Присвојни придеви
Присвојни придеви (лат. adjectiva possessiva; грч. κτητικά επίθετα) су посебна врста придева, који служе за исказивање припадности, што је њихова основна семантичка улога. У лингвистичкој терминологији, за присвојне придеве се такође користе и неки други називи, као што су: посесивни придеви (од лат. possessivus) или ктетички придеви (од стгрч. κτητικός / ktētikós). Присвојни придеви су један од најчешћих чинилаца у обликовању присвојних исказа, помоћу којих се саопштава коме или чему припада појам на који се присвојни придев односи.[1][2][3][4][5]
Присвојни придеви се граде додавањем одговарајућих афикса (најчешће суфикса или префикса) на именске основе. У српском језику, грађење присвојних придева по правилу се врши додавањем одговарајућег суфикса на именску основу, а међу најчешће употребљаваним наставцима су: -ски, -шки, -чки, -ни, -ов, -ев, -ин и други. Тако се, на пример, од именице шума додавањем наставка -ски на именску основу (шум-) гради присвојни придев шумски, док се од именице држава додавањем наставка -ни на именску основу (држав-) гради присвојни придев државни. Присвојни придеви изведени из властитих именица додавањем суфикса -ов, -ев, -ин пишу се великим словом (Станков, Милошев, Драгичин), док се малим словом пишу присвојни придеви који су из властитих именица изведени додавањем суфикса -ски, -шки, -чки (београдски, нишки, крагујевачки).[6][7][8]
Проучавање значења и улоге присвојних придева у језичком изражавању припадности (присвојности) потпада под област семантике, а поједина питања која се односе на творбу и употребу присвојних придева задиру и у област других лингвистичких дисциплина, као што су ономастика и социолингвистика. Посебан проблем у области творбе и употребе присвојних придева представља нормирање облика који се изводе из етнонима, демонима и политонима, што долази до пуног изражаја приликом нормирања појединих присвојних придева који се изводе из појмова који су вишезначни или спорни. У оквирима српске лингвистике, решавањем таквих питања бави се Одбор за стандардизацију српског језика.[9]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Будимир 1939, стр. 13.
- ^ Стевановић 1940.
- ^ Стевановић 1949, стр. 24-38.
- ^ Павловић 1965, стр. 235-238.
- ^ Маројевић 1997, стр. 153-183.
- ^ Клајн 2004.
- ^ Пешикан, Јерковић & Пижурица 2010.
- ^ Шипка 2010, стр. 1344, 1362.
- ^ Одбор за стандардизацију српског језика
Литература уреди
- Брборић, Вељко (2009). „Називи насељених места, њихови етници и ктетици у правописним речницима српског језика”. Развојни процеси и иновације у српском језику. 1. Београд: Међународни славистички центар. стр. 327—339.
- Брборић, Вељко (2013). „Писање етника и ктетика у Правопису и Правописном речнику”. Српски језик и његови ресурси: Теорија, опис и примене. Београд: Међународни славистички центар. стр. 75—84.
- Будимир, Милан (1939). „Ка образовању словенских ктетика”. Саопштења и реферати. Београд: III Међународни конгрес слависта (словенских филолога). стр. 13.
- Георгијевић, Светозар (1981). „О проблемима патронима, етника и ктетика у српскохрватском језику”. Ономатолошки прилози. 2: 123—142.
- Јелић, Маријан (2005). „Нормирање етника и ктетика”. Примењена лингвистика. 6: 177—182.
- Јелић, Маријан (2006). „Суфикси за грађење ктетика (од ојконима у Војводини)”. Наш језик. 37 (1-4): 53—64.
- Јелић, Маријан (2007). „Творба етника и ктетика (од ојконима у Војводини)”. Српски језик: Студије српске и словенске. 12 (1-2): 459—468.
- Јелић, Маријан (2010). Етници и ктетици у Војводини. Сомбор: Педагошки факултет.
- Јелић, Маријан (2014). „Дублетна образовања и хомонимске номинације код етника и ктетика (од ојконима у Војводини)”. Наш језик. 45 (3-4): 19—37.
- Клајн, Иван (2004) [1981]. Речник језичких недоумица (PDF) (6. изд.). Београд: Српска школска књига.
- Лазаревић, Мирослав (2017). Речник етника и ктетика. 1. Београд: Нова загонетка.
- Лазаревић, Мирослав (2018). Речник етника и ктетика. 2. Београд: Нова загонетка.
- Маројевић, Радмило (1997). „Присвојни придеви (possessiva) у старословенском језику”. Српски језик: Студије српске и словенске. 2 (1-2): 153—183.
- Николић, Мирослав, ур. (2011) [2007]. Речник српскога језика (2. изд.). Нови Сад: Матица српска.
- Павловић, Миливој (1965). „Посесивни генитив и посесивни придев” (PDF). Наш језик. 14 (4-5): 235—238.[мртва веза]
- Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010) [1993]. Правопис српскога језика (PDF) (измењено и допуњено екавско изд.). Нови Сад: Матица српска.
- Стевановић, Михаило (1940). Посесивне форме у српскохрватском језику. Скопље: Штампарија "Јужна Србија".
- Стевановић, Михаило (1949). „Двојство облика посесивних придева и заменица на -ов и -ин”. Наш језик. 1 (1-2): 24—38.
- Стевановић, Михаило (1955). „О сложеницама типа "народнорепубликанац" и поводом њих”. Наш језик. 6 (5-6): 153—159.
- Терзић, Богдан (1997). „О словенским ктетицима и личним именима у српском тексту”. Језик данас: Гласило Матице српске за културу усмене и писане речи. 1 (3): 14—16.
- Terić, Gordana (1991). Strukture i vrednosti posesiva u italijanskom jeziku. Beograd: Filološki fakultet.
- Ћорић, Божо (1984). „Етник, ктетик и норма (поводом облика Козарчанин и козарачки)”. Наш језик. 26 (2-3): 152—159.
- Фекете, Егон (1978). „Семантичке разлике и употребне вредности придева српски и србијански” (PDF). Наш језик. 23 (5): 199—209.
- Фекете, Егон (1982). „Нешто о обради ктетика у нашим савременим речницима”. Лексикографија и лексикологија: Зборник реферата (PDF). Београд-Нови Сад: САНУ. стр. 317—324.
- Шипка, Милан Н. (2010). Правописни речник српског језика са правописно-граматичким саветником (PDF) (1. изд.). Нови Сад: Прометеј.