Отворите главни мени

Први крајишки партизански одред

Први крајишки (Грмечки) НОП одред био је јединица НОВЈ од октобра 1941. до октобра 1942, када је прерастао у 6. крајишку ударну бригаду.[3][2]

Први крајишки партизански одред
Borci Kozarskog NOP odreda, 1941-42.jpg
Борци Козарског НОП одреда 1941/42. године
Постојањеоктобар 1941[1]-октобар 1942[2]
Место оснивања:
околина Грмеча
Формација7-8 чета, 3-5 батаљона
Јачина600 бораца (новембра 1941.)[3]-1.460 бораца (октобра 1942.)[2]
ДеоНародноослободилачке војске Југославије
Ангажовање
Команданти
КомандантПетар Шкундрић

УводУреди

Устанак у Босанској крајиниУреди

Устанак у Босанској крајини (на територији НДХ) почео је 27. јула 1941. и до краја августа устаници (већином локално српско становништво, делимично предвођено од локалних чланова КПЈ) су потисли снаге НДХ и ослободили велику територију, са средиштем у ослобођеном Дрвару (тзв. Дрварска република). Победа устаника натерала је власти НДХ да затраже помоћ Италије: ослањајући се на српске избеглице на својој територији и позивајући на мир, гарантујући безбедност и претећи народу репресалијама свуда где наиђу на отпор, италијанске трупе су 10. септембра прешле у наступање према ослобођеној територији. До половине октобра 1941., Италијани су, не наилазећи на отпор, заузели читаву јужну (италијанску) окупациону зону НДХ, продревши дуж друмова у Босански Петровац, Кључ, Сански Мост, Бихаћ, Босанску Крупу, Мркоњић Град, Јајце, Доњи Вакуф, Бугојно, Купрес, Прозор и низ других места, успостављајући свуда своје гарнизоне. То је довело до кризе устанка у Босанској крајини.[4]

Напорима организација КПЈ и војних штабова одржало се језгро партизанских одреда око Дрвара, Босанског Петровца, у Подгрмечу, Јању, Пливи, Кључу и Ливну, док је устанак на Козари (у немачкој окупационој зони) и даље напредовао. Националистичке снаге обезбедиле су доминантан утицај око Босанског Грахова и Гламоча, где су формирани четнички одреди.

Стварање партизанских одредаУреди

На Саветовању у Столицама (код Крупња), 26. септембра 1941., у присуству делегата из БиХ, одлучено је да се приступи реорганизацији устаничких јединица у читавој земљи: формиран је Врховни штаб НОВЈ са Титом на челу, са подчињеним Главним штабовима у свим покрајинама Југославије; усвојен је заједнички назив "партизани" за све борце у читавој земљи, обавезна црвена петокрака и партизанска заклетва, а основне борбене јединице постали су партизански одреди (састављени од батаљона и чета) са јединственом командом у саставу: командант, политички комесар и њихови заменици.[5]

Одлуке Саветовања у Столицама, које су стигле у Босанску крајину половином октобра 1941., спровођене су у знаку оштре политичке борбе између КПЈ и националиста за превласт у устаничким јединицама. Све јединице у Босанској крајини и средњој Босни обједињене су крајем октобра 1941. у три партизанска одреда: 1. крајишки НОП одред (7 чета) обухватао је крајеве између Уне и Сане, а на југу закључно са Босанским Граховом; 2. крајишки НОП одред (6 чета) крајеве између доњег тока Уне, Сане, Врбаса и линије Приједор-Бањалука; 3. крајишки НОП одред (5 батаљона и више самосталних чета) остали део Босанске крајине и средњу Босну.[4]

У новембру, после саветовања у Главном штабу НОПО БиХ на Романији, којем су присуствовали и представници обласног руководства Босанске крајине, формиран је Оперативни штаб НОВ и ПОЈ за Босанску крајину. У јануару 1942. у три одреда Босанске крајине било је 17 батаљона. Упорна борба водила се против схватања да се остане при ранијим сеоским одредима, да борци буду код својих кућа, а да се скупљају само у случају потребе одбране свога села (ова ситуација сликовито је описана у роману Глуви барут, Бранка Ћопића). Свакодневна борба за увођење војничког живота и реда у устаничким јединицама, непрекидна офанзивна активност и постигнути војни успеси, поред политичке активности комуниста, имали су пресудан значај у изградњи војне организације. Комунисти су радили на објашњавању циљева НОБ, на стварању јединственог система нове народне власти, омладинских и организација жена; на јачању братства Срба, Хрвата и Муслимана и спречавању усташких и (касније) четничких покоља. Ради тога, одржане су крајем 1941. и почетком 1942. окружне и среске конференције КПЈ и војна саветовања на Козари, у Подгрмечу, Крњеуши и Скендер Вакуфу, као и многи зборови са војском и народом. У фебруару 1942. образовани су свуда срески и окружни комитети КПЈ.[4]

Јачање НОПУреди

У међувремену је учвршћена комунистичка војна организација и елиминисан националистички (четнички) утицај у углу између река Уне и Сане и на Грмечу. Мање четничке групе биле су изоловане и потиснуте, углавном, на територију око италијанских гарнизона. У јануару 1942. партизанске јединице на том подручју почеле су нападе на италијанске трупе. После неколико напада на италијанске колоне, од којих је у Меденом Пољу код Босанског Петровца био најуспешнији, италијански гарнизони изоловани су и блокирани. Почетак борбе са Италијанима означио је коначан прелом устанка у том делу Босанске крајине у корист НОП.[6]

У фебруару 1942. због прилива нових снага формирани су 4. (на подручју Мањаче и средње Босне) и 5. крајишки НОП одред (на простору јужно од Грмеч планине). Почетком марта 1942. партизанске снаге у Босанској крајини и средњој Босни биле су наоружане са 6.500 пушака, 163 пушкомитраљеза, 41 митраљезом, 5 минобацача и 5 топова.[6] Партизани су тада држали простране слободне територије између Уне и Сане, на Козари, око Јајца и у средњој Босни.

ФормирањеУреди

Први крајишки НОП одред формиран је крајем октобра 1941.[1] од јединица расформиране Дрварске бригаде.

Ратни путУреди

1941.Уреди

Ситуација у западној Босни пролеће 1942. пред битку на Козари (црвено=устаници, жуто-Италијани, црно-Немци/НДХ). Знатније акције Одреда обележене су зелено.

Након формирања Одред је дејствовао на територији између река Сане и Уне и планина Динаре и Шатора. Почетком новембра имао је 7 чета са око 600 бораца, а 13. децембра 8 чета, од којих је до краја јануара 1942. формирано 5 батаљона. Уласком Италијанских трупа на територију Одреда, у октобру 1941, и појавом четника, борбене акције су готово престале. У току наредна 2 месеца извршено је само неколико акција, између осталог уништена су два воза (18. новембра на железничкој станици Ланиште и 4. децембра код Босанског Новог) и заузете две железничке станице (Ланиште-18. нобембра и Мајдан-30. новембра.[3]

1942Уреди

На војним и партијским конференцијама Одреда и масовним зборовима народа, одржаним новембра и децембра 1941. и јануара 1942, сузбијен је италијанско-четнички утицај и Одред је постепено јачао и повећао борбену активност, па су, у његовом саставу, 22. јануара 1942. образована 3 батаљона. У јануару и фебруару Одред је извршио више напада и диверзија на непријатељске посаде и објекте у долини Уне и Сане и дуж комуникација Бихаћ-Босански Петровац-Дрвар и Босански Петровац-Кључ, од којих се посебно истичу: избацивање из шина два оклопна воза између Бихаћа и Босанског Новог 19. и 20. јануара; заробљавање вода Италијана код села Колунића 23. јануара, разбијање Италијана код села Медног Поља 24. јануара.[2]

РеорганизацијаУреди

Приливом нових бораца Одред је знатно нарастао, па је почетком марта по одлуци Обласне конференције КПЈ у Скендер Вакуфу 21-23. фебруара 1942. реорганизован и подељен у два нова одреда. Од Петровачког, Дрварског и Граховског батаљона формиран је 5. крајишки НОПО, док су у 1. крајишком НОПО (који се још називао и Грмечки) остали: 1. батаљон Петар Шкундрић, 2. батаљон, Бравска и Бихаћка чета. Од тада територија одреда обухвата простор између Сане, Уне и гребена планине Грмеч. Средином фебруара 5. крајишки НОПО дао је своју Пролетерску чету (123 борца) која је, заједно са Козарском пролетерском четом и водом Дрварчана, ушла у састав Пролетерског батаљона Босанске крајине. У марту је од дела бораца 1. и 5. крајишког НОПО формиран Ударни батаљон и упућен на територију 4. крајишког НОПО ради борбе против четника. Тада је 1. крајишки НОПО имао 8 чета, са 810 пушака, 16 пушкомитраљеза и 2 митраљеза.[2]

Истакао се у ослобођењу Будимлић-Јапре (14. марта), после чега је главнина Одреда усмерена према доњем току Сане, ради блокаде и притиска на рудник Љубију и Приједор. Разоружавањем појединих четничких група, Одред је спречио нове покушаје ширења утицаја четника на својој територији. Поново је реорганизован 26. марта у 3 батаљона са 10 чета. Значајније акције у мају и првим данима јуна су напади на италијанске трупе приликом њиховог повлачења из Кључа у Босански Петровац 4-12. маја, борбе за ослобођење Приједора и напад његовог Ударног батаљона 11. јуна на јако упориште Сухачу. При стварању 1. крајишке бригаде 21. маја, Одред је за њено формирање дао 2 чете.[2]

Битка на КозариУреди

За време Козарске офанзиве, ради пружања помоћи окруженом 2. крајишком НОПО, 20. јуна 1942. заузима Босанску Крупу, руши железничку пругу до Босанског Новог и мостове преко Уне у Крупи и Отоци; учествује 26. и 27. јуна у неуспелим нападима на Сански Мост и 7. јула на Босански Нови. Делови Одреда су крајем јула суделовали у борбама за ослобођење Кључа и долине Санице.[2]

Формирање бригадаУреди

Одред је за 2. крајишку бригаду, 2. августа 1942., дао ударни батаљон. Последње значајније борбе водио је око Кључа, а 14. октобра 1942. са 1.460. бораца прерастао је у 6. крајишку ударну бригаду.[2]

ЛитератураУреди

  • Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (том 1). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 750. 
  • Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 9). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 167. 
  • Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 4). Београд: Војноиздавачки завод. 
  • Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 1). Београд: Војноиздавачки завод. 

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Гажевић 1974, стр. 573
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 Гажевић 1974, стр. 688
  3. 3,0 3,1 3,2 Гажевић 1974, стр. 687
  4. 4,0 4,1 4,2 Гажевић 1974, стр. 749
  5. ^ Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (том 9). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 167. 
  6. 6,0 6,1 Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија (том 1). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 750.