji Jugoslavije tom II. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48703239
• Karović, Selim (1987). Titove ratne staze 1941—1945. Čakovec: Zrinski.  COBISS.SR 49275399
• Prateći bataljon Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije — zbornik sećanja. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. 1987.  COBISS.SR 33023495
• Mladenović, Miroslav (2006). Tito od ustanka do pobede 1941—1945. Beograd.  COBISS.SR 126116108