Предраг Вранешевић

Предраг Пеђа Вранешевић (Нови Сад, 27. мај 1946Нови Сад, 6. фебруар 2022)[1][2] био је српски музичар, концептуални уметник и архитекта. Заједно са братом Младеном 1978. године покренуо је састав Лабораторија звука који је функционисао до 1996. године.[3]

Предраг Вранешевић
Датум рођења(1946-05-27)27. мај 1946.
Место рођењаНови Сад
 ФНР Југославија
Датум смрти6. фебруар 2022.(2022-02-06) (75 год.)
Место смртиНови Сад
 Србија

Преминуо је 6. фебруара 2022. године после дуге и тешке болести.

Живео је у Новом Саду.[4]

Музичка каријераУреди

Музиком је почео да се бави као студент. У Београду је оформио групу The Best Nothing, али њихова музика није забележена. Бенд је наступио на првој Гитаријади у Београду 1966. године и привукао пажњу медија. По повратку у Нови Сад 1970. и 1971. био је активан као концептуални уметник у оквиру колектива названог КОД, којем је припадао и друг из детињства, Слободан Тишма. КОД су се залагали за критички однос према тадашњој друштвеној стварности и уметности, због чега су имали проблема са локалним моћницима из сфере културе. Два члана групе КОД (Мирослав Мандић и Славко Богдановић) осуђена су на 9, односно 8 месеци затвора због својих текстова.[5]

Заједно са братом Младеном је између 1969. и 1973. деловао у бенду Мед, који је представљао зачетак идеје која је водила ка Лабораторији звука.[5]

Први сингл Лабораторије звука "(Љубите без разлике супруге и свастике) Док вам је још време" био је лансиран на Опатијском фестивалу 1978.[5]

Лабораторија звука је осамдесетих година објавила три албума и један у деведесетим. Под именом Лабораторија XXI појавио се и материјал назван "Слет опера Нема земља", као римејк рок опере на којој су седамдесетих радили Пеђа Вранешевић и Желимир Жилник.[5]

1990. године запослио се као музички уредник у Радио телевизији Нови Сад.[6]

Браћа Вранешевић су написали и у свом студију снимили музику и сонгове за 20 играних филмова, 57 документарних, 66 анимираних, 12 кратких играних, 11 телевизијских филмова, 18 телевизијских серија, низ кратких телевизијских форми и неколико ауторских филмских и видео радова.[5] Написао је музику и за више позоришних представа.

ФилмографијаУреди

Пеђа Вранешевић је филмском музиком почео да се бави најпре у сарадњи са редитељима иновативног приступа, као што су Карпо Аћимовић Година и Желимир Жилник.[5]

Год. Назив Улога
1970-е
1978. Љубав у једанаестој
1978. Стићи пре свитања
1979. Трофеј
1979. Књига другова
1979. Последња трка
1980-е
1980. Сплав медузе
1981. Пикник у Тополи
1981. База на Дунаву
1982. Лабораторија звука (тв филм)
1982. Стеница (тв филм)
1983. Приче из Непричаве
1983. Још овај пут
1984. Крај рата
1984. Позориште у кући (ТВ)
1984. Недељни забавник
1985. Једна половина дана
1986. Родољупци
1986. Секула и његове жене
1986. Друга Жикина династија
1987. Стратегија швраке
1987. Октоберфест (филм)
1988. Луткомендија
1988. Крај партије
1988. Ванбрачна путовања
1990-е
1990. Цајтнот
1990. Уметни рај
1991. Оригинал фалсификата
1992. Дезертер
1992. Јевреји долазе
1993. Пун месец над Београдом
1993. Фазони и форе
1998. Ликвидација (ТВ)
2000-е
2001. Чорба од канаринца
2002. Фазони и форе 2

Концептуална уметностУреди

Браћа Вранешевић су изазвала велику пажњу публике и медија 1984. године у Лондону, наступајући пет вечери за редом у престижном Институту савремене уметности (ICA) са музичко-текстуално-визуелним перформансом под називом "Узјахати коња светог Марка". За уметнички рад и допринос награђени су "Бронзаним змајем" у Кракову и златним медаљама и наградама за животно дело на Фестивалу документарног и кратког играног филма у Београду, коју је Пеђа добио 2007. године.[6]

На новосадској Трибини младих почетком седамдесетих је заједно са Мирославом Мандићем био уредник филмског програма.[6]

Рад у архитектуриУреди

Предраг Вранешевић је завршио студије архитектуре у Београду 1972. године.

Пуних десет година је радио као архитекта у новосадском Урбанистичком заводу на позицији "архитекте сарадника" у одсеку Урбанистичко пројектовање, а касније као "пројектант" и "планер". За време служења војног рока у Бијељини на захтев тадашњег директора више пута је добијао ванредно одсуство због припреме и поставке изложбе Генералног урбанистичког плана града Новог Сада 1974. године. [7]

Као део групе за уређење слободних површина “Urban dizajn”, Вранешевић је, између осталог, учествовао у поставци споменика "Камени цвет" вајара Љубомира Денковића, као и у урбанистичком пројекту уређења слободних површина на новосадском Новом насељу.[7]

Посао у Урбанистичком заводу је напустио 1982. године након што му је одбијен захтев за неплаћено одсуство, које је тражио због, како је навео, "компоновања музике за три филма, и то једног у Љубљани, другог у Загребу, а трећег у Новом Саду". У молби је дао обећање да ће завршити Студију развоја делатности културе за потребе ревизије ГУП-а Нови Сад.[7]

На страни 125. публикације "Нови Сад - слика града", коју је Завод за урбанизам приредио и издао поводом 35-годишњице оснивања и рада (1960-1995), спомиње се и Предраг Вранешевић.[7]

РеференцеУреди

  1. ^ „Umro Peđa Vranešević”. Nova S. Приступљено 6. 2. 2022. 
  2. ^ „Преминуо Предраг Вранешевић, оснивач групе Лабораторија звука”. Политика. 6. 2. 2022. Приступљено 6. 2. 2022. 
  3. ^ „Predrag Peđa Vranešević: Me, Myself and I”. b92. Приступљено 20. 1. 2019. 
  4. ^ „Званични сајт Предраг Вранешевић”. Из Енциклопедије Новог Сада. Приступљено 23. 1. 2018. 
  5. ^ а б в г д ђ Ракезић, Саша (10. 2. 2022). „Човек мистерије стварања”. Време бр. 1623: 47. 
  6. ^ а б в Косановић, Антоније (6. 2. 2022). „Луфтика”. Луфтика. Приступљено 11. 4. 2022. 
  7. ^ а б в г Гојков, Стеван (11. 2. 2022). „Градња”. https://www.gradnja.rs/. Приступљено 11. 4. 2022.  Спољашња веза у |website= (помоћ)

Спољашње везеУреди